Makedonija na nišanu

„Balkan balkanskim narodima“ – to je moto velikog srpskog državnika i diplomate Milovana Milovanovića. Kada su se njegovim načelom rukovodile balkanske države, zajedničkim snagama postizale su velike uspehe. To nije bilo niti je sada po volji zapadnih dušebrižnika, koji toliko govore o potrebi regionalne saradnje, međunacionalne tolerancije, humanosti.

Robijaško pomirenje

Sa Zapada nam uporno poručuju da su EU i NATO ključni faktori pomirenja balkanskih naroda. Od nas evrotlantski centri moći ne očekuju ono što je osnov svakog održivog pomirenja, a to je autentičan dijalog. Drugim rečima da sami postepeno, na bazi istinskih kompromisa, zaceljujemo rane i prevazilazimo probleme. Ne. Od nas se traži da slepo prihvatamo rešenja koja nam se nude sa strane, a da međusobno sarađujemo kao da smo marionete u lutkarskom pozorištu. U toj podeli uloga i kontrolisani pa i sa strane izrežirani ekstremizam i drugi vidovi ispoljavanja onoga što se tretira kao „balkansko divljaštvo“, imaju svoje mesto – pružaju opravdanje za protektorat.

Zapadu koji sada toliko priča o miru i saradnji zapravo trebaju dubinski podeljeni balkanski narodi, kako bi ih on navodno mirio i dominirao po principu „zavadi pa vladaj“. S druge strane njihovu istinsku saradnju – štagod izveštačeno pričao – doživljava kao problem za sebe. Jer usvajanje ideje „Balkan balkanskim narodima“ –makar od strane duhovno srodnih tu preovlađujućih pravoslavnih nacija ako ne i svih Balkanaca – otežava stranu dominaciju. To je, razume se, noćna mora imperijalnih sila koje neki region doživljavaju kao svoj atar.

Principi razdora

Da bi se u eri izgradnje evroatlantskog tzv. „novog svetskog poretka“ sprečio takav scenario, tek priznatoj makedonskoj državi izvezeni su ranih 90-ih godina tri noseća geopolitička principa: 1) osnovni ciljevi makedonske spoljne politike moraju da budu EU i NATO integracije; 2) ključni partner za Skoplje je Vašington a bitno je da regionalni strateški partneri budu van pravoslavnog civilizacijskog kruga; 3) Makedonija mora da održava distancu u odnosu na susedne pravoslavne zemlje odnosno ni sa jednom od njih ne sme da uspostavi formalne ili neformalne specijalne veze.

Da se razumemo, zapadu ne treba na aktivan način konstantno ispoljeno neprijateljstvo na Balkanu, pa otuda i nije želeo da od Makedonije pravi „jabuku razdora“, ali mu trebaju barijere među tamošnjim narodima kako bi oni sarađivali (ili se po potrebi svađali) pod njegovim patronataom. Otuda je zamišljeno da Makedonija funkcioniše kao neka vrsta „putne rampe“ koju kontrolišu stranci. I tako je u osnovi bilo preko petnaest godina. Izvesna iskakanja, kao što je u jednom periodu bilo značajnije približavanje Bugarskoj, nisu značajnije remetila makedonsku geopolitičku arhitekturu.

Berlinu i Vašingtonu milije je da politički i ekonomski regionalni primat nad Makedonijom preuzme Turska a kulturno-obrazovno-medijski Hrvatska (kako se na osnovu decenijskog jugoslovenskog nasleđa, koje se nije moglo izbrisati, ne bi tamo jače pozicionirala Srbija). No, donekle se tolerisao – iako je i on ograničavan – „bugarski prodor“, odnosno „bugarska skretanja“ nekadašnjeg makedonskog lidera Lj. Georgievskog. Najvažnije je ipak bilo što više odvojiti Makedoniju od zapadu večno sumnjivog, a krajem 20. veka pogotovo stigmatizovanog, srpskog faktora.

Put saradnje

Izlazak iz okupacione geopolitičke matrice nametnut Makedoniji, ključni je činilac agresije – koja sada prerasta iz mirnodopske u ratnu – sa kojom se ona danas suočava. U Skoplju je 2006. na vlast došao Nikola Gruevski. On je poveo energičnu politiku – bez obzira na izvesna antička preterivanja – za Makedoniju korisne identitetsko-državne konsolidacije.

Ona je u pojedinim svojim segmentima nailazila na podsmehe kako u regionu tako i na Zapadu, odnosno tamošnji mondijalistički protivnici svega nacionalnog posmatrali su je sa prezirom. Ipak, tolerisana je kao faktor jačanja nosećih stubova, kako se mislilo, makedonske barijere u srcu pravoslavnog Balkana. Ono što bi naišlo na osudu u većim njegovim država jer bi bilo doživljeno kao pretnja postmoderno-okupacionom sistemu, u maloj Makedoniji je, u svetlu geopolitičke uloge koja joj je dodeljena, smatrano prihvatljivim (iako ne poželjnim na intenzivan način kako se odvijalo).

Međutim, kada je iz domena unutrašnje politike Gruevski prešao u domen spoljne i tako narušio navedene geopolitičke parametre – stvari su se iz korena promenile. Postao je opasan za Zapad. Skoplje je poslednjih godina počelo da se, na temelju zajedničkih interesa, sve ozbiljnije približava Beogradu (koji za razliku od ostalih suseda ni na koji način ne ugrožava teritorijalnu celovitost niti identitet makedonske države i naroda).

Na zgražavanje Vašingtona, Berlina i Brisela, učestale su međusobne posete na najvišem nivou i drugi vidovi političke saradnje (koja je kulminirala uvođenjem prakse povremenog održavanja zajedničkih sednica vlada). Sistematski je otpočet rad na tome da nas istorija spaja a ne razdvaja, što se manifestovalo i kroz održavanje svečanosti posvećenih Prvom balkanskom ratu (koji je od inostranih i domaćih nedobronamerniha zamišljen kao istorijski kamen spoticanja među Srbima i Makedoncima). Ojačana je bezbednosna kooperacija.

Satanizacija Gruevskog

Sve rečeno dovelo je do toga da je Gruevski na Zapadu redefinisan u negativaca. No, pasivno neprijateljstvo prema njemu preraslo je u (hiper)aktivno tek kada su se na njegove srpske „grehe“ nadovezali i ruski. Skoplje je uporedno sa približavanjem Beogradu tiho ali uporno radilo i na jačanju spona sa Moskvom. U tom pogledu nova, mnogo dinamičnija faza otpočela je kada je postao aktuelan plan izgradnje gasovoda Južni tok 2 ili kako se on obično zove Turski tok.

SAD i Nemačka slomile su Sofiju – koja je imala ključnu regionalnu ulogu u vezi sa izgradnjom Južnog toka – ali Rusi su uz modifikaciju održali projekat južnog panevropskog gasovoda tako što su Bugarsku zamenile Turskom i pripremili teren da je sa Srbijom povežu preko Grčke i Makedonije. Dalje bi gasovod išao starom trasom jer se Orbanova Mađarska pokazala kao mnogo ozbiljnija zemlja od Bugarske, koja je zbog totalne korumpiranosti svoje političke elite pod pritiskom spremna da brutalno gazi sopstvene energetsko-ekonomske interese.

U takvim okolnostima otpočeo je, tamo gde je delovalo da je tako nešto najlakše izvesti, novi zapadni udar po trasi realizacije ruskih energetsko-geopolitičkih planova. Krenulo se u akciju rušenja nepodobnog premijera Makedonije. Radi toga je aktivirana iz evroatlantskog ugla podobna opozicija predvođena Zoranom Zaevim. No, s obzirom da je poznato da je Gruevski majstor političkih igara te da ga je teško brzo srušiti na izborima ili izazivanjem od strane makedonske opozicije nemira – aktiviran je i albanski faktor.

Miniranje gasovoda

Dugoročno Zapad želi da se reši Gruevskog i u Skoplju instalira vlast po svojoj meri. Kratkoročno najvažnije mu je da onemogući izgradnju Južnog toga 2. Zbog toga su podstaknuta albanska gerilsko-teroristička komešanja. Ko će kroz zemlju nad kojom se nadvija ratna opasnost da gradi gasovod? Em bi radovi bili otežani, em se šalje poruka da sagrađeno u svakom trenutku može da bude lako razoreno bar na nekim deonicama, kad god neko u NATO komandi poželi da prekine ruski gasni tok.

Na unutrašnjopolitičkom planu polazi se od toga da će narod biti uplašen ratnom opasnošću, što će opozicija postepeno iskoristiti za rušenje vlasti. U prvom trenutku građani će na nacionalnoj osnovi da se homogenizuju oko nje ali potom bi pomoću zapadne i makedonske opozicione propagande bili demoralisani i strahom udaljeni od Gruevskog. Cilj je da svaki Makedonac utuvi sebi u glavu da njegova država nije u stanju išta samostalno da uradi, odnosno da je za Makedoniju jedini spas „NATO konjica“ a ona se plaća bezrezervnom pokornošću. Naravno krajem prošlog veka nametnuti geopolitički principi – uz jačanje već Ohridskim sporazumom uspostavljenih opasnih unutrašnjih (kon)federalnih postulata (kako bi Albanci bili plaćeni za svoj rad u korist interesa NATO-a) – podrazumevaju se kao nešto što mora da dobije nov zamah.

Hrabrošću na agresiju

Gruevski kao ozbiljan političar sve to dobro shvata! Zato nije pristao da igra na tuđu muziku i tako dopusti da ne samo on već i makedonski nacionalni interesi postepeno budu „razjedeni“ uz pomoć evroatlantsko-opozicione i NATO-albanske kiseline. Nije naseo na zamku i pristao da vodi defanzivnu politiku. Naprotiv, odlučno je prešao u ofanzivu.

Čim su makedonske bezbednosne strukture definisale gde i na koji način se u Makedoniji aktivira gerilsko-teroristička mreža, po njoj su energično udarili. To makar na neko vreme može da bude spasonosno za Makedoniju.

Zapad želi da pokaže da može u toj zemlji da izazove rat, odnosno radi toga stvara kontrolisane vojno-političke tenzije. Međutim, dok je ozbiljno angažovan u Ukrajini ne želi veći ratni sukob na Balkanu. Namera mu je da po principu tiha voda breg roni obavi svoj posao. Ali Gruevski je ozbiljno digao ulog i poremetio takav koncept. Poslao je poruku: ako hoćete kontrolisane sukobe imaćete pravi rat ali neću mirno ići ka tački kada ćete lako moći da izvršite „egzekuciju“!

Lično verujem da je Zapad shvatio poruku pa će se privremeno povući. To se vidi već iz toga što su pre par dana zapadni zvaničnici izbegavali da podrže legalnu makedonsku vladu u borbi protiv terorizma a sada joj najednom čak i NATO odaje priznanje za uspešno izvedenu akciju. Albanci će na neko vreme biti vraćeni u ratno skladište a akcenat će biti stavljen na makedonsku opoziciju i njene juriše na vlast kao bi je za račun Zapada a u svoju lično-partijsku korist srušila!

I tako će stvari stajati na Balkanu dok konačno tu ne preovlada svest da nam nema spasa dok se ne okrenemo sebi umesto da u domenu spoljne ili unutrašnje politike kalkulišemo sa opakim darovima koje nam nose brutalni evroatlantski imperijalisti. Dobar korak u tom pravcu je blagovremena i iskrena podrška koju je u trenutku kada je mogao da izbije ozbiljan rat, suprotno volji zapada, oficijelni Beograd pružio Skoplju!

Piše: Dragomir Anđelković

Pečat.rs