Makedoniziranje Južne Srbije

0
257
Crkva Svetog Đorđa pri istoimenom manastiru u Starom Nagoričanu / Foto: Aleksa Stojković⇗

„Misli li Zavod sa sedištem u Skoplju da je ovo način kako da nam se satru tragovi. Rekoh: Zvona ne zvone za naše praznike i ne čuju se kao nekada. Kako ćemo čuvati našu pravoslavnu pobožnost?“

Dr Jovan F. Trifunoski

U STAROM NAGORIČINU

Bilo je to početkom školske 1965-66. godine, kada sam u društvu dva studenta — Mihajla i Dimitrija — tokom cele sedmice vršio geografsko-etnografska proučavanja na prostranoj zaravni istočno od Kumanova. Poslednji dan je određen upoznavanju seoskog naselja Starog Nagoričina, u kome je hram Sv. Đorđa sa početka XIV veka; znamenita je zadužbina srpskog kralja Milutina. Naselje ima 1.270 stanovnika.

U pomenutom Starom Nagoričinu razgovor sa nekoliko starijih ljudi vodio se u uređenom školskom dvorištu, pod granatim orahom koji ima veću visinu od same školske zgrade. To je izdužena niska građevina sa brojnim prozorima. Razgovor se najpre odnosio u vezi pojedinih starina u samom naselju i oko njega, zatim o prilikama u prošlosti, o poreklu seoskih rodova i privrednih prilika. Podatke iz kazivanja starijih ljudi mi smo beležili pažljivo.

* * *

Okupljeni seljaci meštani s vremena na vreme kao da se očima sporazumevaju u razgovoru, koji je tekao sporo, oprezno i sa malo reči. Najrazboritiji starac Dušan Stošić, sedih gustih brkova i obrva, zapita nas: „Jeste li vi posetli našeg Sv. Đorđa“? Mislio je na pomenuti stari seoski hram. „Iza rata 1941-45. godine hram je neočekivano i bez našeg znanja proglašen spomenikom kulture. U njemu je zabranjena služba za verske potrebe stanovništva.

Dr Jovan F. Trifunoski

— Tada je u našem naselju — nastavlja dalje starac D. Stošić — nastala tužna zbunjena tišina i ništa se nije smelo preduzeti. Ljudi nisu bili u stanju ni da se odupru ni da se pomire sa takvom situacijom, nešto se u njima potajno bunilo. Svima je strašno i bolno. Povukli su se u razočarano ćutanje, stegli zube, oborili oči i vreme su ispunjavali u svakodnevnim poslovima, Narod zna dobro da je to rđav znak.

Da Vas podsetimo:  ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Srpski jezik u sumraku politike

– Da, hram smo posetili, kako da ne — bio je moj odgovor. Ma od kuda čovek da ulazi u vaše naselje on naiđe na pomenuti hram. Međutim, hramovska vrata bila su zaključana, a prostor oko njega zarastao u travu i onu sitnu zelenu mahovinu, koja prati lagano napuštanje pojedinih puteva i građevina. Okružuju ga i zapušteni stari grobovi. Ali, imali smo sreću da nađemo čuvara koji je otključao.

—Doduše nismo imali mnogo vremena, ali smo ipak crkvu u celini razgledali. Ništa značajnije ne može čovek da doživi u ovom kraju nego što je susret sa vašom svetinjom i starinom. Osobito je lepa i značajna ova vaša crkva.

Ja nisam završio, a starac Dušan Stošić me prekinu.

— Naši brojni pretci i mi današnji živi stariji seljani čuvali smo Sv. Đorđa skoro šest i po vekova — od 1313. godine. Za ovaj hram vredno je bilo i živeti i umreti. A i Sv. Đorđe je čuvao nas. Okolna sela pod Turcima raseljena su po jedan ili više puta. Dok naše Staro Nagoričino nije nikada sasvim uništeno. Teška je bila odbrana hrama tokom robovanja pod azijskim Turcima, pa od muslimanskih Albanana, i kasnije pod Bugarima. Dosta je naših ljudi ubijeno, neki i pred vratima crkve Sv. Đorđa. Poče nabrajati imena. Međutim, celo naše naselje neprijatelji nisu mogli da unište.

Iza toga naš informator Dušan Stošić izvadi duvan i zapali. Pogleda u oči drugim seljanima i obrati se njima: „dosta sam ja govorio, recite i vi nešto“.

* * *

A šta da kažem poče drugi starac, čovek srednjeg rasta. Na licu su mu žive oči, a kosa mu je proseda. Ima dostojanstveno držanje.

