Šta je potrebno da bi jedan čovek, ili jedan narod, bili srećni i uspešni?
Mnogo toga, od onih sasvim bioloških faktora, poput genetike, dobrog zdravlja u nekoliko generacija, dobrog planiranja i odabira krvne linije kroz sklopljene brakove. Tek onda dolaze socijalni faktori, koji treba da oblikuju neku biološku datost, što uključuje formiranje vrednosnog sistema u porodici, njegovo usvajanje i praktikovanje; izgrađivanje baze mišljenja, koje je zasnovano na logici i neposrednom uvidu u stvarnost, a ne na dogmama i doktrinama; vaspitanje i odgoj koji, za mušku decu, podrazumevaju i sticanje vojničkih veština; obrazovanje kao usvajanje znanja, a ne golo sticanje diplome, da bi se zarađivalo.
To su sve višegeneracijski procesi, koji su spori i izloženi stalnim izazovima: jedan pijanac može porodicu da vrati pola veka unazad. S druge strane, postoji i faktor sudbine, koji mi često smećemo s uma: jedan dobar rat će pre zbrisati one najbolje porodice i njihove krvne linije, nego one bećarske, koje su se izveštile da hvataju krivinu.
Naša inteligencija nije nastala ovako dugim i složenim procesom, već je stvorena ad hoc, od slabunjave i kilave dečice, koja su ispadala iz svakog fudbalskog tima; deca bistra, ali kilava, duhom snažna, krvlju slaba. Ono što bi se, u bolja vremena, zvalo škartovima. Ni za rat, ni za rad, nego da završi školu da se lebom rani.
Upravo stoga što su i sami na brzinu sklepani, na brzinu obrazovani, a da tome nije prethodila izgradnja vrednosnog sistema i logike u mišljenju, oni u svakom problemu vide laka, brza i jednostavna rešenja. U takvoj inteleigenciji nema konzervativaca, niti konzervativne misli – sva je u orbiti liberalizma, ljudskih, a osobito ženskih prava. Ideja je da se sve može postići, samo ako se čovek opredeli za dobre i ispravne stvari i ako sledi neku mršavu ideološku matricu.
Život se, međutim, ne može vezati lancem lumpenintelektualističke kauzalistike; život ne zna za utvare razuma, za dobro i zlo, pravdu i nepravdu, istinu i laž – on uvek i svuda nagrađuje samo moć i uspeh. Odličan primer, ovih dana, je rat u Ukrajini, gde se lumpen-inteligencija i njoj podređeni lumpen-proleterijat, upinju da objasne moralnu stranu rata, u kojoj dobri Rusi, žrtve ukrajinskog terora, uzvraćaju udarac, u interesu svetske pravde i likvidiranja globalizma i unipolarnog sveta. Upravo takva razmišljanja pokazuju neizgrađenost „sorabske“ inteligencije, koja ni na jedan problem ne može da gleda nepristrasno, oslobođena svojih ideoloških pretpstavki i predstava o dobru i zlu. Čovek može, a valjda i treba da ima neke lične predstave o Bogu, dobru i zlu, nadživljavanju duše, pa čak i ideološke predstave, ali samo budala može da izvodi život i svet iz svojih predstava. Ko razmišlja zrelo, svoje slike sveta ostavlja po strani i gleda život kakav jeste.
Ideja da život ima smisao, ili da istorija ima moralni cilj, ili čak ona naivna slika sveta u kojoj dobro nužno pobeđuje zlo, sasvim je introspektivnog porekla, preko koje mi ne ispitujemo život, nego svoje mišljenje o njemu. Upravo zato što sorabski intelekturalci infantilno slede svoja osećanja, imamo veliku šarolikost u mišljenju o političkim zbivanjima i u zaključivanju. Snažne emocije su prepreka rasuđivanju, a očekivanje da se stvarnost prilagodi našem emotivnom životu, što se nikad ne dešava, stvara frustraciju koja konačno preoblikuje intelektualca u lumpen-intelektualca, odnosno osobu koja ne tumači život i stvarnost, nego uvek samo svoja nastrojenja.
