Mali miševi…

0
3553

cehovPonekad, kad pomislim na neke ljude, uhvati me neka tuga. Bude mi ih žao. Žao već od same pomisli na to koliko prazne živote vode. Koliko su, očigledno, nezadovoljni sobom, svojim životom, pa pokušavaju da ugroze druge. Valjda pokušavaju da napadajući nekog drugog, ko ih ni na koji način ne ugrožava, izleče neke svoje komplekse. A svi znamo da se kompleski ne leče na taj način. Naprotiv. Samo se produbljuju.

Ali,čak ni to ne rade hrabro, uzdignuta čela. Već onako, iz prikrajka. Kao hijene, kad se skupe u većem broju pa počnu da “čapaju” misleći, valjda, da će tako brojniji da nekoga ugroze. Da ga povrede. Oštete.

Ne kapiraju da njihove čeljusti, iako brojne, iako besne, ne mogu ništa. Jer, ma koliko grizli, pokušali da otkinu komade, ne uspevaju.

Zašto?

Zato što su sitne duše. Zato što su iskompleksirani u svojoj nemoći da budu bolji. Zato što se ona slika, koju žele da pošalju o sebi, u sudaru sa surovom realnošću, koja ih s vremena na vreme tresne o zemlju, razbije na milione piksela. I tada, jadne duše kakve u suštini i jesu, za svoju nesreću, za svoj neuspeh, za svoje nezadovoljstvo, uvek krive druge. I to najčešće one koji o njima i ne razmišljaju. NJima su drugi uvek krivi za sve.

A ti drugi… To su ljudi koji uvek idu napred. I kad se spotaknu, padnu, kad se prinudno zaustave i dalje ispred sebe vide jednu tačku, onaj cilj kome teže. I ništa ih na tom putu ne može zaustaviti.

Oni znaju šta hoće. Još bolje šta neće. Oni znaju i kako da to kažu i kako to da ostvare. Oni imaju muda da svakom u lice kažu šta misle. Bez straha da će zbog toga biti odbačeni. Bez straha što će se zbog toga naći na udaru. Oni radije biraju samoću nego vrzino kolo laži. Oni uvek žive svoju istinu, svoju realnost, nikad tuđu laž. Oni kad jednom preseku više ne gledaju u tom pravcu. Oni kad jednom nastave dalje više se ne osvrću. Oni hijene ne spominju. Jer, za njih, hijene su niža bića.

Da Vas podsetimo:  Veće zagađenje vazduha, manje dece na Zapadnom Balkanu

Iako sam svesna sebe, svojih vrlina i mana, još uvek mi se dogodi da ostanem zatečena, iznenađena dubinom traga koji sam ostavila u životima nekih ljudi. I kad se suočim sa njihovim sitnim pakostima, za koje su godinama prikupljali hrabrost, pomislim koliko su njihovi životi bedni, koliko su nesrećni i koliko su, što bi naši Srbi rekli, nedojebani i skraćeni, i kolike im samo komplekse stvara taj osećaj.

I nekad mi ih, onako ljudski, bude žao. Jadni, nisu svesni svoje nesvesti…

ivinsvet

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime