M. Bećković: Izdaja – građanska obaveza

0
574

matija-beckovic-1-790x406Koliko česnica, toliko EU zvezdica. Što više varnica, to manje granica! Koliko žara, toliko para! Koliko dima, toliko datuma!

Matiji Bećkoviću pitanja nisu potrebna, tu su samo da bi se ispunila forma intervjua. Ne daje ih često, ali za naše novine je pristao, što je za nas velika čast i još veća obaveza.

Kao i uvek, odgovori su negde između ozbiljnosti i cinizma. Kratki, jasni, bolno istiniti. U centru svega, jedna reč – Kosovo…

Kako će vam u Srbiji izgledati Božić, s obzirom na to da je Božić Bata iz Brisela doneo datum za početak pregovora?
— Koliko česnica, toliko EU zvezdica. Što više varnica, to manje granica! Koliko žara, toliko para! Koliko dima, toliko datuma! Koliko (kosovskih) božura, toliko (briselskih) evra!

Da li je briselski Božić Bata bio nešto ljut na Srbe sa Kosova, pa im je oduzeo i ono što su do Briselskog sporazuma još jedino i imali – iluziju da je Kosovo Srbija?
— Položaj Srba na Kosovu je i iz Beograda i iz Brisela moguće samo zamišljati. I Beogradu i Briselu je zajedničko to što o tome nemaju pojma. Veoma su dobronamerni, ali sa što veće distance. Zamišljamo kako žive, a nismo sigurni ni da li postoje.

Da li nas Evropa sada više ceni jer smo sve što je tražila dali ili nas prezire što smo jeftino prodali svoju istoriju i narod zarad šačice para iz njene kase?
— Nezainteresovanost i glupost jedini su odgovor na to pitanje. Ako nije jedno, onda je drugo. Početak i kraj tog problema je – ravnodušnost. Gledajući kroz prizmu njihovog novčanika, može se videti i koliko se unose u naš slučaj.

Evropa je za samo tri-četiri godine, umesto Kosova, postala najskuplja srpska reč. Ko joj je podigao cenu?
— Samo da se ne desi kad mladoženja stigne na belom konju da nevesta napuni sto godina. Možda bismo mogli više da se pobrinemo za zubara u svakom selu nego za Evropu. Ovakvi kakvi smo – nismo za pokazivanje. I ne trebamo ni Bogu ni ljudima. Čekajući veliko, zapostavljamo malo. Morali bismo se što pre umiti, popraviti zube, naučiti azbuku. Da ne bude kad zakucamo na evropska vrata, da nam kažu, ako su vam čiste čarape, izujte cipele, pa uđite, a mi da kažemo: „Ne hvala, žurimo, nećemo da ulazimo.“

Da Vas podsetimo:  Moćne i lekovite! Dvadeset trešanja ima 10 puta jače dejstvo od aspirina

Da li ćete vi carevati na ekranima kao predsednik jer ste obećali da ćete se kandidovati kada budete mlađi? Da li se pripremate za tu funkciju i da li vaše vreme tek dolazi?
— Teško bi bilo i Titu posle Tita biti Tito.

Ako biste postali predsednik, da li biste i vi kao vaš unuk Luka pravili spisak izdajnika? On je Judu, Vuka Brankovića i golmana Stojkovića počastio titulom izdajnika. Slažete li se sa njegovim izborom ili je vaš spisak veći?
— Izdaja je nekad bila usamljena pojava, a danas je to građanska obaveza svakog kultivisanog, svesnog i lepo vaspitanog čoveka… A pogotovo uspešnog, koji drži do sebe i ne misli samo na sebe, nego i na budućnost svoje dece.

Svet izgleda žuri da nagradi Dačića zajedno sa Tačijem Nobelovom nagradom za mir što će kosovski Srbi živeti u nezavisnoj državi Kosovo. Ima li ironije u tome i čime biste ih vi nagradili?
— Moraju biti nečim motivisani. Tako se umesto šargarepe i zlatnog kotlića pojavila – Nobelova nagrada. Svaki čovek je od krvi i mesa i voli da bude nečim motivisan. I Nobelova nagrada je za ljude.

Dačiću i Tačiju smeši se Nobel, a za Mila Đukanovića je gotovo izvesno da će ući u Ginisovu knjigu rekorda po dužini vladavine bez kraljevskog trona. Ko mu je stavio krunu na glavu?
— Rizik je samo dokaz da smo uspešni. Kakav si ti „risk tejker“, ako još nisi prodao ni rođenu majku.

Da li mu je Srbija tu prodaju oprostila počastima prilikom nedavne posete, odnosno zaboravila da je srpski narod pretvorio u nacionalnu manjinu?
— Svaku ljubav prati određeni procenat slepila.

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

Da li je obnovljena ljubav toliko jaka da je Beograd zaboravio da ga pita za položaj srpske manjine i ugroženost prava na jezik?
— Sva sreća da je od Podgorice do Beograda putovao avionom, tako da je to putovanje trajalo svega deset godina. Da je putovao kočijama kao Mocart, ko zna da li bi ikad stigao!

Da li su se zbog takve politike Mila Đukanovića i njegovih sledbenika srpske prosvetne i političke ideje iz Crne Gore povukle u Republiku Srpsku, pa je ona postala čuvar srpske duhovnosti?
— Ne bih o tome govorio javno. Čisto radi uroka. Ne bi valjalo da se pročuje da se duhovnost igde pominje i još negde postoji. A zamislite da mi se omakne pa da kažem da je i CG = RS.

Da li je to razlog što je možda Njegoš danas veći u RS nego u Crnoj Gori i Srbiji, pa ste mu u Andrićgradu nedavno i spomenik otkrili?
— I sa spomenicima treba biti oprezan. U Subotici je već jedan nestao. A čuo sam da je neko u poslednjem trenutku primećen kako se, sa sve najmodernijom opremom, vere uz Pobednika na Kalemegdanu.

Nedavno je predstavljeno i reizdanje vaše knjige „Metak lutalica“. Kako vam izgledaju pesme iz rane Bećkovićeve faze?
— Testirao sam sebe koliko sam samoljubiv i fasciniran sobom. Čini se da je bilo razloga što sam nastavio da pišem.

Tvrdili ste da je vreme kada ste počinjali bilo teško. Čini li vam se da je to vreme u poređenju sa današnjim vazdušna banja za pisce?
— Čim ste se odlučili da budete pisac, na neviđeno ste pristali na sve. Za tako bezumnu odluku svako mora da snosi posledice sam. ‘Ajde da se rodio negde drugde, pa i da piše. A ne da nedužni narod plaća samo zato što neko u tolikoj bedi nije smislio ništa pametnije nego da piše. I sad jadni narod to treba da plaća iz svog džepa!

Da Vas podsetimo:  Rvače ne pogađa, zar ne?

Ko će za 50 godina ići u biblioteku?
— Zavisi da li će u biblioteke uneti video-igrice, teretanu i organsku hranu.

Kako će izgledati foto-robot čitaoca za 100 godina?
— Imaće farmerke (begi) spuštene u struku da mu se vide gaće. A iz gaća će obavezno viriti gajtan. I „ajped“.

Da li se spremate da Njegoša čitate na nekom mobilnom telefonu?
— Ako je večan, svi ekrani će biti njegovi. Večnost i budućnost odavno caruju na ekranima. A Njegoš je oboje.

Za Olju Bećković, našu nesumnjivo najuticajniju novinarku, rekli ste da nema domaće vaspitanje. Osećate li se odgovornim zbog toga?
— Nije trebalo da reagujem tako ishitreno i svu odgovornost preuzimam na sebe. Kasno sam se setio da ništa manje od roditelja nisu odgovorne škola, mesna zajednica i omladinska organizacija. Pa i kućni savet.

Autor Slađana Vukašinović
Izvor Press.rs

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime