Maja Gojković već slavi prelazak na funkciju ministra kulture i informisanja. Vučić joj je obećao, ona se raduje. A, mora se priznati, zaslužila je to ministarstvo. Danas, pod naprednjačkom torturom, kultura i informisanje zaista liče na Gojkovićku. Teško su bolesni, korumpirani i beznačajni.
Njenim dolaskom na čelo tog resora održao bi se kontinuitet ludila. Vučić je prvo izabrao Ivana Tasovca, koji je tvrdio da se ofarbao u plavo zato što je hteo da izgleda kao Pamela Anderson, američka glumica poznata po porno skandalima. Posle njega, izabrao je Vladana Vukosavljevića, poznatog po nezabeleženoj beznačajnosti.
U odnosu na njih, Gojkovićka ima gigantske predispozicije za vođenje ministarstva kulture i informisanja. Ima vrhunske reference. Objavila je dve knjige: „Prva dama opozicije“ i „Lavirint pravde“, obe u izdanju Srpske radikalne stranke. Pored toga, istakla se i kao recenzent nekoliko knjiga Vojislava Šešelja, među kojima su „Đavolov šegrt zločinački rimski papa Jovan Pavle Drugi“, „Pakleni planovi Zapada“, „Žigosanje dosmanlijskog beščašća“, „Srpski četnički pokret“, „Fenomenologija balkanskog despotizma“, pa i „Kontinuitet radikalske doslednosti“, koji je ona u praksi dokazala preletanjem u svaku vladajuću stranku ili koaliciju unazad petnaestak godina. Gojkovićka ne krije da su knjige njena strast. Odoleva, kaže, 21. veku, pa ih i dalje kupuje i čita.
Razume se i u novinarstvo. Još kao mala, htela je da bude novinar. Devedesetih godina, iako je bila zamenik predsednika SRS-a, tvrdila je da bi, da je novinar, radila isključivo u nezavisnim medijima. Začudo, možda nije lagala, pošto je u to vreme pisala kolumnu za novosadski Svet. Naročitu pažnju je privukla serijom otvorenih pisama Miri Marković, ali i najprimitivnojim samoreklamerstvom, dostojnim Vučićevih mentalnih oboljenja.
Puna kompleksa, psihičkih i fizičkih, zasmejavala je čitaoce patološkom potrebom da dokazuje značaj porodičnog pedigrea. Bez stida, tvrdila je da je praunuka Dragiše Vasića, predratnog advokata, novinara, esejiste, akademika i političara, koji je ubijen u Staroj Gradiški neposredno pred kraj Drugog svetskog rata. Nasuprot milion puta ponovljenoj Majinoj tvrdnji da je Vasićeva praunuka, stoji samo jedan rečenica njegove prave ćerke Tanje Vasić-Janićijević, koja je rekla: „Ja nikada nisam ni čula ni videla tu mladu osobu i njene roditelje“.
Nezainteresovana za činjenice, Maja se u istom romansiranom stilu kitila i drugu porodičnu liniju. U naletu nadahnuća, isticala je da je i Baba Višnja, majka knjaza Miloša, bila poreklom od Gojkovića. Da bi naglasila tradicionalnu političku podobnost, tvrdila je da je njen deda Dobrivoje Gojković bio sekretar ratnog štaba đenerala Draže Mihailovića. Ako je to tačno, onda zaista čudi da je đeneral za sekretara uzeo običnog šustera. Što god bio, deda šuster je imao sina Mitu, Majinog oca, novosadskog advokata, specijalizovanog za sporove oko odštete u saobraćajnim udesima i drugim nesrećama, zbog čega je s ponosom nosio nadimak Mita Šteta. Mama Savka joj je, pričala je, bila predsednik Kola srpskih sestara Eparhije bačke.
Zahvaljujući takvom poreklu, bez obzira da li je stvarno ili izmišljeno, Maja je svakim tekstom dokazivala status nezvanične velikosrpske vojvotkinje. Odlučno je zastupala radikalske stavove da su „granice Srbije dogovorene Londonskim sporazumom 1915 i idu duž linije Karlovac-Ogulin-Karlobag-Virovitica“ i da „Bosna mora da postane središte Srbije“.
– Rat će trajati dok hrvatsko vrhovništvo ne uvidi da u ovim krajevima, gde žive Srbi, nema šta da traži. Bez obzira na žrtve, moramo da pobedimo u ovom ratu, nema cene koja nam je previsoka – izavila je 1991. u intervjuu za bečki Profil.
Da bi dokazala koliko je opasna, predstavljala se kao „srpska Gudru Nestlin“.Mukica, nije znala da tačno transkribuje ime Gudrun Eslin (Gudrun Esslin), osnivača jedne od frakcija terirističke organizacije Crvene armije, ali imponovalo joj je poređenje s hraborm i opasnom ženom.
Kad je vlast Socijalističke partije Srbije uvela blokadu na Drini, Maja je obećala da će preći most na Drini, „pa, neka Miloševićeva milicija puca prvo u mene“. Bez stida, krajnjom patetikom, osvajala je simpatije tvrdih nacionalista. Pokazivala je Rubikovu kocku, koju joj je, navodno, poklonio njen „čuvar na frontu“.
– Dao mi je kocku, otišao na prvu liniju i poginuo. Zato tu kocku čuvam kao uspomenu na žrtvu tog hrabrog viteza – rekla je Gojkovićka.
Takvim izjavama privukla je samo Arkana.
– Uvek se ljubim sa Željkom Ražnatovićem kad god se sretnemo. Poštujem to što se on borio u RS i RSK i on je zaista srpski junak. Išla sam u Skupštinu da ga zavrbujem u našu stranku, međutim, on mi se nasmejao i rekao da sam jedna pametna i šarmantna žena i da bi trebalo da budem predsednik Jugoslavije ili ministar vojske, ali pristupnicu za SRS nije potpisao. Ako budem češće odlazila u Skupštinu, možda će se pokolebati – tvrdila je Gojkovićka, iako je Vojislav Šešelj bio u žestokom sukobu s Arkanom, kome je javno obećavao da će ga likvidirati.
Junačkim izjavama i statusom zamenika predsednika Srpske radikalne stranke, privukla je pažnju muške publike, bar onog dela s nižim vrednosnim standardima. Da bi upotpunila fam fatale imidž, detaljno je opisala kako treba da izgleda srećnik koji bi imao šanse da osvoji njeno srce:
– Idealan muškarac je Srbin. Mudar kao Sveti Sava, nadahnut, lep i otmen kao despot Stefan Lazarević, spreman na žrtvu za srpstvo kao Miloš Obilić, hrabar kao kapetan Gavrilović… On ostaje na braniku svog naroda makar i potpuno sam, a protiv čitavog sveta. Srećna sam što znam da to nije samo ideal već i stvarnost. Postoji ono što se zove otpadom srpskog naroda, ali postoje i novi vitezovi, dostojni naslednici i potomci slavne tradicije. Spoljni znak njihovog prepoznavanja je i maskirna uniforma dobrovoljca, kokarda sa dvoglavim orlom i ocilima večne vatre srpske plemenitosti.
Umesto dobrovoljca s kokardom, udala se za novosadskog umetnika Igora Vlaisavljevića. Nije štedela pohvale na račun izabranika: „On je slikar, vrlo talentovan. Moja sušta suprotnost. Uz to, vrlo je tolerantan, što se i mora pored ovakve žene.“ Dovodila je novinare u svoj stan u novosadskoj ulici Mike Antića, pokazivala ikonu Svetog Đorđa, nemačka izdanja Voga i skupoceni bidermajer nameštaj, ali nije imala nijednu sliku svog supruga.
I pre nego što joj se brak raspao, u medijima nije skrivala da u njenom srcu mesta ima samo za jednog muškarca, vojvodu Voju. Privrženost, nastala još 1991. u Jagodnjaku, kad je Šešelj uzbunjivao srpsko stanovništvo u Baranji, potrajala je do 2006. godine, dok se nije otkrila korupcionaška afera s izgradnjom nove autobuske stanice. Novosadska gradonačelnica Gojkovićka i Igor Mirović, tada na funkciji direktora Zavoda za izgradnju grada, prihvatili su projekat Ilije Devića, vlasnika ATP Vojvodina, pomogli mu da napravi velelepni objekat, ali nisu izdali rešenje za preusmeravanje saobraćaja. Posao je propao, investitor takođe. U aferu se umešao i Aleksandar Vučić. S namerom da kompromituje Gojkovićku i Mirovića, tvrdio je Šešelju, tada haškom uzniku, da su uzeli šest miliona evra mita i da su za poslednje rešenje tražili još jedan milion. Šešelja nije zanimala sudbina nesrećnog Devića, nego nekorektna podela plena. Smatrajući da je zakinut, nadurio se na Maju. Ona je to lako podnela, kao i Devićeve tužbe. Tek u proleće 2013. pretrnula je od straha, kad je Evropska unija kao uslov za pokretanje procesa pridruživanja, od Srbije tražila da reši 24 sporne privatizacije, među kojima je i ATP Vojvodina.
U paranoji, svesna opasnosti da zaglavi zatvor i da joj se, što bi teže podnela, oduzme imovina, Gojkovićka je počela da rasprodaje sve što je nagrabila; stanove, nameštaj, slike. Opasnost je prošla, za pristojnu nadoknadu Vučić joj je pomogao da njeno ime nestane iz slučaja. Ostali su joj samo tikovi. Sad trepće 48 puta u sekundu, kao i svi koji vide spisak od dva njena stana i 17 stanova, kuća, vinograda i zemljišta, koji se vode na ime njene mame Savke.
Korumpirana, u stalnom strahu od izvlačenja brojnih tužbi iz sudskih fioka, Maja Gojković je pristala na lojalnost Vučiću. Što ne bi? Sličan se sličnom raduje.
– Ja sam u horoskopu blizanac. Znači, u startu nas ima dve u jednoj ženi. E, ali ja sam blizanac i u podznaku. Ima nas četiri. Često smo u svađi jedna s drugom – na naučni način dokazivala je da nije normalna.
Vučiću takvi dokazi nisu potrebni, na njemu se vidi u kakvom je stanju. Iako nema nikakvih prepreka da Gojkovićki ispuni želju i postavi je na čelo ministarstva kulture i informisanja, njegovo „da“ istovremeno znači „možda“ ili „ne“. Zato treba navijati za Maju, kao gospođa ministarka ona bi bila idealna personifikacija vučićevske kulture i informisanja.
Predrag Popović
predragpopovic.wordpress.com
