Prvi konzul Kraljevine Srbije u Prištini, tada pod turskom vlašću, 1889. godine, bio je Luka K. Marinković, koji je mučki ubijen, posle samo pet meseci službe, 19. juna 1890. ispred zgrade konzulata.
Marinković, koga je u retkim trenucima odsustva menjao naš poznati pisac Branislav Nušić, u svojstvu konzula je poslao svoj prvi izveštaj 29. januara, a poslednji 4. marta 1890. godine. Iz njegovih sačuvanih izveštaja znamo da se borio za status srpskih škola i srpskih učitelja u tadašnjem kosovskom vilajetu.
Ovako „ponizni Luka K. Marinković“, kako se potpisivao u službenim prepiskama, o situaciji u kosovskom vilajetu izveštava đenerala Savu Grujića, predsednika srpske vlade i ministra inostranih dela:
„… Bugarska propaganda moćnim kapitalom potkupljuje tursko činovništvo u Skoplju, koje bez dobijenih naredaba iz Carigrada, svojevoljno izmišlja na koji će način sprečavati srpske učitelje, a srpske škole zatvarati… Svaki srpski učitelj moraće, ma kako dobro ispit da položi, pasti, jer se tako oće, jer Bugari, za ovo dobro, dobrim sumama nagrađuju. Ako ih koji učitelj sa 5 lira zlatni nagradi, moći će ispit položiti…… Skromnog sam mišlenja, da se, na osnovu ovih priloženih podataka… može ovom zlu stati na put ako naš gosp. poslanik u Carigradu s jedne strane navali kod Patrijaršije da ona na Porti poradi da se… ni u kom vilajetu ne sme mešati u prava, koja su joj od starina za crkve i škole data.“
Šest dana po ubistvu Marinkovića na njegovo mesto je došao Todor Stanković i nastavio da izveštava Ministarstvo inostranih dela o stanju u Prištini i na Kosmetu. Kako su pisale „Novosti“ svojevremeno u feljtonu o srpskoj diplomatiji, Turske vlasti su najpre lagale da je Marinković ubijen iz osvete, a zatim su našle ubicu koji je prvo osuđen na smrt, ali mu je kasnije kazna preinačena na samo 15 godina zatvora.
Na zahtev srpskih vlasti, sultan je odredio materijalnu nadoknadu porodici Marinkovića. Ipak, i pored stalne opasnosti, konzulat u Prištini nije zatvaran sve do početka Balkanskih ratova (1912).
U istom feljtonu se navode reči sprskog književnika i diplomate Milana Rakića da je dejstvo konzula po Staroj Srbiji predstavljalo herojsko doba srpske diplomatije. Nikola Popović iz Gračanice ostavio je ovakvo sećanje na prve konzule u Prištini:
„Oni behu takvi da se nije moglo odvojiti ko od njih beše veći patriota. Narod su voleli srcem i dušom. Savetovali nas, podučavali, i pred vlašću smelo štitili. U moralnom pogledu pak služili su za primer i ugled. Narod ih je obožavao i svoje oči upirao u njih kao u jarko sunce. To je nas potlačeno roblje krepilo i održavalo. Preko njih smo stvarali ideal prema Majci Srbiji.“
Navodi se da je Priština krajem 19. veka bila „očajna kao mesto za stanovanje, pa čak i kad je neko konzul Srbije“, „blatnjava, sa tesnim i krivudavim sokacima, gde su se ređale kuće od ćerpiča, na izgled sklone padu.“
„Priština, prostrana, velika ali sumorna. Visoko se nad njom uzdiže veliki broj minareta; kroz nju i po njoj razlivaju se potoci“, navode se reči Branislava Nušića.
Život u Prištini za diplomate bio je težak i opasan. O uslovima rada Nušić je ovako izvestio svoje ministarstvo: „Ne izostajem ja još i danas ni iz jednog spiska o ljudima koje treba u Prištini ubiti. Za tri i po godine kako upravljam ovim konzulatom, ja sam već sedam puta osuđen na smrt na njihovim skupovima…“
Izvor: Blic, Carsa
www.opanak.net
