Zakulisna borba na život i smrt između globalista i Trampovih suverenista na Balkanu donosi dodatne geopolitičke reperkusije
Aktuelna makedonska kriza u vezi sa (ne)formiranjem vlade SDSM i DUI samo je vrhunac dvogodišnje političke zavrzlame koju prate međuetničke tenzije i doboki ekonomski i socijalni problemi u ovoj zemlji. Na unutrašnjem planu vidljiva je pat pozicija: nakon što je na prethodnim parlamentarnim izborima vladajuća stranka VMRO DPMNE dobila 51 mandat, a opoziciona SDSM 49, dok su albanske stranke dobile ukupno 20 mandata (DUI je dobio 10 mandata, Pokret Besa pet, Alijansa za Albance tri i DPA dva mandata), SDSM je postigla sporazum sa albanskim partijama o formiranju vlade, prihvatajući zajedničku platformu za pregovore koje su tri albanske stranke usvojile početkom januara u Tirani.
Ovom platformom Albanci traže promenu Ustava radi uvođenja albanskog kao drugog službenog jezika, jednaku zastupljenost Albanaca u svim državnim institucijama i njihovo uključivanje u pregovore sa Grčkom o rešavanju spora o nazivu Makedonija. Odbijajući da lideru opozicione SDSM Zoranu Zaevu poveri mandat za formiranje vlade na osnovama suprotnim makedonskom Ustavu, predsednik Makedonije Đorđe Ivanov je udario „rampu“ namerama da se na mala vrata izvede federalizacija države i da se, potom, u pogodnom trenutku organizuje referendum – u delovima države sa albanskom većinom – koji bi vodio ka rasparčavanju zemlje. Nakon toga, politička polarizacija približila se tački usijanja.
GEOPOLITIČKA DIMENZIJA
Ono što je manje vidljivo je da je ova kriza direktno postaknuta spolja i inspirisana strateškim interesima nekih od suseda Makedonije i velikih sila, to jest da makedonska kriza ima svoju jasnu geopolitičku dimenziju.
Republika Makedonija je država smeštena u samom središtu Balkanskog poluostrva, na njenom najvažnijem koridoru koji moravsko-vardarskom dolinom spaja Podunavlje sa Solunskim zalivom i Egejom, odnosno Srednju Evropu sa Mediteranom. Makedonija predstavlja centralni prostor, idealan za regionalnu ekspanziju svim silama koje su kroz istoriju smerale da ovladaju Balkanskim poluostrvom, tim geopolitičkim „mostom“ između dva dela evroazijskog Rimlenda – onog evropskog i bliskoistočnog.
Zbog toga je prostor Makedonije za vreme rešavanja „istočnog pitanja“ (tj. demontaže Osmanske imperijalne moći na jugoistoku Evrope) tokom celog 19. Veka pa do 1912. godine bio od ključnog značaja; zbog toga su se oko njega sporile susedne države, a velike sile širile svoje intrige. Nakon raspada Jugoslavije, ovaj prostor je „vraćen“ u ranije geopolitičke okvire u kojima se prepliću uticaji susednih država i njihovih pokrovitelja, velikih sila – predstavnika četiri „velika geopolitička prostora“ (Srednje Evrope, Bliskog Istoka, Evroazije i Atlantizma).
U geostrateškom smislu, od vremena raspada SFRJ osamostaljena Makedonija je postala deo sfere uticaja atlantista. Na taj način je za samostalno postojanje ove zemlje privremeno kupljeno vreme i obezbeđen krhki mir, naknadno narušen albanskom oružanom pobunom i ponovo (uz znatne ustupke Albancima) uspostavljen uz atlantističko posredovanje zaključenjem „Ohridskog sporazuma“ 2001. godine.
No, ovakvo stanje je samo privremeno: albanski velikodržavni projekat, glavni regionalni saveznik atlantista, smera da ovu državu postupno rasparča, dok njen istočni sused Bugarska – priznajući državu ali ne i nacionalnu posebnost Makedoncima – potajno sanja da anektira njen preostali deo.
Grčka se već dve i po decenije protivi službenom nazivu države i blokira njene dalje evroatlanske integracije, dok Turska (igrajući na saveznički albanski faktor i svoju ekonomsku ekspanziju) teži da se privredno i politički ukotvi na makedonskom „poligonu“ i započne realizaciju strategije neoosmanskog vraćanja Balkana u svoju orbitu, za sada usporene i praktično odložene neuspesima na dva druga – po Tursku strateški prioritetna – prostora na Levantu i Kavkazu.
Jedini sused koji nema nikakvih pretenzija prema Makedoniji je onaj na severu – Srbija. Slovenski Makedonci u velikoj većini smatraju Srbe sebi najbližim, bratskim narodom, iako su od strane svoje političke elite njima decenijama najviše bili plašeni. Kao tradiconalno prisutna velika sila na prostorima Balkana, u aktuelne odnose oko Makedonije uključila se i Rusija. Ona teži da povrati deo svog uticaja na sve balkanske pravoslavne narode i zaštiti svoje interese, pre svega one vezane za izgradnju energetskih koridora kroz Balkan ka središtu EU.
Han Gruevski zaev Aktuelni geopolitički procesi u svetu doneli su svoje posledice na Balkan i dodatno uticali da se makedonski politički „gordijev čvor“ još više zamrsi. Ruski uspesi i turski neuspesi na sirijskom ratnom teatru i pogoršavanje odnosa Turske sa globalistima u Vašintonu doveli su do delimičnog približavalja Rusije i Turske. To otvara mogućnosti realizacije krupnih ulaganja u energetske koridore čiji bi kraci prolazili kroz Balkan i dugoročno uticali na promenu geopolitičke perspektive ovih prostora.
Deo ruskog uticaja povraćen je i u evroatlantizovanoj Bugarskoj gde je za predsednika države nedavno izabran general Rumen Radev, koji teži da igra izbalansiraniju ulogu između Istoka i Zapada, dok je vlada Bojka Borisova i dalje – što milom, što pod prinudom – privržena Zapadu.
ZABIJANjE KLINA IZMEĐU PUTINA I TRAMPA
Pored jačanja ruskog uticaja u regionu i ruskog približavanja sa Turskom, za balkanske saveznike globalističkih atlantista najveću pretnju predstavljaju krupne promene koje su se dogodile u središtu njihovog imperijalnog pokrovitelja sa usponom Donalda Trampa na mesto predsednika SAD. Zakulisna borba na život i smrt između globalista i Trampovih suverenista na Balkanu donosi i dodatne geopolitičke reperkusije u vidu mogućeg revidiranja američkog stava prema lokalnim igračima, a u sklopu otopljavanja odnosa sa Rusijom i izglađivanja nesporazuma sa Erdoganovom Turskom.
Nazirući mogući nepovoljni razvoj po sebe i sopstvene pozicije, globalističkoj „dubokoj državi“ i njihovim lokalnim balkanskim vazalima zaštita sopstvenih pozicija nameće otvaranje riskante strategije – destabilizacije kriznih žarišta i potpaljivanja konflikata koji će ne samo sprečiti Trampova nastojanja da relaksira odnose sa Rusijom, već ga i naterati na trajnu, još dublju konfrontaciju sa Putinom.
Operacionalizacija ovog plana znači postupno pretvoriti makedonske političke i međuetničke tenzije u ozbiljan konflikt, a prostor Makedonije u tempiranu geopolitičku bombu na Balkanu. Globalistički atlantisti ovaj plan pokušavaju realizovati putem Soroševe mreže u Makedoniji i okolnim državama, pre svega preko zapadnih i istočnih suseda Albanije i Bugarske koje imaju teritorijalne pretenzije ka Makedoniji. Naime, aktuelni ministri spoljnih poslova i Albanije i Bugarske su nameštenici soroševskih struktura (obojica su bili direktori lokalnih filijala Fonda za otvoreno društvo) u tamošnjim vladama.
Upravo iz ovih razloga je grupa protrampovskih senatora iz Republikanske stranke zvanično zatražila od Stejt departmenta da preispita vidove trošenja državnog novca kojim se preko Soroševih fondacija finansiraju prevratničke aktivnosti u Albaniji i Makedoniji.
I ruska strana je dobro upućena u problematične perspektive razvoja događaja u Makedoniji. Ruski šef diplomatije Lavrov još u maju 2015. godine upozorio je na planove podele Makedonije između Albanije i Bugarske, koji su podsticani od strane sada već bivše administracije u Vašingtonu.
Očigledno, globalisti u „dubokoj državi” ne odsustaju od realizacije ovog poduhvata. Oni smeraju da na ovaj način ostvare nove, šire ciljeve, budući da bi destabilizacija Makedonije gotovo trenutno mogla da prouzrokuje eskalaciju regionalne krize širih razmera koja bi se velikom brzinom raširila na Albaniju, Srbiju i njenu okupiranu pokrajinu KiM, kao i na Bugarsku i Grčku, i tako stvorila nepremostivu pukotinu između velikih igrača na Balkanu.
Aleksandar Gajić
www.standard.rs