Prva srpska partija, koja je bila moderna i koja je postavila model delanja na političkoj sceni, jeste Radikalna stranka Nikole Pašića, prvog modernog[1] srpskog političara. Bila je to prva partija koja je uvukla selјačke mase u politiku, prva u kojoj je tehnologija vlasti nadmašila interese države i naroda, prva koja je bila potpuno malograđanska po duhi i vođstvu i prva koja je preduzela veoma oštru plјačku budžeta.[2]
Bez Pašića i Radikalne stranke, bio bi nemogući autogenocid, koji se dogodio od 1915. do 1918. Satiranje preko Albanije, pogibija preko 30 000 srpskih dečaka od 15-16 godina, povedenih da budu regrutni potencijal na nekom novom frontu, satiranje ono malo veterana, bez smene i odmora, na Solunskom frontu[3], likvidacija Apisa i pregovaranje sa grupom hrvatskih građana, na čelu sa Trumbićem, koja nije bila ni od koga ovlašćena da pregovara, o stvaranju nekakve Kralјevine SHS, kao i posleratne plјačke i stvaranje nove, buržoaske klase, koja više nikakve veze nije imala sa narodom iz kog je potekla.[4]
Što je najgore, i ostale stranke su preuzele isti model organizacije kao Radikalna stranka, tako da se, između dva svetska rata, stvorila politička scena koja je veoma nalikovala ovoj današnjoj.
Prva posleratna politička organizacija, koja je bila „moderna“, u pašićevskom smislu, jeste Socijalistička partija Srbije.[5] Docnije ju je nadmašila Srpska radikalna stranka, a danas kolo vodi Srpska napredna stranka, koja u sebi sadrži sve manjkavosti svih modernih srpskih partija.
Šta karakteriše ove partije?
- One su masovne, a ne kadrovske. Nikada kvalitet, ili lјudski materijal nisu bili u pitanju, već samo broj. Veliki broj nije tu da bi davao glasove na izborima (dešavalo se, kao na izborima 2001., da SRS dobija duplo manje glasova, nego što ima članova), već da bi se, pred masom, ostavio utisak moći. Naravno, veliki broj članova čini da su interpersonalne veze veoma slabe i traju onoliko koliko traje zajednički interes.
- Ove stranke okuplјaju mahom klijentelističke članove, odnosno one koji se4 nadaju nekakvoj dobiti od stranke. To podstiče laktanje, potkazivanje i stalne ratove po odborima, po kojima je v.d. stanje više pravilo, nego izuzetak. Rukovodiocima stranaka[6] to ne da ne smeta, nego čak koristi, jer se tako regrutuje najgori lјudski materijal, bez koga moderna stranka ne može da opstane.
- Ovako postavlјena struktura partije, sa ogromnim članstvom[7] mora da bude priklјučena na budžet, jer su troškovi održavanja ovakvih monstr-stranaka ogromni i ne mogu se namiriti iz članarina. Pri tom je potpuno svejedno da li će neko moći direktno da isisava budžet, kao vladajuća stranka, ili će to raditi indirektno, naplaćujući glasove ili kvorum u Skupštini: lovu opet isplaćuje budžet, odnosno poreski obveznici. Ništa drugačije nije ni na lokalu. Svojevremeno je list Velika Srbija, glasilo SRS, bila štampana u enormnom broju primeraka i logično je pretpostaviti da je to štampanje plaćala Opština Zemun, a ne Šešelј iz svog džepa. Ceđenje lokalnih budžeta se ne razlikuje od ceđenja republičkog, osim u ciframa. Ispadanje iz vlasti (što se desilo DS-u, DSS-u i SRS-u, na primer) tera te stranke, sa ogromnom infrastrukturom, a malim biračkim telom, da se prodaju vlastodršcu i tako se, indirektno, opet zakače na budžet. Tu nikakvu iluziju ne treba imati. Isto tako, budžet mora da pokrije i, istina daleko manje, troškove fantomskih stranaka, koje simuliraju opoziciju, a takvih u Srbiji, posebno među „patriotama“, nije malo. Sreća za poreske obveznike je što se radi o sitnim dušama, tako da hilјade evra završava posao, umesto desetina i stotina hilјada.
- Srpske partije krasi potpuno odsustvo ma kakve ideologije. Ni neoliberalizam – u tome se ne treba varati – nije nikakva ideologija, već samo plјačkaška tehnika. SNS je ultra moderna u tom pogledu: kada bi se uhvatio član predsedništva, a ne običan član, koji dreždi po štandovima, nadajući se da će mu to doneti posao, i na muke stavio, ne bi znao da kaže koju ideologiju ima stranka u kojoj je on visoki funkcioner. Sva ideologija SNS-a je skup par idiotskih parola, poput one „Da živimo bolјe“, „Da idemo brže“ i slično. Ispod površine takve deideologizovane organizacije, krije se veoma jednostavna pseudoideologija: da se napunimo na brzaka, pa da se razilazimo. To je, čak, veoma slabo uvijeno i vidi se iz aviona.
SPS, iako to izgleda drugačije, nikada nije imao ozbilјnu ideologiju. Program, sasvim socijal-demokratski po duhu, koji je napisao Mihailo Marković, odbačen je istog dana kad je napisan, a i sam autor, nekoliko godina kasnije.[8] Slobodan Milošević je hteo potpunu slobodu delovanja, a to ideologija ne trpi. Nisam siguran da danas u Srbiji postoji čovek koji bi smeo ruku na panj da stavi da je Sloba bio komunista, ili neko drugi da je bio nacionalista. On je, zapravo, bio tehnolog vlasti i ništa više, a to zahteva odrešene ruke, koje ideologija vezuje. Čak je i Tita, koga možemo da zamislimo kao potpunog diktatora, obavezivala ideologija, jer ni pomoću najvećeg napora mašte, ne možemo da ga zamislimo kao pomotera kapitalizma i privatne svojine. Vladao je u okvirui određenih ideoloških postulata.
Prirodno čedo Slobodana Miloševića i SPS-a jeste baš Ivica Dačić. On je nužna, a ne slučajna pojava u okviru partijske prakse SPS-a. Iako je sklon da, uoči izbora, plačno slini za socijalizmom, radničkim pravima, socijalnom pravdom, u svim ostalim situacijama je to tip kome ne bi smetalo da Srbijom vlada Idi Amin Dada, samo da on ima svoj deo kolača. Takva mu je i partija: redak je član Glavnog odbora koji nije socijalista popodne, a do podne je kapitalista, odnosno ima svoju firmu i u njoj svoje roblјe.
Drugosrbijanske partije, u rasponu od agoničnog DS-a, do Čede, Čanka i Borisa, a u ovaj hol velikana će se ugurati i Janković, Radulović i Jeremić, nema nikakvu ideologiju. Na mestu gde bi trebalo da postoji ideologija, nalaze se telefonski pozivi iz ambasada. Sva lјudskopravaška ideologija, kao i ideologija neoliberalizma, samo su drugo ime za lično bogaćenje i razbijanje naroda i države.
Sve, doslovno sve, „patrotske“ partije su, iako to kriju i nerado se o tome izjašnjavaju, zagovornici tvrdog kapitalizma i kapital-odnosa, što će reći da se Srbin i sunarodnik, u čije se ime navodno vodi politika, potpuno prepušteni hijenskom kapitalizmu.[9]
Ako i postoji neka ideologija u desničarskim partijama, ona je fragmentarna, nekonsekventna i klerikalna. Teško je poverovati da vođe takvih organizacija ne vide da ta ideologija kod Srba ne prolazi i da će se večito boriti za cenzus, te je prva, prirodna misao, da su te i takve organizacije tu samo da bi zauzimale mesto, odnosno sprečile da se pojavi neka ozbilјna desnica.
Posebno je, u pogledu ideologije, zanimlјiva Srpska radikalna stranka, za koju su svi uvereni da poseduje nekakvu nacionalističku ideologiju. Ako je ideologija diskvalifikacija, i to vrlo primitivna, političkih protivnika, proizvodnja i odgoj proatlantskih kadrova[10], glumatanje i simuliranje opozicije i vlasti, onda SRS ima ideologiju. Inače, jedina ideološka odrednica, koju bi 90% članova SRS-a moglo da navede je: Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Dalјe od toga niko nije išao. Ideologija srpskog nacionalizma, kojom se Šešelј kiti, nije moguća, jer rodolјublјe ne može da bude ideologija, već samo partija može da cedi patriotizam za svoje interese i interese lјudi koji je vode.[11]
Bilo je, i biće, prebega iz evroatlantskih partija u evroatlantske partije, ali za proizvodnju preletača iz nacionalista u evroatlantske partije, najveći rasadnik je SRS. Siguran sam da je više radikala zbrisalo u SNS, nego što DS ima članova.
Čitava ideologija SRS je zbir nekoliko parola koje nemaju nikakvog smisla, niti se mogu u život pretočiti, ali neobično gode uhu lumpenproleterijata, čiji mozgovi samo do parola i dobacuju.
Dakle, sve srpske partije žele da svi živimo dobro, da cveće raste i da se deca veselo igraju. O tome kakvo društveno uređenje žele, koji oblik svojine zastpupaju, kakav odnos imaju prema strancima, kakvu društvenu raspodelu hoće …vi pojma nemate. Ova pitanja, koja su i najvažnija, potpuno su izbačena iz srpskog političkog života. Sasvim uprošćeno: partijaši žele sistem u kome oni dobro žive i to na teret naroda. Sve ostalo je nevažno.
Milan Milenković
milanmilenkovic.com
[1] Ovde pojam „moderno“ treba shvatiti u Ničeovom klјuču: „Modernost – gušim se u njenom trulom zadahu“.
[2] Upravo kao danas: stranka je imala svoje „tajkune“, preko kojih je vršila plјačku, čiji je podli vrhunac liferovanje vojsci, tokom ratova, opanaka od kartona i brašna pomešanog s peskom. Kao i danas, lopovi koji su bili u sprezi sa Pašićem i Radikalnom strankom, ne samo da nisu bili prislonjeni uz kolac, nego su, posle rata, postali ugledni građani. O javnim nabavkama iz tog doba, o mulјanju sa hartijama od vrednosti i slično, mogla bi se posebna knjiga napisati.
[3] Srbija je, uz krajnje napore, tokom šest ratnih godina, mobilisala oko 760 000 vojnika. Na Solunski front je izvela 120 000, a u Srbiju se vratilo oko 50 000, skupa sa pripadnicima Jugoslovenske divizije, sastavlјene od iselјenika. Gubitak od 14/15 vojnika nije ništa drugo nego autogenocid.
[4] Jedan od dokaza potpunog odsustva smisla za politiku u Srba, jste spomenik Nikoli Pašiću, u centru Beograda. Da se makar malo razume politika, bilo bi zabranjeno izgovaranje njegovog imena.
[5] Docnije ću objasniti zašto se SKJ ne može smatrati modernom partijom.
[6] U suštini, ne postoje rukovodioci, u konzervativnom značenju te reči, već postoji samo vođa sa pratnjom, u kojoj je nadšlihtavanje olimpijska disciplina.
[7] SNS ima preko 600 000 članova, a toliko je imala i SRS na vrhuncu moći. Kada bi se sabrali svi članovi stranaka u Srbiji, ispostavilo bi se da ih ima znatno više od članova nekadašnjeg SKJ, koji je, u Srbiji, imao oko milion članova. Isto tako, kada bi se sabrale sve članske karte izdate od 1991. naovamo, ispostavilo bi se da, zbog čestog menjanja partija, broj članskih karata prevazilazi broj stanovnika Srbije.
[8] SKJ je imao sve slabosti koje imaju i ove partije o kojima pišem, izuzev jedne: imao je ideologiju. Previše složenu, nerazumlјivu i rukovodstvu partije, kamo li članovima, ali je ipak imao. I, u svim bitnim aspektima, pridržavao se te ideologije. Na kraju se raspao ne zato što su zbrisali Slovenci i Hrvati, već zato što se više nije htela slediti ideologija, htele su se odrešene ruke za svaki zaokret.
[9] Zanimlјivo je da je Srbija jedna od retkih, ako ne i jedina zemlјa u Evropi, koja nema konzervativne levičarske partije. Ne treba, naravno, ozbilјno uzimati proklamacije, odnosno tvrdnje SPS-a, ili DS-a da su levičarske partije, jer je njihova politička praksa izrazito desničarska. Ovde je, u desničarenje i antikomunizam, uloženo previše para, godina i propagande, da bi se dozvolilo da se formira neka komunistička partija.
[10] Svi zaboravlјaju da su Toma Nikolić, Vučić, Aleksandar Martinović i mnogi drugi kadrovi Vojislava Šešelјa, što će reći da je, ispod plašta nacionalizma, u SRS odgajan isklјučivo lukrativni tip političara, koji može da bude sve, ako postoji novac koji ga pokreće. Pristalice SRS, bar ono malo što ih nije prešlo u SNS, prebege zovu izdajnicima, ne shvatajući da je takva izdaja, zapravo, krajnja konsekvnca radikalskog pogleda na politiku.
[11] Nacionalizam, ako ga, uz krajnji napor volјe, shvatimo kao patriotizam, nije ideologija, već nesvesni, prirodni odgovor jednog naroda, ili pojedinca, na izazove epohe. Kada su naši stari jurišali na Mačkov kamen, ili Kajmakčalan, nisu imali pojma da su nacionalisti, već su, sasvim ispod praga svesti, otmeno služili tradiciji i slobodarskim težnjama srpskog naroda, a da im likovi poput Šešelјa uopšte nisu bili potebni za to.
Srbi narod kukavica ceo svet nam se smeje a vi glave u pesak briga vas za osudu srpskog naroda za pominjanje genocida za satanizaciju, samo vi jedite hrvatsko smeće od hrane, gledajte turske serije i pričajte o junaštvu bednici. Srpski narod treba novi srpski ustanak i zabranu rada izdajničko zločinačke organizacije SNS koja radi na uništanju Srba i Srbije. Naivni Srbi još jedan šamar posred srpskog obraza još jedno poniženje Srba i Srbije. Sve to uz veliku pomoć Vučića i njegovog SNS-a kome sad nije jasno da je to izdajnička stranka sad je zadnji čas da to svati. Srbinu Ratku Mladiću kao i svim Srbima u haškom kazamatu smrtna kazna neke su jednostavno ubili jer imaju odobrenje od vrha izdajnika koji vode Srbiju u nestanak. Hrvati danima govore na svim tv stanicama o zločinima i genocidu Srba nad hrvatima u Vukovaru i bošnjacima u Srebrenici. U Srbiji nikome od izdajnika ne pada na pamet da brani srpski narod, ne oni su samo strani plaćenici. Od svih bivših republika SFRJ je jedina okupirana i potlačena zemlja koju vode neprijatelji preko domaćih izdajnika Vučića i celog SNS-a. Hrvati, bošnjaci i šiftari su od svojih zlikovaca uz pomoć Haga i Eu od svojih zlikovaca uradili heroje. A nama izdajnici s vlasti poručuju da su ti zapadni đelati naši prijatelji a ne Rusi. O glupi i strašljivi narode do kada ćeš trpit tuđu čizmu na svom vratu? Hrvati gubitnici u svim ratovima dobili su uz pomoć Vatikana, EU i amera svoju nacionalnu državu posle etničkog čišćenja Srba koje Vučić i SNS brane da se pominje u Srbiji. Hrvatska je država samo hrvatskog naroda a na papiru i manjina. Dok je Srbija država svih građana osim Srba kao većinskog naroda. Zapadni moćnici su odlučili da Srbi potpuno nestanu s lica planete da se unište i na tome rade dan i noć. I to uz pomoć domaćih izdajnika iz SNS-a i glupog naroda koji uporna daje glas izdajnicima. Srbi idemo prema svom nestanku ali vi i dalje samo gledajte turske serije i jedite hrvatsko smeće od hrane. Nema nam pomoći sve go kukavica do kukavice u šta se pretvorio moj narod, delite ovo po svim sajtovima, forumima, fejsbuk stranicama i grupama i gde god stignete izdaja ide dalje.
Pašić je bio „osrednji pragmatičar“ (B. Petrović Pajsije). Sa neznatnim ugledom među diplomatama, pola veka je robovao svojoj bolesnoj strasti za vlašću. Prvi put se pokazalo ko je i šta je kada je ugušena Timočka buna. Njegov sin Rade Pašić bio je poznati korupcionaš i vojni liferant, razulareni maher čije su afere na kraju došle glave i Nikoli Pašiću. Radetova kuća sada je indijska ambasada.