Narodna, poslovična mudrost kaže da šuti s rogatim – ne može. Ali, šta da se radi – ako mora? Da sagne glavu i klekne – Srbin neće, pa, kako bude. A, bivalo je – bolno i, uglavnom, uspešno…
A, sada, u ovo novo doba, kad se suoči, obično, sa jačim – ima li Srbin neku taktiku? Primećena je, mada se baš i ne skriva, neka, nazovi, modernizacija – preskače se, skriva ili prećutkuje ono što je teško, nezgodno, zagonetno, naizgled nerešivo. U skladu sa srpskim – inatom. Pa, nek košta šta košta! A, ne biva dobro…
Na dan 17-godišnjice zločinačkog NATO bombardovanja Srbije, prošlog četvrtka, 24. marta, ništa se nije novo dogodilo u odnosu na prethodne godine. Isto je pitanje – šta je motivisalo američke silnike i njihove NATO pratioce i poslušnike, ukupno iz 19 zemalja, da 78 dana, krstarećim raketama i uranjumskim bombama ubijaju sve što se moglo ubiti, od beba do staraca, da ruše sve najvitalnije objekte, od mostova do bolnica, da truju srpsku zemlju otrovima čije zračenje i sada razara zdravlje ljudi, posebno žena i dece, i ko zna do kada će…
Nije bruka, verovatno najvećeg svetskog siledžijstva samo u brojkama – 19 blokovskih na jednu zemlju, niti u sili i tehnici – kao maljem na iglu i automatskom puškom na prut, već u izostanku odgovora na samo jedno, neizbežno pitanje – zašto?
Zašto tako nasilnički, protiv ugledne i dotad prijateljske zemlje, i to bez ičijeg odobrenja iz svetu, na primer Saveta bezbednosti UN…
I, sve to i još mnogo sličnog, i težeg čak, bez ikakvog izazova srpske države, čak i bez ičije pomoći, ni Rusije, one Jeljcin-Kozirjeve, izgubljene u bruci kakvu, nikad, valjda, u istoriji nije doživela, ne makar prema istorijski bliskoj Srbiji…
Na pitanje od jedne reči – zašto? – mogući su razni odgovori, ali samo jedan, takođe od jedne reči, podrazumeva punu istinu, smeštenu u ružnoj imenici –agresija. (Tačka, kako popularno kažu političari, sledeći njihovog idola, Vučića. Opet, tačka.) …
Pitanje od jedne reči, i odgovor takođe od jedne reči, sinteze su bezgraničnog broja raznolikih objašnjenja, prave i bogate zbirke različitih interesa. E, čim interesi stignu na red, uglavnom je to sudar protivurečnosti kojima su Srbi skloni. Na žalost, i neki naši, i to poznati političari, i ovih dana, kao pre dve decenije, obogaćuju te protivurečnosti – neki glasno, a neki – ćutanjem.
Oba ova izraza – glasnost i ćutanje – videla su se, pre neki dan, u jednom drastičnom primeru.
Lider LDP, Čedomir Jovanović, 17-godišnjicu NATO agresije dočekao je ocenom da je “bombardovanje posledica Miloševićeve neodgovorne politike”, a njegov sadašnji izborni partner, Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i one velike DS, izjavu svog novog partnera propratio je – ćutanjem!
Ni on, a ni drugi srpski lideri nisu reagovali ni na izjavu novog predsednika Kosova, Hašima Tačija, koji ocenjuje da je NATO “kampanjom bombardovanja protivMiloševićevog režima” sprečilo humanitarnu katastrofu, pa je zato “zahvalan svojim saveznicima”. ..
Kritička bujica, iz zemlje i sveta, zbrisala je, međutim, ove i ovakve ljigave i špekulativne kombinatorike. Najpreciznija je, besumnje, opservacija ruskog ambasadora u Beogradu, Aleksandra Čepurina, koji je precizirao da je NATO “izvršio stravičan i bahat zločin”, najkrvaviji u Evropi posle Drugog svetskog rata:
“Poginulo su hiljade ljudi – većinom civili, žene, deca… Uništena je infrastruktura, kuće, mostovi… Naneta je ogromna šteta srpskoj privredi”…
Precizan je bio i lider Slobodarske partije Austrije, Hajnc-Kristijan Štrahe, ocenom da je “NATO prekršio međunarodno pravo, sprovodeći pre 17 godina operaciju pod licemernim imenom “Milosrdni anđeo”…
Drugi zapadnjaci, zagledani u bombe, nisu videli ništa, mada je “progledao” američki potpredsednik Bajden, koji je u telefonskom razgovoru s premijerom Vučićem izrazio žaljenje za civilnim žrtvama od USA bombardovanja… Iako je forma nezvanična – telefonski razgovor, a ne saopštenje i slično – nije se kod nas javno skrivala vrednost činjenice da se ovo žaljenje ( samo) za srpskim civilnim žrtvama prvi put čulo iz američkog stroja, onih koji su ih ubijali…
I da je sve bilo drugačije, zvanično i celovito, naša ocena o SAD-NATO zločinu ne bi mogla da se pomeri ni milimetar. Agresori su razbijali Jugoslaviju, svu svoju rušilačku moć upotrebili su da, na sve načine, savladaju i unakaze Srbe, u Srbiji, Hrvatskoj, BiH i drugde. Oteli su večno srpsko Kosovo i Metohiju, gde su izgradili džinovsku vojnu bazu Bondstil, uperenu prema, naftom bogatom, Srednjem istoku i severu Afrike, a posebno ruskim dragocenostima, na Kavkazu i džinovskom Sibiru.
Srbija se, tako, našla na jednom od pravaca – verovatno najvažnijeg – američkog geostrateškog projekta osvajanja i kontrole sveta, u uslovima unipolarnog međunarodnog rasporeda, ustanovljenog posle rušenja Berlinskog zid i raspada Sovjetskog Saveaza i Varšavskog pakta…
Izbegavanje američke i NATO odgovornosti za raspad Jugoslavije , građanske ratove, užasno bombardovanje Srbije i Crne Gore, konačno i otmica Kosmeta, samo je pokušaj skrivanja istine o strategiji i ciljevima te drastične hegemonističke politike, koju potvrđuju i rušilačke intervencije na Srednjem istoku, posebno tragične u Iraku i osobito u Libiji…
Značajna dimenzija te politike, posebno važna za Srbiju, pa i balkanski region, besumnje je i američka upornost, ne samo da opravda agresivno kršenje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije – otmicom Kosova i Metohije – već i nepokolebljivim stavovima u korist albanskog separatizma i na štetu osnovnih ljudskih i političkih prava Srba i države Srbije. Tu se stiže i do teškog saznanja da agresori na Srbiju istovremeno ruše sve principe i celu osnovu međunarodne zajednice, napisanu u Povelji UN.
Upornost i intenzitet takve politike videli su se ovih dana u značajnim događajima, a najdirektnije vezanim za Srbiju – poseti britankog princa Čarlsa našoj zemlji i haškoj presudi Radovanu Karadžiću. Oba slučaja su pogodna za celovito i detaljno objašnjavanje odnosa Srbije sa Velikom Britanijom i SAD, pa i celim Zapadom, ali i za odmeravanje doslednosti, načelne i pragmatične, srpske politike, i prema njima i globalno sa međunarodnom zajednicom…
Princ Čarls je u Srbiji dočekan kraljevski, kako dolikuje budućem britanskom kralju. I, on se ponašao kraljevski, tako da na sve što je radio u Srbiji nikako ne mogu da utiču neki propusti koje samo može da implicira njegova poseta i površan ili nameran posao onih koji su pripremali boravak Njegovog Veličanstva u Srbiji.
Zašto nije, na primer, rečena istina da aktuelni odnosi Londona i Beograda nisu onakvi kakvim su predstavljeni – prijateljski. Zar prijatelji jedni druge bombarduju? A Britanija, nedavno, uobličava i gura izrazitu antisrpsku akcju za prijem šiptarskog separatističkog Kosova u Unesko – je li to prijateljski? A ko je mahao zastavom na čelu kolone koja je htela da u UN dokaže da je Srbija pripremila i izvela genocidnu akciju Srebrenici – opet, naravno, Britanija.
Konačno (a, nije, ima toga još), jedva je procurilo da će britanski suveren, na kraju balkanske turneje, posetiti i – državu Kosovo. Srpska šira javnost ponešto je saznala o prinčevom obilasku Prizrena i susretu s devojčicom Milicom, jedinim detetom, srpskim, u negdašnjoj prestonici Srbije…
A, da li se objavljivanje presude Radovanu Karadžiću slučajno podudarilo sa početkom NATO bombardovanja Srbije? Nisu li aranžeri bombrdovanja Srbije aranžirali još jednan pucanj na Srbe – 40 čak godina robije, Karažiću, za nedokazane zločine, manje je važno od režirane namere da se, nabrajanjem ubistava muslimana u BIH, ne samo optuže Srbi i njihov lider u BiH, već da se i krivci opravdaju, Amerikanci i njihovi NATO poslušnici.
Malo im je i to pravdanje njihovih zločina bombardovanja Srba, i navodno pravedne presude Karadžiću, da sve što su radili i sada rade – da je sve o.k. I, da je sve iznuđeno srpskim nedelima!
Kao da su Srbi sami sebe ubijali – američkim raketama!
A, sami Srbi, evo kako su ta ubistva doživeli – opisao je premijer Vučić, u Varvarinu, na l7. godišnjicu užasng zločina u kome su, na mostu, ubijena i dečica:
– Noć 24. marta l999. biće večno uklesana u istoriju kao najteža noć za srpski narod. Ubijali su ljude, pokušavajući da ubiju Srbiju. Danas, 17 godina kasnije, uspravno i ponosno, tužnim glasom, ali tiho, možemo svma da kažemo: Ubijali ste nas, ubijali ste našu decu, ali Srbiju niste ubili, jer Srbiju niko ne može da ubije…”
Srbi su ovih dana, i uvek će, oplakivati svoje žrtve. I, to je dokaz da su živi i živeće – Srbi i Srbija. Odolevamo svim bombardovanjima. Najviše nas bole – obmane i laži. Iza njih se skrivaju njihovi autori. Izvežbali smo se i njih da prepoznamo.
Rade Brajović
Fakti
