Navršava se 119 godina od Majskog prevrata, jednog od najmonstruoznijih događaja srpske istorije, kojim je ugašena dinastija Obrenović. Bila je to srpska “Vartolomejska noć“, u kojoj su po uzoru na katoličke krvnike iz 1572. banditi iz oficirskih krugova, na čelu sa Apisom, organizovani uz pomoć Petra Karađorđevića i Rusije, izvršili pokolj na dvoru i masakr pristalica dinastije Obrenović širom Srbije.
Istorija beleži mnoge slučajeve ubistava krunisanih glava, ali zverski način, na koji je ubijen poslednji Obrenović i njegova supruga, kraljica Draga, ostaje jedinstven slučaj divljaštva i varvarstva, koji predstavlja trajnu mrlju na licu srpske istorije.
Više od jednog veka traje zavera ćutanja i veo misterije oko majskih događaja iz 1903. Stiče se utisak da zvanična srpska istoriografija ne želi, verovatno pod pritiskom državne politike, da utvrdi punu istinu u vezi prevrata i utvrdi političku i individualnu odgovornost svakog aktera ovog prelomnog događaja sa početka XX veka.
Jedan od svjedoka tog događaja, major Dobrivoje R. Lazarević objavio je 1917. godine knjigu „Ubice narod srpskog“, iz koje prenosimo najzanimljivije delove:
„Bog je na krstu umro! Njega su vlasnici, knjižnici, fariseji i razbojnici – raspeli, kopljem probadali i divljački mučili, dok nije u tim mukama nečuvenim – najveći prijatelj čovječanstva – izdahnuo…
On, koji je propovijedao „Ne ubij“, danas gleda kako srpski fariseji poraniše da po mraku, skriveni od Svjetlosti, ubiju svog vladara… On vidi ono farisejsko klanjanje Bogu u crkvi, od strane novog vladaoca, iako je sav u krvi ogrezao…On vidi kako vlasnici gone narod da proslavlja rođendan jednog običnog ubice… On vidi kako srpski narod stenjući vuče krst penjući se na Golgotu… On je čuo pakleni pucanj u Sarajevu…
Umukla su zvona… Srbiji osviće težak, turoban, mučan dan… Ne čuju se zvuci pobožnih pjesama… niti beskrajno brujanje zvona. Sve je onemelo. Besvesna rulja najamnika i ubica narod srpskog, napušta uništenu zemlju i svoj namučeni narod, koga su toliko dugo i tako nemilostivo mrcvarili… Neka se spasava sam… Preko opustelih njiva, kroz dimove tužnih zgarišta, koje su te ubice za sobom ostavili, zadahnuo je strašan hladan vetar, da uveliča ovu bedu srpskog naroda, da uveliča obest radikalno zavereničku…
Srpski je narod raspet… Gomilice pravih Srba, upirući oči k nebu, skrštenih ruku, pred kandilom, u kome dogoreva poslednja kap ulja, jecajući proklinju: „Proklete neka su ubice naroda srpskog!“
RADIKALSKA VLADA
Srbija se nalazila večito u krizama, koje apsolutno nepotrebne behu, jer je na domu vrilo kao u kazanu. Partijske terevenke došle su do maksimuma. Zločini i krađe na sve strane, basnoslovne krađe po svim strukama, nezapamćena jagma narodnih para, razni provizoni i apanaže, nezapamćena trgovina sa koncesijama, divljačko satiranje šuma, napuštanje železničkih pruga i građevina, basnoslovni zajmovi, nevjerovatne dijurne, nagrade i pomoći povlaštenim pojedincima… To su radikalna dela u zemlji za poslednjih deset godnna.