— I sada vlada vreme koje nije dobro reče on. Republička vlast iz Skoplja donela je zakon kojim se crkva „čuva od našeg naroda“. Stavljen je katanac na vratima i određen čuvar. Sprečeno nam je bogosluženje u hramu i već godinama nemamo nikakav pristup. Zatim se priseti i nastavi: „Molili smo da nam dozvole upotrebu zvonare, ali uzalud. Ostali smo ne samo bez crkve, koju smo čuvali u najtežim vremenima, već smo ostali i bez zvonare. A bez crkvenog zvona ne znamo kada je koji praznik. Mi smo uvereni da se to čini sa planom. I naši ljudi nisu mogli da to odmah ne vide. Pitam ja vas: kakav je život naš seljaka kad nam država brani da pristupimo našoj srpskoj crkvi i kada ne čujemo crkveno zvono.

Da Vas podsetimo:  Građani većinom nezadovoljni radom lokalnih samouprava

— Danas je hram Sv. Đorđa MUZEJ koji niko ne posećuje. Zato kod hrama, umesto prazničkih raspoloženja i živahnosti duha sada je prazničnih dana mrtva tišina. To je zabrana onoga što je u istoriji srpsko. Dokle će tako trajati. Misli li Zavod sa sedištem u Skoplju da je ovo način kako da nam se satru tragovi. Rekoh: Zvona ne zvone za naše praznike i ne čuju se kao nekada. Kako ćemo čuvati našu pravoslavnu pobožnost?

— Tako nije bilo ni u daleka vremena i maglovitih prilika: da se hram-crkva oduzima od naroda.

Namera mi je bila da se završi razgovor sa seljacima i zato rekao sam: „Osećam umor od pešačenja i stalnih razgovora. Uglavnom ono što sam hteo doznao sam i zabeležio“. Ali pogledao sam u studente i rekao da li oni imaju nešto da pitaju.

Odlučio se Mihajlo, pa će trećem starcu reći: „I ti čiko imaš srpsko prezime, što si po narodnosti?

— Srbin — odgovori starac. Šta mogu drugo biti.

— Čudnovato, stanovnici iz obližnjeg sela Mladog Nagoričina, kada smo boravili tamo, rekli su nam da su oni Makedonci. Kako to: dva najbliža pravoslavno-slovenska sela, a stanovnici različite narodnosti – jedni Srbi, drugi Makedonci?

Starac se najpre suvo nakašlja i na to odgovori: „Svi naši pretci iz Starog Nagoričina uvek su bili Srbi. Mi i danas ne možemo biti drugo. To traži i naš hram Sv. Đorđa, pa i kralj Milutin čija je ovo zadužbina“.

Zatim stade pričanje. Tišina potraja nekoliko trenutaka i treći starac produži: „A te naše susede mi znamo i kada su bili „Bugari“‘, neki čak i dosta oštri. Međutim, sada nisu to, ali ko bude duže živeo možda će videti i njihov treći lik“.

Opština Staro Nagoričane

 

Da Vas podsetimo:  Točak

Jedan trenutak posmatrali su se mladić i starac ćuteći. U mladić svoj glavi se nešto kovitlalo. Rekao sam da moramo ići, zahvalio na pažnji i razgovoru, pa krenuli. Prvi starac Dušan Stošić stade na vrata školskog dvorišta, dok mu se u očima videla tuga. Mahnuli smo rukom, a on nije odmahnuo već je stajao gledajući za nama.

Zvonik nagoričanske crkve, pokriven plehom, blešti i odudara, dok se krst na hramu crni i kao da tone. Oko nas su raštrkane seoske kuće i široka nagoričanska zaravan pogodna za gajenje ratarskih kultura i za stočarstvo.

Kazivanja o sličnim stvarima ponavljala su se i u drugim kumanovskim selima. Pojedina od njih kao ova u Starom Nagoričinu, izdvajala su se i ostajala dugo u sećanju. Nastavlja se igra čula u kojoj čovek sluša izgovorene reči i gleda prizore koji su se desili. U toj igri ono što nije meša se sa onim što jeste.

Ipak sam morao priznati: ima trenutaka i pojava koje naš običan svet jasnije vidi, a „školovani“ ljudi činovnici to ne mogu. Po belom prirodnom sjaju koji čas raste, čas pada, vidi se da se sunce bori sa oblacima, ali ih ne može probiti.

Oko naselja Starog Nagoričina grmlje i šumarci su menjali boju i postojali prozirniji. Putevi su bili suvi, tvrdi i svuda se širio dah zatišja. Ja nisam mogao da ne mislim na ono što sam napred čuo i zapisao.

Tekst ovog priloga napisan je odmah posle mog boravka u Starom Nagoričinu, a iza toga je čuvan sve do danas.

MAKEDONIZIRANjE JUŽNE SRBIJE,

Dr Jovan F. Trifunoski

IZVOR: Balkanska geopolitika

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime