„Makedonija“ kao rezultat komunističkog genocida nad Srbima

4
2662
Dragoljub Petrović / Foto: printscreen

Gospodine predsedniče Srbije,

Gospođo predsednice Vlade Srbije,

Šaljem Vam ovaj tekst kao osnovu za predlog da pokrenete inicijativu za proveru međunarodnih pravnih standarda o rokovima važnosti tekovina ostvarenih genocidom nad nekom nacionalnom ili etničkom zajednicom ili grupom. Neposredan povod za ovo nalazim u činjenici da je prošlo 76 godina otkad su komunisti, na središtu srpske nemanjićke države, instalirali „Makedoniju“, a kad su je Grci naterali da promeni ime, Vi to niste onemogućili. A morali ste to učiniti i zatražiti da „Makedonija“ traži i novo ime i novu državu: ovo sadašnje njeno ime, do komunističkog genocida nad Srbima, bilo je: Srbija.

I mogli biste se, uzgred, raspitati i o tome kako je izvršen genocid nad Srbima i u drugim „federalnim jedinicama“ u okviru Brozove „jugoslovenske federacije“.

Država koja je zagubila ime

„Iako je Prespanskim dogovorom rešen dugogodišnji spor sa Grčkom, čime je Makedonija ispunila zahteve međunarodne zajednice, na putu ostvarivanja evroatlantskih integracija našao se njen drugi sused – Bugarska: ona „odbija da odobri pregovarački okvir EU, osporavajući identitet makedonskog naroda i jezika“. Zaev je posle toga objasnio Bugarima da „Severna Makedonija i Bugarska imaju zajedničku istoriju, od koje su nastali makedonski narod i bugarski narod, kao i makedonski jezik i bugarski jezik“, a bugarski ministar vojni Karakačanov i ministarka spoljnih poslova Zaharijeva objašnjavaju da su „Makedonci i njihov jezik politička tvorevina nastala dogovorom Tita, Staljina i Georgija Dimitrova“. To su drugde tvrdili i neki drugi bugarski zvaničnici, ali izgleda da svi oni imaju – plitko pamćenje. I zato ih valja podsetiti makar na neke proste pojedinosti.

1 ) Bugarsko ime na Balkanu prvi put se pominje krajem sedmog veka, a makedonsko je starije makar jedan milenijum, pri čemu se zna da su Bugari došli na prostor srpskog jezika, a Makedonci  srpsko ime (sa)čuvali makar do polovine prošlog veka. Time se i Bugarska i Makedonija pojavljuju –  na srpskom rešetu: sva zapadna Bugarska (da ovde istočnu ostavimo po strani) i sva Makedonija, istorijski i genetski, predstavljaju  srpski etnojezički prostor  i to se najpre pokazuje činjenicom da najveći deo toga prostora pokriva  srpski  Šopluk, a o tome svedoče i sledeće činjenice: krajem XIX veka  u Solunu  ima 11.000 Srba, 14.000 Grka, 20.000 Turaka i 60.000 Jevreja (pri čemu se za Turke i Jevreje zna da su tamo došli tokom XV veka) , a  Bugari se ne pominju; od 30.000 žitelja – u  Serezu  ima 16.000 Srba, 7.000 Grka i 400 Bugara (pri čemu je mnogo verovatnije da su i oni bili Srbi); od 7.500 žitelja – u  Petriču  Srba je 5.600, Grka 200, Bugari se ne pominju; od 5.500 – u  Melniku  Srba ima 3.500, Grka 1.400, a Bugari se opet ne pominju. U Egejskoj Makedoniji, međutim, Srbi čine 85% stanovništva, a o Bugarima – nema pomena (oni su do Soluna mogli stizati jedino kao pljačkaši).

2 ) Makedonsko ime vezivalo se, istaknimo i to, samo za Egejsku Makedoniju  i Grci su u tome bili izričiti: „Makedonija mora biti naša, tj. prava (stara) Makedonija dok vam rado ustupamo zemlju severno od Demir-Kapije“. (Za Grke je, dakle, (srpska) Makedonija dopirala do Demir-Kapije i ona je postala grčka pošto je u grčko-bugarskim obračunima u Drugom balkanskom ratu satrven veliki procenat Srba, a 1922-1925. godine, posle Grčko-turskog rata, tamo iz Turske preseljeno 640.000 Grka.)

3 ) Današnju Severnu Makedoniju, u sklopu svog genocidnog projekta za satiranje Srba, instalirali su komunisti 2. avgusta 1944. u Manastiru Sv. Prohora Pčinjskog. I to na prostorima srednjovekovne nemanjićke Srbije. I sa tom „Makedonijom“ Bugarska nije nikad imala nikakve veze mimo onih vezanih za propagandističke formule i zločinačke (tj. koljačke i pljačkaške) pohode, posebno tokom prve polovine prošlog veka (samo u Topličkom ustanku 1917. Bugari su poklali 40.000 Srba, u više od 25 logora po Bugarskoj tome dodali još stotinak hiljada umorenih glađu i boleštinama, a među njima i 8.000 devojčica od 10–15 godina koje je bugarski predsednik Radoslavov za zlato kao roblje proda[va]o Turcima). To ministar Karakačanov zove „administriranjem“ i ono je, između pstaloga, predviđalo da „sve što je srpsko mora biti satrveno“ jer „samo na ruševinama Srpstva može da postoji i da se diže bulgarizam“; da su „hiljade žena i dece internirani , a drugi pobacani u zatvore“; da je „trideset i šest sela oko Leskovca potpuno istrebljeno“; da je „odvedeno gotovo sve muško stanovništvo varoši Niša, oko 4.000 ljudi“. I da su za podvige u tim poslovima odlikovani pukovnik Kalkandžijev za to što je priznao da je pobio 60 sveštenika, 200 činovnika i 3.000 civila i jedan policijski činovnik iz okoline Niša za to što je zaklao više od 300 Srba. (I u tim se poslovima mnogo namučio: „U početku je bilo dosta teško, moralo se uvek više puta bosti nožem, ali kad sam se izvežbao, operacija je išla ne može lepše biti: jedan udarac – i čovek je ubijen“.) I tako se dogodilo da su se „mnogonapaćeni i tako često nepravedno tretirani“ Bugari, zahvaljujući svojoj vlasti i svojoj Crkvi i uz svesrdnu podršku Bugarske akademije nauka, našli u krugu najuglednijih zločinačkih naroda u Evropi. Tako su Kalkandžijev i Karakačanov „administrirali“ po „Makedoniji“ i Pomoravlju, a njihovi su „administratori“ u Srbiji stizali do Zlatibora i dokaz[iv]ali se i zločinima i paljevinama po Dragačevu, u okolini Čačka, Arilja, Kosjerića.

Da Vas podsetimo:  Ilija Petrović: Besmislen rat ili genocid nad Srbima

Priče neobaveštenih makedonskih zvaničnika o „zajedničkoj istoriji“ Bugarske i „Makedonije“ svakako ne obuhvataju bugarski koljački aspekt, ali sve ostalo o čemu ovde govorimo može imati smisla jedino u svetlosti činjenice da je ta istorija srpska, da su Bugari prve srpske reči čuli tek pre „hiljadu i malo“ godina, a „Makedonci“, pre 76 godina, produžili da govore istim onim jezikom kojim su i pre toga govorili, a kojim su Hrvati „progovorili“ pre 128 godina dok se za „Bošnjake“ još ne zna je li im jezik „bošnjački“ ili „bosanski“, ali je izvesno da mu, kao i „crnogorskom“, još menjaju pelene (i zato nikako da im prođe – žutilo). Svi ti „jezici“, dakle, nikli su  iz srpskoga  i svima se znaju i „rođendani“, pri čemu bi se „makedonskom“ , možda, mogao utvrditi i „sat i minut u kome je rođen“ i o tome bi se bilo dobro raspitati, recimo, kod Stojana Andova. On , naime, upozorava makedonske političare da „moraju znati da, kada govore da Makedonci i Bugari imaju zajedničku istoriju, u istu ravan dovode Makedonce partizane sa Bugarima fašistima koji su činili zločinačke i zverske napade na građane Makedonije, posebno na mlađu populaciju, koju su zverski ubijali u svim regionima Severne Makedonije. Ne zaboravimo ubistva dece kod Vataša, 16. juna 1943, kad je streljano 12 mladića. Zločin je izvršila bugarska vojska i policija. Najmlađi je imao 15 godina“. Andov „zna“ ko je bio Broz, ali „ne zna“ da je on, Broz,  posle rata, pobio više Srba nego za vreme rata svi fašisti zajedno i iz  srpskog korpusa  stvorio „više nacija i jezika“ nego takođe svi fašisti zajedno. Pa su tako nastale i (Severna) „Makedonija“ i „makedonski jezik“, i Crna Gora i „crnogorski jezik“, i Bosna i Hercegovina i „bosanski / bošnjački jezik“ (a pre svih i Hrvatska i „hrvatski jezik“ i sve to ostalo u srpskom susedstvu), ali i „kosovska arnautska država“ – koja se uveliko preliva na levu obalu Vardara i polako potapa i Skoplje i „Makedoniju“. Kad o tome „sudi“, Andov zaboravlja da je takvu pamet pokupio od Broza i da se to o čemu govori odnosi na vreme dok se on „igrao klisa i klikera“ (a njegov učitelj satirao Srbe) i tako ispušta iz vida mnogo dublje promašaje bugarskih „geopolitičara i propagandista“ : „Makedonija“ se na svojim sadašnjim prostorima prvi put našla pre 76 godina,  i to kao rezultat komunističkog genocida nad Srbima, i nije jasno kako ona može „prisvajati bugarsku istoriju i kulturu“ ako se o njima, tj. o toj „istoriji i kulturi“, nije imala kad ni obavestiti, a kamoli procenjivati ima li to ikakve vrednosti koje bi zasluživale da se za njima posegne. Srbi, uz sve to, nikad nisu imali potrebe da posežu za tuđim i uvek su imali „viška“ za kojim su drugi mogli posegnuti.