A spolja? Izolovaše Srbiju iz međunarodne zajednice. Predaja Dečana ruskim kaluđerima. Aneksija Bosne i Hercegovine. Izazvaše rvavi bratoubilački rat srpsko-bugarski, kad im je dužnost bila i kao ljudi i kao političara, da ga izbegnu. Odvedoše narod na klanicu 1913. godine. U svome megalomanskom delirjumu izazvaše i ovaj krvavi evropski rat, te gurnuše narod u najstrašniju bedu, najstrašniju kasapnicu, ma da mu je dosta ratovanja bilo, i ma da ga radikalo-zavernici, evo već sedam godina, iz rata u rat vuku.
Ugasiše stotine hiljada ognjišta, zaviše cio narod u crno, pa ga u poslednjem minutu napustiše, ostavljajući ga na milost i nemilost neprijatelju, porušivši najpre sve što je znojem tog istog naroda sagrađeno.
U svetskoj istoriji ne zna se da je bilo vlade koja je neveštije vodila državnu politiku, od srpske vlade, niti da je i jedan narod doživeo takvu sudbinu kao srpski.
Državna katastrofa je logična posledica kako njegovog političkog rada unutrašnjeg tako i spoljnjeg. Da, cela je istina – radikalska vlada nije imala ni jednog jedinog čoveka na koga bi se mogao pružiti prst kao na narodnog istinskog patriotu, kao na pravog narodnog prijatelja i rodoljuba.
Svud, samo prost, uski, grabljivi radikalni interes koji je vazda sa vrhova državnih korumpirao narod srpski.
Činovnici koji se nisu krstili zavereničko-radikalskim krstom, isterivani su na sokak, stavljani pred sud, maltretirani, premeštani, i uopšte strepeli za opstanak svoj i svoje porodice, dok naprotiv – oni koji su se umeli krstiti radikalsko-zavereničkim krstom, mogli su i zakone gaziti, i imati masu zlouptreba u službi, krasti do mile volje, i da ih glava ne zaboli… Tako je bilo po svim strukama, naročito u vojnoj, u kojoj su zaverenici vršljali kao po guvnu… I na sva važnija mesta, u vojnoj hijerarhiji, ponameštani su ljudi koji ni najelemntaernijih znanja o vojsci nisu imali, ali su zato bili čvrsti zaverenički stubovi.
Radikalska vlada borila se samo za vlast i za svoje džepove. Srbija, bez pare duga, došla je u ruke radikalima koji su je za vreme svoje vladavine zadužili sa tri milijarde dinara duga. Danas je taj dug porastao na pet milijardi! Šta je narod dobio za taj novac? Bogatstvo Pašićevo i drugih radikalnih prvaka.
NIKOLA PAŠIĆ
Na avanturistički način uzeo je kormilo jedne političke stranke koja je 80-tih godina bila u naponu svoje snage. Eksponirajući se pred Rusijom kao zakleti protivnik Obrenovića, koje je Pravoslavna Rusija iz dna duše mrzela, a prenemagajući se ispred Obrenovića, mogao je svojom podmuklošću da zadovoljava svoje lične ambicije, jer o državnim ni sanjao nikad nije, i da na taj način, produžavajući svoju dvoličnu ulogu, izazove 1883 godine Zaječarsku bunu, da taj isti radikalski narod izloži jednoj besmislenoj pogibiji, a on da napusti stranku i da napusti zemlju.
Prešavši 1883 godiie u Bugarsku, živeo je kao emigrant, stvarajući paklene planove protiv svoje Otadžbine. Pomoću komita i begunaca iz Srbije, videvši da je Zaječarska buna ugušena, namisli da formira čete pa da sa njima upadne u Srbiju, te da započeti posao dovrši. Za ovo mu je trebalo oružja i municije, pa ga je tražio od bugarske vlade, da njime tuče srpski narod. Ali, srećom, u Bugarskoj ne htedoše ni da čuju za te njegove rtaoborne podvige. Tako je Bugarska ovog puta spasila Srbiju da se krv njenog naroda ne prolije, za račun jednog ruskog najamnika.
Pašić je od ruske vlade dobijao basnoslovne sume, davano mu je kapom i šakom, samo da sa radikalnom partijom produži i dalje borbu na uklanjanje dinastije Obrenović.
U knjizi dr Vladana Đorđevića koja nosi naslov „Ministar u apsu“, nalazi se dokument koji glasi: „Tajno saopštenje slovenskog dobrotvoritelnog obščestva u Peterburgu, otpravniku poslova ruskog konzulata u Ruščuku od 3 decembra 1885 godine: Prema saopštenju azijatskog departamenta, čast mi je u prilogu poslati Vašem Visokoblagodariju 6000 rubalja, sa pokornom molbom da izvolite ovu sumu, preko udovice Natalije Karavelov, koja živi u Ruščuku, predati srpskom emigrantu Nikoli Pašiću. Imajte dobrotu izvestiti me o prijemu i predaji ove sume.“
Dakle, i kao emigrant, Pašić dobija novac od Rusije.
Obrenovići su bila vazda smetnja zvaničnoj Rusiji, jer su Obrenovići hteli da stvore jaku Srbiju na Balkanu, a Rusija je vazda smatrala takvu Srbiju kao ozbiljnu barijeru njenim aspiracijama na Balkanu.
ATENTAT
Godine 1903, desio se taj 29 maj, koji je među oficirima strašnu omrazu izazvao. Kao što je poznato, te godine je ubijen kralj Aleksandar. Ubili su ga oficiri – zaverenici.
I 1883 godine, i Ilkin atentat u crkvi, i Ivanjdan 1889 godine i 29 maj 1903 godine, i drugi sitniji pokušaji atentata jesu pokušaji radikalne partije da se za svagda ratosiljaju Obrenovića, da na presto dovedu čoveka koji će na sve mahinacije radikalske da se pravi nevešt, dok oni budu divljački jašili i mamuzali srpski narod, i što je najglavnije – što će ta svoja nedela moći da zaklanjaju za veliku i moćnu Rusiju.
Valjalo je samo naći izvršioce, a njih je jedino trebalo tražiti u redovima vojske, jer bi se ta stvar drugačije teško izvršila. Trebalo je najmiti ubice iz vojnih redova!
Između oficira koji su prvi stupili u zaveru valja pomenuti: generala Atanackovića, pukovnika Mašina, potpukovnika Mišića, ađutanta kraljevog Miku Naumovića, pukovnika Damjana Popovića, pukovnika Bogdana Damjanoivća, kapetana Ljubu Kostića. Miloša Božanovića.
Popodne 28 maja 1903 godine, saopšteno je svim učesnicima zavere da će preko noći između 28 i 29 maja, pola sata posle ponoći, izvršiti ubistvo kraljevskog para po projektu unapred pripremljenom.
Glavna vrata bila su zatvorena, pa su ih dinamitom razrušili. Tumarajući onako po mraku, jer je od dinamita sva električna instalacija pokidana, pođoše zaverenici ka ađutantskoj sobi. Nastala je paklena pljaba u unutrašnjosti dvora, između unutarnje dvorske straže i zaverenika. Bilo je žrtava sa obe strane. Pogibe Naumović. Tako se je Pravda Božija osvetila na prvom koraku nad jednim izdajnikom. Ali je poginula i jedna poštena duša, poginuo je kapetan Miljković, koji je kralja branio.
Zaverenici već behu uprljali ruke krvlju, sad im je lakše bilo.
Naskoro iznesoše ranjenog kapetana Dragutina Dimitrijevića, ali kralja i kraljicu nisu mogli da nađu. Među zavreicima nastade panika, jer je bila kod njih bojazan da će svanuće skoro nastupiti, a oni su se od svjetlosti bojali kao od žive vatre. Zavlada panika. Kralja i kraljice ne beše u dvoru.
I ja ću tu pauzu da koristim da čitaocima ispričam kako su stajale trupe oko dvora, one koje sam vidio svojim očima, jer sam sam ja ulučio priliku da se dočepam poprišta tog nečuvenog zverstva, još oko 01.30 te fatalne noći, u ulozi prostog posmatrača skrivenog, jer su mi četu iz kasarne Sedmog puka izveli zaverenici.
Sad su zaverenici još energičnije i pod oštrijom pretnjom zahtevali od đenerala Laze Petrovića da im ovaj pokaže gde su se kralj i kraljica sakrili. Neznajući ni sam gde su, odvede ih do spavaće sobe, pretpostavljajući da su se sakrili iza jednih tajnih vrata u zidu, povika: „Veličanstvo! Izađite, oficiri vas traže!“
Vrata se na zidu otvoriše, na njima se pokazaše kralj Aleksandar i kraljica Draga u noćnim kostimima. Preko deset revolevrskih metaka, probivši tela kraljevskog para, duboko se zariše u zid i oni se malaksalo srušiše na pod.
Nečuvena, niska, razbojnička i divljačka bes, nije se na ovome zaustavila. Ne, zavrenici su trebali o maroderstvom da se umrljaju i umrljali su se… Na njega je svaki zaverenik imao svoj revolver da isprazni, i oni su to uradili, pucajući na kralja i kraljicu palih.
I kralj i i kraljica bili su izrešetani kuršumima. No i to ne beše dosta. Trebalo je i sablje svoje okrvaviti, ako ničeg drugog radi, a ono da bi mogli herojstvo svoje dokumentovati, da su i oni stvarni učesniici toga. Trebalo je na sabljama imati krv kraljevskog para, uspomene radi.
Fijukala je obesnička zavernička sablja nad glavama kraljevskog para, u ruci onoj istoj koja se je nekada iznad glava izdizala, pridržavama sa ista ona tri prsta, kojim su se na vernost, tome Kralju na vernost kleli.
Sekli su ga… Gazili… rugali mu se… držeći da to niko nije video… Ali, Bog i po mraku vidi…
Jedan mu je nesretnik sabljom odrezao vuo… Drugi ga je ubo u oko… Treći, sečicom od sablje udarao po licu. Jedan se saže da mu odseče prst na kome je dragoceni prsten stajao.
Druga se je partija zanimala kraljicom. Boli su joj oči, dojke, noge, ruke, a jedan je od njih gurao svoju sablju u tajni ud kraljičin…
Onda su kralja bacili kroz prozor. On je i tada bio živ, kad su ga doneli do przora i bacili na kaldrmu, jer je levom rukom pridržavajući se za zavesu istu pocepao.
Video sam svojim očima kada je Kralj padao na kaldrmu, i čuo svojim ušima onaj tupi zvuk kad je telo kraljevo palo na kaldrmu. Tu sliku i taj utisak neću zaboraviti dok sam živ.
Istim načinom izbacili su i kraljicu Dragu.
I tako je završen prvi čin beogradske tragedije, odnosno prvi čin tragedije celokupnog srpskog naroda.
LIKVIDACIJE OFICIRA
Kapetan Svetozar Radaković, sa još nekoliko podoficira i vojnika, ušao je u stan đenerala Dimitrija Markovića. Kad ih đeneral viđe, glasom reče: „Gospodo, znam zašto ste došli… Vršite vaše…“ Ali, još ne beše završio celu rečenicu, pucaše revoleveri i on se sruči na pod. I ovo je odeljenje svršilo svoj zadatak, tačno u duhu ustava zemaljskog.
Kapetan Mihajlo Josipović imao je da izvrši ubistvo nad ministrom vojnim, đeneralom Milovanom Pavlovićem. I on je pristupio izvršenju, na isti način kao i radaković, pomoću vojnika pešačke kraljeve garde.
Kapetan Sava Trpković imao je zadatak da ubije ministra unutrašnjih dela Velju Todorovića i on je otišao u njegov stan, zlikovački rasplašio sve po kući, pa ubio Velju iz revolvera.
Potporučnik Voja Tanković imao je zadatak da ubije oba brata Lunjevicu, braću kraljice Drage.
Sve je ovo do sada vršeno bez ikakvog otpora, ali sa pokušajem ubistva nad komandatom divizije, pukovnikom Dimitrijem Nikolićem, stvar drugačije stoji. Pukovnik „Dinka“, kako su ga zvali, primetio je vojnike i oficire na ulici, pa je pobegao na sporedna vrata, izbio kroz susedsko dvorište, pa se žurnim koracima uputio ka Slaviji, u nameri da se što pre dočepa trupa banjičkog stalnog logora, koji je bio na 5 kolimetara od Beograda, u kome je bilo dva pešadijska puka; jer zaverenici ne imađahu još u svojim rukama te trupe.
No, tek što je pukovnik Dinko stigao u logor, izađu pred njega kapetan Milan Petrović i poručnik Gagović, vadeći revolvere. Za tren oka odjeknuše pucnji. Dinko je ranjen sa oba metka, ali je uspio da ubije i Petrovića i Gagovića.
Pukovnik Nikolić je tako pokazao kako treba poštovati svetinju zakletve. I u toj golemoj nesreći koja je Srbiju i srpski narod zadesila 29 maja 1903 godine, visoko se reljefno izdiže ovaj vojnički džin. Slava mu!
U ovom događaju stradalo je, pored kraljevskog para, ukupno 53 lica, uglavnom oficira. Eto šta su uradili Pašićevi najamnici.
Po izvršenom događaju, vojska je cvijećem okićena, varoš ukrašena trobojkama, pilo se, pevalo i veselilo. U dvoru je nastupila nečuvena pljačka, pljačkao je svako.
Radikali i zaverenici zagrliše se da zavitlaju demonsko kolo po jadnoj Srbiji. Od ovog momenta srpska država ruinisana je malo po malo, kako moralno tako i fizički, dok se najzad nije skljokala, uz asistenciju svih onih koji se zakitiše ordenom „Karađorđeve zvezde“ koja ih je odvela u mrak, neznanje, pustoš, propast i uniženje.
Jer, šta je moralo iz ovog nastupiti: preziranje izvršioca svuda na strani, prezrenje ovoga naroda koji je, makar i ćutanjem, veličao te izdajničke duše.
Radikalna vlada, Pašić, Petar Karađorđević i Rusija, a najviše Crna ruka, iz kojih je strast za vlašću vibrirala kroz celo njihovo biće, bili su nesporedne ubice naroda srpskog.
Nastupilo je rasulo… I u tako teškim momentima, političkim prvacima i Crnoj ruci još nije dosta, oni se i danas, u tuđoj kući otimlju, krvave i biju za vlast nad narodom koga su prezreli i napustili…
Ali, upamitite, narod koga ste punih 14 godina vucarali po blatu, zapao je u najstrašniju bedu, ali će gordo dići glavu da vas dočeka, da vam sudi i presudi. Srpski narod vas se gnuša, prezire vas, jer ovo krvorpoliće niste u njegovo ime učinili. Hteli ste vašu vlast da proširite, ali to će vas glave koštati.
Zar vi i možete pomisli da će vam oni oprostiti, da će ovu bedu zaboraviti… O, ne! O, ne! Ne budite do kraja lakomisleni, dan vašeg strašnog suda sasvim je blizu došao. Tirani! Izrodi srpski!
(odlomak iz knjige majora Dobrivoja R. Lazarevića, „Ubice naroda srpskog“, štampane u Beogradu 1917 godine)
Izvor: Sedmica
Није да правдам убиство краља Александра Обреновића али књига је написана у Београду 1917. за време аустријске окупације током Првог светског рата а писац је очигледно био сарадник окупатора.