Zbog čega je porodica toliko važna, zbog čega je najveći trn u oku zaštitara ljudskih prava i propovednika homoseksualnosti?
Nakon više od deset godina aktivizma LGBT pokreta u „oslobođenoj“ postoktobarskoj Srbiji, praćenog različitim socijalnim i političkim provokacijama i simptomatičnim opipavanjem pulsa javnosti, više je nego jasno da krajnji cilj njegovih protagonista i inspiratora seže dalje od borbe protiv diskriminacije, zahteva za pravnom jednakošću institucije braka i istopolne zajednice (uz usvajanje i odgoj dece) i promocije ideologije homoseksualnosti („normalizovanje homoseksualnih odnosa“, tako da se, primerice, poljubac ili ljubavni zagrljaj dve osobe istog pola na bilbordima, u novinama, TV reklami i na ulici tretira na isti način i posmatra sa istim simpatijama kao kada je u pitanju odnos između dve heteroseksualne osobe). Uostalom, istaknuti protagonisti ovog pokreta to i ne taje [1], ističući da se poslednja faza njihove borbe završava sa dekonstrukcijom ili demontažom institucije porodice.
Zbog čega je ova institucija toliko važna, zbog čega je ona najveći trn u oku zaštitara ljudskih prava i propovednika homoseksualnosti? Da li treba da poverujemo da jedna marginalna grupa, bez obzira na internacionalnu povezanost i respektabilnu finansijsku moć koju poseduje, ima snage da se suprotstavi i u dogledno vreme dovede u pitanje i uruši instituciju koja je jedno od ključnih obeležja civilizacije kakvu poznajemo, civilizacije stare nekoliko milenijuma? Iza LGBT pokreta i raznih drugih međunarodnih i domaćih organizacija i pokreta (ljudskopravaških, multukulturalnih, parareligijskih) [2] stoji jedan isti pečat, jedna ista ideologija neoliberalizma (liberalizam doveden do svog ekstrema) čiji su koreni nastali na temelju Francuske revolucije i „američkog načina života“ i koja se nekada skrivala iza parola prosvetiteljstva, humanizma, pacifizma, sekularizacije a čije su savremene mantre: modernizacija, evropeizacija i reforme. Svi ti pokreti, organizacije, inicijative i grupe samo su lutke na koncu globalizacije i instrumenti najužeg kruga najmoćnijih korporacija i finansijskih magnata koji, mašući barjakom demokratije i ljudskih prava, stavljaju koprenu na oči celom čovečanstvu u težnji za globalnim ekonomskim porobljavanjem, političkom dominacijom i promenom sveukupnog civilizacijskog koda (kultura, moral, duhovnost).
VREDNOSNI OKVIR Kako nijedna sila nije dugog veka bez otvorenog ili prećutnog pristanka onih nad kojima se primenjuje, novi neoliberalni globalni poredak zahteva formiranje „novog čoveka“. Slične zamisli imali su svi mesijanski politički pokreti odreda, zaključno sa nacionalsocijalističkim idealom arijevca natčoveka i komunističkim konceptom „oslobođenog čoveka.“ Dobro je poznato koliko su obe ove ideologije i njihovi protagonisti koštale čovečanstvo i narode koji su ih prigrlili. Da bi se stvorio „novi čovek“, potrebno je eliminisati sve potpore i snage koje učestvuju u kreiranju starog čoveka. Upravo tu leži srž upornih nasrtaja LGBT pokreta (koji nije usamljen u toj aktivnosti) na tradicionalnu porodicu. Porodica, utemeljena u braku kao svom institucionalnom okviru, uz naciju (odnosno državu kao njenog nosioca) i religiju (tj. crkvu kao čuvara i zaštitnika duhovnosti), predstavlja noseći stub savremene evropske civilizacije koja je u dubokoj defanzivi i čije su pukotine itekako vidljive. Porodica, zajedno sa nacijom i religijom, predstavlja najvažniji oblik i nalazi se u srži koncepta zajednice. Zajednica je oblik udruživanja ljudi okupljenih oko zajedničkih vrednosti, interesa i potreba, koji kod svojih članova rađa osećaj pripadnosti i identiteta. Važnost zajednice prepoznao je svojevremeno i Aleksis de Tokvil tvrdnjom da su građanska udruženja (kao oblik zajednice) važna brana za uspostavljanje tiranske i voluntarističke vlasti i značajna karika demokratskog društva. [3]
Dakle, zajednica kreira naš vrednosni okvir, ona nas štiti od neprijateljskog okruženja i obezbeđuje, za pojedinca psihološki važan, osećaj identifikacije. U cilju uspostavljanja novog sistema vrednosti i novog, „kosmopolitskog identiteta“ čoveka neophodno je institucije porodice, nacije i religije poslati na smetlište istorije. Treba razbaštiniti savremenog čoveka, ostaviti ga dezorijentisanog i bez ikakve zaštite zajednice (porodica, nacija, religija) da bi postao laka žrtva globalizacijskih sila neoliberalizma i njenih moćnih oružja manipulacije (indoktrinacija nasuprot obrazovanja, zaglupljivanje namesto kulture, cenzura umesto informacije). Tako, kada u našoj zemlji razni humanitarni fondovi i žene odevene u crno bruje o ratnim zločinima počinjenim u ime srpskog naroda, oni nemaju za cilj „suočavanje sa prošlošću“ i otrežnjenje šovinistički opijenog, zabludelog srpskog naroda (što ne znači da nikakvih zločina nije bilo), nego stvaranje kolektivnog osećanja krivice i podgrevanje stida i sramote građana zbog sopstvenog porekla, koji vode do poricanja i negiranja nacionalnog identiteta – proces koji se može nazvati desrbizacija.
Kada različiti kriptoanalitičari i moralni dušebrižnici osporavaju i diskredituju sveštenstvo i SPC (što ne znači da izvesnih afera nije bilo), oni nemaju za cilj odbranu moralnog zdravlja nacije, već stvaranje anticrkvenog raspoloženja u javnosti i podgrevanje osećaja gađenja prema instituciji i, posledično, veri bez koje srpski narod, kroz vekove teških iskušenja, ne bi opstao – proces dehristijanizacije i ateizacije. Uzgred, za razliku od rimokatolicizma, koji je nagrižen i ugrožen mnogobrojnim protestantskim denominacijama, pravoslavni Istok je u velikoj meri uspeo da odoli iskušenjima sektaštva i očuva jedinstvo vere i naroda. Najzad, kada proponenti LGBT prava zahtevaju toleranciju, ravnopravnost i pravno priznanje istopolnih brakova (uz usvajanje dece), oni nemaju za cilj društvo oslobođeno diskriminacije, već im je namera da dovedu u pitanje instituciju porodice koju je iznedrila evropska civilizacije i kakvu danas poznajemo – proces transformacije i demontaže savremene porodice.
Kada jednom dođe do urušavanja i nestajanja ključnih oblika ljudske zajednice (porodica, nacija, religija) postavlja se pitanje – šta ostaje? Kako izgleda taj vrli novi svet kome moderni i napredni građani i narodi širom svetskih meridijana tako gorljivo teže? Kakve karakteristike poseduje taj novi čovek neoliberalnog kova, kosmpopolita, građanin sveta?
Ostaje samo usamljeni, otuđeni, izolovani pojedinac. Atomizirana kreatura koja samo podseća na čoveka. Kosmopolita nije adekvatan naziv za sveže produkovanog, u kuhinji socijalnog inženjeringa ištancovanog, novog čoveka neoliberalnog globalizma, već je njegovo pravo ime – zombirani humanoid – čovek bez duše. Tu je konačan cilj, tu se završava put. Zombiranog humanoida karakterišu sledeći elementi: egocentrični individualizam, hedonizam i žeđ za zadovoljštinom, potrošačko-materijalistički odnos prema stvarnosti.
BEZ MORALNOG KOMPASA Zombirani humanoid ne zna za saosećajnost, solidarnost i odgovornost prema drugima zato što on više ne obitava u okviru zajednice. On drži da su mu svi neprijatelji i konkurencija koju treba nadvladati služeći se svim sredstvima i bez ikakvih skrupula ili obzira (ako je potrebno, gazeći po leševima). Ako sa nekim i druguje, tu nema ljubavi, nego je ta osoba samo instrument putem koga se dolazi do nekog ličnog (mahom materijalnog) interesa. Ima visoko mišljenje o sebi i vodi se krilaticom: „Iskoristi ili ćeš biti iskorišćen“.
Odbacivši moralni kompas (jer morala nema bez zajednice) i oslobođen socijalne kontrole, gleda uvek i isključivo sebi da ugodi, i to u onim najprizemnijim (telesnim) i najprimarnijim strastima i porivima. Kroz različite eksperimente koje vrši nad svojim telom (npr. nepostojanje seksualnih inhibicija ili utapanje u paralelni svet opijata) zombirani humanoid na nesvestan način pokušava da nadomesti i kompenzuje značajnu potrebu koja mu nedostaje, a koja ne postoji bez zajednice – izražavanje i uzvraćanje emocija.
Beg od stvarnosti završava uljuljkan u krilu potrošačkog mentaliteta i materijalističkog odnosa prema životu. Zadovoljstvo i osećaj sreće pronalazi u kupovini (praćenoj logikom brendiranja i podstaknutom agresivnim reklamnim kampanjama) i gomilanju stvari, što vremenom samo sebi postaje svrha. Na taj način najmoćnije korporacije i finansijski magnati reprodukuju svoju ekonomsku moć. Uspavan primitivnom zabavom (rijaliti programi), lakim notama i kulturnim smećem (šund umetnost, sapunske opere) i ružičastim svetom medijske cenzure, zombirani humanoid se drži podalje od politike, istinskih kulturnih vrednosti i pravih informacija i znanja o svetu koji ga okružuje. On je bez želje i bez šanse da se promeni i samim tim utiče na promenu realnosti oko sebe. Na taj način najmoćnije korporacije i finansijski magnati održavaju svoju političku moć.
Srbija je danas u raljama neoliberalne globalizacije. Samosvesni pojedinci, kojima je maltene oduzeto pravo građanstva, su kap u moru sveopšte apatije. Njihov usamljeni glas otpora ne dopire daleko i njemu se za sada malo ko odaziva. Da li i koliko nas je neprimetno postalo šraf u globalnoj mašineriji koja nemilosrdno melje? Stavite prst na čelo, zamislite se i odgovorite iskreno, ali ponajpre sebi.
Darko Panić
_________
Uputnice:
[2] Biljana Đurđević – Stojković: Religija novog doba, u „Verske sekte“, Narodna knjiga, 2002, str.173.
[3] Aleksis de Tokvil: O demokratiji u Americi, IKZS, 1990.
______
izvor: Standard.rs
iako se u potpunosti slazem sa stavovima iskazanim u vasem tekstu, ne mogu da ne primetim da je i hriscanska religija („ko tebe kamenom, ti njega hlebom“, oprastanje krvniku, pitomost, i sl.) nametnula sistem vrednosti koji omogucava lakse vladanje i kontrolu ljudi.