Pomenimo o tome samo najvažnije pojedinosti.

Prvo. Srbi su utemeljili evropsku civilizaciju i to se potvrđuje Lepenskim Virom i Vinčom (i mnoštvom drugih sitn[ij]ih „Virova i Vinči“ po Helmskom / Iliričkom / Balkanskom poluostrvu) i sada  evropska duhovna sirotinja  hoće da to predstavi kao „zagonetku  podunavske  civilizacije“ i da pokaže da je i  ona  učestvovala u njenom oblikovanju. Ta će se pamet, međutim, teže dokaz[iv]ati jer nam je Harman priredio neke karte na kojima se vidi da se  ta kultura prostirala jedino tamo gde i Srbi  i da se za Evropu saznalo mnogo kasnije (možda tek „koji dan“, recimo, pre nego za Bugarsku).

Drugo. Po svojim prostorima Srbi su posejali mnogo stotina spomenika svoje kulture i duhovnosti, srpski kraljevi, carevi i vlastela gradili zadužbine na svakom koraku (samo po Skopskoj Crnoj gori ima ih preko 50, a mnogo ih je više po „zapadnoj Bugarskoj“, među njima je i ona najglasitija po kojoj je Sofija dobila ime), a nijednu od njih nisu izgradili Bugari. I sad i oni i „Makedonci“ imaju šta i da ruše i da devastiraju, kao što to čine i Arnauti i po Kosovu i po „Makedoniji“ – o čemu nam iscrpno i kompetentno svedoči Jasmina Ćirić (https./in4s.net/makedonija-brise-srpsku-bastinu). I da unište i ono što su im učitelji propustili. Kad su im komunisti, naime, darovali „državu“, „naciju“, „jezik“ i „crkvu“, oni su odmah spalili sve matične knjige i poverovali da su time rešili glavni problem „makedonskog identiteta“ , a da će ono što je njima, možda, promaklo dovršiti Andov, Zaev i njihov DPMNE. Pokazalo se, međutim, da je takva pamet, naprosto, temeljito osmuđena: da je taj „identitet“  bio srpski, ostali su dokazi koji će se uništiti u onom času kad se uništi civilizacija i kad više ne bude ni Bugara ni „Makedonaca“ – da se o tome spore, niti Srba – da im se smeju.

Da Vas podsetimo:  Janja Gaćeša: Pismo sa Kosova ili o beznadežnosti neuspele „države“

Tamo gde još ne razaraju, „Makedonci“ su počeli da lažu i falsifikuju. Pa se, recimo, dogodilo da se u starom srpskom Manastiru Sv. Joakima Osogovskog, iz XI ili XII veka, freska Sv. Nikodima „preobrazi“ u Sv. Konstantina Kavasilu, Stefan Prvovenčani uskoči u kožu Justinijana Prvog, Sv. car Uroš postane Sv. car Vladimir Kijevski, Sv. car Lazar – Sv. car Jovan Milostivi, Sv. kralj Milutin – Sv. Konstantin Veliki, Sv. Stefan Dečanski – Sv. Nićifor Foka. A tome treba dodati i poneki drukčiji podatak. Recimo : „Pri obnovi manastira Lešak blizu Tetova, čija je glavna crkva bila minirana i gotovo cela uništena avgusta 2001. od strane terorista OVK (ONA), pri njenoj obnovi nije obnovljeno i dvojno posvećenje Sv. Atanasiju i Sv. knezu Lazaru, već su freske i pominjanje kneza Lazara jednostavno izbrisani. U narodnom predanju je baš knez Lazar smatran zadužbinarom hrama, o čemu svedoči njegova freska iz 17. veka u malom hramu Svete Bogorodice odmah pored pomenutog novijeg hrama“ (Politika, 4. dec. 2020).

Pomenućemo ovde i najveću kulturno-istorijsku tekovinu oko koje se spore Bugari i „Makedonci“: kome pripadaju slovenski prosvetitelji Ćirilo i Metodije. I u tim se sporenjima pokazuje da i jedni i drugi imaju ozbiljne probleme s najprostijom logikom: Bugari do Soluna nikad nisu stigli i ne zna se gde su prvi put čuli za „starobъlgarski ezik“ (oni su, i inače, stigli među „Tribale“, tj. „Srb [lj ]e “), sve druge oblasti Balkana (pa i Egejsku Makedoniju) nastanjivali su „Tračani“, „Iliri“, „Pelazgi“, tj. Srbi, poslednje njihove ostatke tamo su potukli Markosovi partizani, a njihova deca, 10-15 godina kasnije, pred kordonima grčke vojske i policije, „svečano se zaklela“ da više neće govoriti srpski; „Severni Makedonci“ vele da su Ćirilo i Metodije upravo njih čekali da im naprave jezik, ali ne primećuju da su njih „u Makedonce“ uterali komunisti, a da su svi oni i svi njihovi preci bili  Srbi  (pa i Filip i Aleksandar Makedonski) i govorili  srpski, pri čemu bi se onaj njegov oblik kojim su govorila Sv. Solunska Braća mogao odrediti jedino kao –  starosrpski.

*

Makedonsko-grčki problemi „rešeni“ su Prespanskim sporazumom, makedonsko-bugarske rešavaće makedonska i bugarska pamet, a kao najzanimljiviji mogli bi se pokazati oni koji se tiču odnosa „Makedonaca“ i Srba. Mi rekosmo napred da je „Makedonija“ uspostavljena kao tekovina komunističkog genocida nad Srbima, i to  na središnjem prostoru srpske nemanjićke države, bila je prilika da se to istakne i mnogo ranije, ali budući da takvi  zločini  „ne zastarevaju“ – zahtev da se to pitanje postavi ne može zakasniti ni za „Makedoniju“ niti za druge slične zločinačke tvorevine koje se upisuju u zasluge Broza i njegovih komunista, pre svega po Hrvatskoj, Bosni i na Kosmetu. Svuda tamo, „u svim republikama i pokrajinama“, Srbi su bili svedeni „na građane poslednjeg reda“ i svi zločini nad njima bili i opravdani i poželjni, pa se Aleksandar Ranković u jednom trenutku mogao pohvaliti da je od 1945. do 1951. u Srbiji „neutralisano 586.000 narodnih neprijatelja“, ali se nikad nije moglo utvrditi koliko ih je „neutralisano“ u Jasenovcu , koliko dece na „Sremskom frontu“ i u jamama oko Foče, koliko Srba u jamama oko Kočevskog roga ili u tenkovskim tranšejama oko Dravograda, a koliko ih je po Kosovu i Metohiji satrto od 1941. do uspostavljanja „kosovske države i njene demokratije“ (ispostavilo se da je tamo Vesli Klark upregao Ameriku da ratuje za njegove rudnike, a Madlen Olbrajt navijala za „svoje kosovske telekomunikacije“).