Relativno trivijalan primer bi bila dešavanja u vezi sa ratom u Ukrajini: „sorabski“ intelektualac je, iz uvida u svoju ljubav prema Rusiji, izmaštao sasvim bajkovitu, infantilnu predstavu o carstvu svetla (Rusija) i carstvu tame (zapadni svet i Ukrajina). Tu se sada potežu najluđi mogući argumenti u korist sopstvenih ubeđenja, dok se suprotni argumenti sasvim zanemaruju. U tim detinjastim tumačenjima, ruskojezično postaje rusko, Ukri postaju nacisti, Zapad je fašistički i, uopšte, svaka misao ide ka ekstremu, ka Armagedonu, kod koga će se odigrati bitka između dobra i zla, gde će dobro, odnosno Rusija, pobediti zlo. Čitav misaoni proces je zaokružen, a da ni jednom, ni u jednoj tački, nije došao u kontakt sa realnošću.
To što su naši lumpen-inteletualci budale, ni po jada: problem je što truju javno mnjenje svojim sasvim privatnim ubeđenjima i svojim nabreklim prsima. Ovde ni jedna analiza ne počinje radnom hipotezom koju treba dokazati, ili opovrgnuti, već počinje od zaključka da je Rusija majka, da smo mi „mali Rusi na Balkanu“ i slične sprdnje, a čitav misaoni proces ima samo jedan zadatak: da na kraju dovede do onoga od čega je i počeo. Zato u svakom našem lumpen-intelektualcu ima nečeg svešteničkog, duboko religioznog: činjenice života nikako ne smeju doći u dodir sa dogmom; osporavanje nečijeg mišljenja vodi odmah u svađu, jer se i ne radi o mišljenju, nego o uverenjima.
Takav način razmišljanja ima i svoje komične momente; opsada Kijeva i najava njegovog skorog pada su bili slavljeni kao vrhunac vojne misli u istoriji, zbog koje Vest point puca od zavisti. Dan-dva kasnije, kad su se Rusi povukli od Kijeva, opet je to bio vrhunac vojne misli ikada i opet je Vest point crkavao od zavisti. U pravovernosti nema upitnika, nema trunke sumnje, nema pitanja – samo divljenje i klicanje. Kakve to veze ima sa razmišljanjem, u čijem centru stoji sumnja (a ne kritizerstvo, kako Sorab obično misli)? Vera je ono što se podiglo na odsustvu sumnje, a ne znanje, ili nauka.
Život nema smisao, istorija nema cilj, pogotovu nema moralni cilj. Slatko pravoslavlje i mistika nemaju nikakve veze sa stvarnim zbivanjima, život teče i muslimanima, i budistima. Sudbina nije ukinuta pronalaskom slatkog pravoslavlja i kauzalistike. Jedino što je prilično izvesno je da će budućnost, pa i pobede u budućnosti, pripasti onome ko je voljan da se množi i da se bori. Istorija nagrađuje hrabre, pune sebe, one koji imaju samopouzdanje i samopoštovanje, a ne one ispravne, moralne i pravedne.
Sorab ima jedno dete, dva psa i tri kompjutera, a od oružja ima grickalicu za nokte i misli da će ga istorija nagraditi. Sorab veruje da će države Zapada, koje skupa imaju trideset puta veći BND nego majka Rusija, propasti, a da će majčica ojačati, jer ima najjače oružje na svetu: cara i slatko pravoslavlje. Eto uzroka – eto posledice! Sorab veruje da se samo treba opredeliti za sreću, za razvoj, za svetlu budućnost, pa će se sve to i desiti. Samo treba narod osvestiti. Ukratko: Sorab će da najebe od svoje pameti, kako ni od jednog neprijatelja nije najebo.
autor:Milan Milenković