Dve pojedinosti ističem kao osnovu za pokretanje pitanja o reviziji državnih granica i „revolucionarnih tekovina“ uspostavljenih zločinom genocida. I obe se zasnivaju na tumačenju nekih odredaba međunarodnog prava.

Prvu obrazlaže Zmago Jelinčič Plemeniti (1948), predsednik Slovenačke nacionalne stranke, član parlamenta Republike Slovenije i Parlamentarne skupštine EU; on je posebno uzburkao „javno mnjenje energičnim zahtevom da se jadranska obala i otoci podele na sve države naslednice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Izričit je da je u pitanju obaveza kakva je i u slučaju zajedničkog zlata, novca i nekretnina bivše savezne države. Jelinčič uverava da će domaći i strani pravni stručnjaci objasniti da u slučaju raspada (ili razbijanja) primorske zemlje, pravo na morsku obalu imaju sve novostvorene države“. Svemu tome on dodaje „još dve bitne činjenice protiv hrvatskog posedovanja skoro celokupne obale i svih 1.000 ostrva. Prva je da u poslednja dva stoleća Hrvatska nikad (pravno) nije imala u posedu jadransku obalu, a druga je – za Srbiju i Crnu Goru od velike važnosti – da je Italija, posle Drugog svetskog rata, bila primorana da, na ime ratne štete, ustupi Jugoslaviji Istru, Zadar i otoke. S obzirom da je Italija, do septembra 1943, bila okupator u Crnoj Gori, Hercegovini, delu Bosne, Dalmaciji, Lici, Kordunu i Gorskom kotaru, odgovorna je za stotine hiljada ubijenih Srba. Umoreni na Rabu, u Jadovnom, hercegovačkim i bosanskim jamama i u logoru smrti Jasenovac, činili su najveću stavku ratne štete – izračunatu (1946) od Sila pobednica. Tako je Italija, za strahovito stradanje Srba (Italiji su tada pripisani i zločini hrvatske vojske, jer je NDH bila i njena tvorevina) potpisala s Jugoslavijom Ugovor o miru, u kojem je, doslovno, pisalo da „ustupa teritorije Jugoslaviji“ – ne Hrvatskoj („Službeni list FNRJ“, br. 74/47). (Posle je Broz za zločine nad Srbima nagradio Hrvatsku ne samo tim teritorijama nego i Baranjom i zapadnim Sremom, a Konavle „produžio“ do ulaska u Boku Kotorsku.) U tom je smislu „vrlo širok“ Jelinčičev navod „da u poslednja dva stoleća Hrvatska nikad (pravno) nije imala u posedu jadransku obalu“ budući da se ona tamo prvi put našla tek 1945. i od toga vremena od „italijanskog Zadra“ napravila vrlo solidnu ustašku tvrđavu, pri čemu treba reći da se tamo za hrvatsko ime prvi put čulo tek pre stotinak godina.

Da Vas podsetimo:  ZAVIRITE U „ZABRANJENI GRAD“ U Titovu vilu u Splitu niko nije smeo da uđe, a u njoj su boravili Čerčil, Gadafi i Indira Gandi

Drugu takvu pojedinost formulisao je francuski pravnik i istoričar Moris Diverže (1917–2014) ističući da se na unutrašnje granice u svakoj federaciji mora gledati kao na „deo »dogovora supružnika o zajedničkom životu«, te da se u slučaju »njihovog razvoda o granicama mora ponovo postići dogovor«. Dovodeći to u vezu sa hrvatskim primerom, Diverže se poziva na  Enciklopediju  profesora Robera Filipoa iz 1985. godine, u kojoj je zapisano da je Srbija 1939. godine prema Hrvatskoj bila »teritorijalno veoma darežljiva«. Srbi su tada, da bi je zadržali u Jugoslaviji i da bi sprečili komadanje zemlje poput onog koje su Nemci nametnuli Čehoslovačkoj, priznali Hrvatskoj status federalne države. Stoga , smatra Diverže, ako želi nezavisnost, Hrvatska mora ponovo pregovarati sa Srbima“.

I pri tom, kao najodaniju članicu hitlerovske koalicije, komunisti je preveli na stranu zemalja-pobednica, amnestirali je od odgovornosti za sve zločine nad Srbima, prestrojili „pod petokraku“ 80.000 ustaških koljača samo od 2. jula 1943. do 6. aprila 1944, a tokom jeseni iste te godine pozvali i onaj ostatak da im se priključi u satiranju Srba.

*

Bugarska „osporava identitet makedonskog naroda i jezika“ – s pogrešne strane: taj je identitet, makar u poslednjih dve hiljade godina, bio srpski  jednako kao i onaj u zapadnoj polovini Bugarske (tako je bilo i daleko preko bugarskog istoka, ali neka to za ovu priliku bude nebitno), za  Makedoniju, pravu,  Egejsku, imamo potvrde da je  do juče bila srpska, za nemanjićku Srbiju o tome svedoči samo njeno  ime, a današnja „makedonska“ muzika Andova, Zaeva, DPMNE i sličnih „prespanskih pregovarača“ i bugaraških konjovodaca svedoči jedino o njihovoj blaženoj zaboravnosti i odsustvu svesti o tome da bi imalo smisla makar pokušati da se uspostavi razlika između onoga što su Srbima donosili bugarski fašisti i onog što im je donela Kominterna u likovima Broza, Georgija Dimitrova i Lazara Koliševskog.

Bugarima nikako ne polazi za rukom da se osveste: Makedonija je od njih starija makar makar hiljadu godina i samo se u Bugarskoj može dogoditi da unuci mogu biti stariji od svojih dedova. Srbi se ne moraju zanimati za to dokle će Bugarska „osporavati identitet makedonskog naroda i jezika“, ali bi mogli predložiti „Makedoncima“ da traže i drugo ime i drugu državu.

Ova koju sad imaju, do Broza, Dimitrova i Koliševskog, zvala se Srbija. A Bugari do nje stizali jedino kao pljačkaši i koljači.

Dragoljub Petrović,
prof. (u penziji)
Izvor: Balkanska geopolitika

4 KOMENTARA

  1. Zahvaljujem autoru teksta na navedenim činjenicama, koje su na žaost nepoznate široj srpskoj javnsoti.
    Surovu istinu treba „zaboravnom“ narodu stalno ponavljati. Broz je umoro 1980. godine, a srpska elita mu i dalje služi, dok srpski narod nestaje.

    Geopolitika je uvek na Balkanu imala periode kada su velike sile vršile „resetovanje“. Istorijsku šansu 1918. godine, kralj Aleksandar nije znao da prepozna i iskoristi za dobrobit svog naroda i zaštitu nacionalnih interesa. Grci, Bugari i Albanci su to mnogo bolje iskoristili. Zaokruglili su „svoj“ geopolitički prostor na štetu Srba, a Srbija danas nema čak ni definisane granice prema susedima.

    Evo jednog tužnog primera, koji može da bude dopuna teksta profesora Dragoljuba Petrovića:

    Nekada je pred Veliki Rat u Solunu bilo 3 škole na srpskom jeziku (dve osnovne i jedna gimnazija) kao i crkva. Crkvu, u samom centru Soluna je „neko“ sa Atosa prodao privatnom peduzetniku sredinom pedesetih godina prošlog veka, da bi se ista srušila i na njenom mestu zidali stanovi za tržište, valjda da umorni „atoski radnici“ kada dođu u Solun imaju gde da odmore nakon naprnog rada…
    Na žalost ti „radnici“ nisu bili grčaki sveštenici već Srpski iz jedinog srpskog manastria na Atosu!

    Neko kaže da nas Grci kao narod vole, naročito leti na Halkidikiju od juna do septembra, što je možda i tačno, ali ono što je tačno je i surova istina da grčka elita čini sve već 100 godina da sakrije tragova vekovnog prisustva i življenja Srba u Makedoniji. To što radi gračka država, rade i ostale države na prostorima Makedonije. Ruše se crkve koje su gradili srpski kraljevi, čekičaju se ikone srpskih svetaca iz starih manastra, da bi se sakrivli tragovi ktiotora itd.

    Bilo bi dobro da svi koji nešto na ovu temu znaju pišu o progonu Srba iz Makedonije u 19. i 20. veku, pa da ostane svedočanstvo za neke buduće generacije, tek da se na zaboravi. Da nam SANU ne piše istoriju po nalogu stranih gospodara, kako bi nam deca zaboravila svoje korene zauvek.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime