Boravak Aleksandra Vučića u Moskvi svakako je u najužem izboru za događaj prethodne sedmice: šta je tamo tačno radio i dogovorio – osim što je Putinu plakao jer Priština ne ispunjava dogovor koji je Beograd potpisao u Briselu – za sada nije moguće reći ako se (kao potpisnik ove osmatračnice) bavite analizom samo objavljenih informacija.
Deo ruskih analitičara shvatio je to kao da je Srbija izabrala Rusiju, a deo srpskih novinara da je to taktičko-pokazna vežba „udvaraj se Rusiji da bi te EU brže zaprosila“. Teško je tu biti do kraja pametan, ali ja bih se pre saglasio sa ovim potonjim i rekao da je ovo neka vrsta Vučićeve dvostruke igre: da idete u EU a kupujete rusko oružje – ne biva, posebno što se zna da za „Evropu Ce“ (kojoj mi pripadamo, ako nismo i „Evropa De“) važi pravilo da se u EU stiže preko NATO.
Gornji redovi napisani su na „svesnom nivou“. Ako pogledamo nesvesni nivo (uglavnom pisca ovih redova) i govor tela (uglavnom premijera Srbije) – videćemo da je Vučić bio uspravan kao vita jela na fotografijama sa Medvedovom i Putinom; ni traga onoj servilnosti i spuštanju da ne izgleda previše visok u odnosu na Angelu Merkel. Drugim rečima, sve dok Aleksandar V. kune sudbu što nije visok 160 centimetara da bude prirodno niži od Angele M. – ni o kakvom okretanju ka Rusiji ne može biti govora.
Udaranje EU čežnje
Stanje stvari na relaciji EU–Srbija, gledano iz pravca Brisela, otprilike bi se moglo formulisati vapajem „šta još da uradimo Srbima da prestanu da snatre o ulasku u EU“? Kao u lošem (porno) filmu, sado-mazo orijentacije, gde Brisel okom tu Beograd poniznim skokom: najnovija epizoda bilo je potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Kosovom. I taman kad su se evro-birokrate ponadale da će, valjda i najzad, neko u Srbiji reći „Dosta je!“ – vrli premijer u Rusiji obznanjuje da je potpisivanje sporazuma sa delom teritorije kojom predsednikuje zapravo „odlična vest sa ekonomskog stanovišta“.
Tako se Brisel nalazi u ne baš lagodnoj poziciji: šta zahtevati od Srbije da bi ona na kraju odustala od puta u EU? Jer, koji god oni zahtev isporuče, sve misleći „valjda ovo neće prihvatiti“, mi radosno dočekamo kao da nije novo poniženje u nizu. Odmah da kažem onima u Briselu – neće vam vredeti ni „kec u rukavu“ u vidu zahteva da uvedemo sankcije Rusiji: kad je reč o poniznoj EU bezalternativnosti, ni nebo nije naš limit.
Najkraći ekonomski program
Provodite što više vremena ležeći, da biste što manje jeli.
Obrazloženje: Nisam verovao da ću ikad citirati mišljenje M. Dinkića, ali ono što je izustio pre dve godine („Možete vi i da smanjite plate, ljudi će da pocrkaju“) deluje mi kao dosta dobar opis onoga što sprovodi udruženi ekonomski poduhvat u liku MMF-a, Svetske banke i Vlade nam Srbije. Jer, to što nam servira vlada kojoj (pot)predsednikuje A. Vučić jeste neobaziranje na to koliko će nas „pocrkati“ samo da bi Vladu pohvalio MMF. Obaška što se svakog puta kad dođe „Misija“ MMF-a opsetim filma „Misija“ i/ili Latinske Amerike koju je pomenuti Fond samo tako usrećio.
Zapravo ideja koju MMF i poslušni učenik Vučić sprovode glasi: sve je trošak što direktno ne puni (naše) stomake ili ambicije. Spušteno na porodični nivo, to bi otprilike glasilo kao kad otac pijanac proceni da mu je važnija „bomba“ piva svakog dana nego studiranje deteta. U tom smislu, sledeći do kraja Vučićevu ideju, trebalo bi skresati sve troškove – a obrazovanje je bacanje para, najmanje potreban. Ta „genijalna“ ideja kako obitavati bez življenja podsetila me je na porodicu u koju se udala jedna moja sestra: kad god smo pitali šta rade zetovi roditelji – odgovor je bio „leže“. (Neću sad da navodim da su ljudi iz Pirota, da ne ispadne da ogovaram pojedine delove zemlje Srbije.) I kad su nam deseti put rekli da ne rade ništa nego samo „leže“, morali smo da upitamo „zašto, jesu li bolesni“: odgovor je bio da su „zdravi, ali leže da bi manje jeli“. I to je otprilike ono što je Vučićeva ekonomska politika: jedite kao da celog dana ležite, živite kao da ste već mrtvi.
Program najkraće reforme obrazovanja
Prvo: Učiniti da predavač bude zainteresovan i motivisan da radi svoj posao kako treba.
Obrazloženje: Ako je učitelj nezainteresovan, ponižen i nemotivisan za posao – nema tog instrumenta koji će ga naterati da radi ljudski; on uvek može da emulira da nešto predaje taman koliko da ne izgubi zaposlenje.
Drugo: Učiniti da deca vide svrhu zainteresovanosti i motivisanosti za učenje.
Obrazloženje: Ako oni kojima treba preneti znanje nisu zainteresovani za to – nema te sile, pedagoškog pristupa, inovacija ili osavremenjivanja obrazovnog procesa koje će doprineti da se učeniku nešto utuvi u glavu. Sve dok deca ne budu videla konkretnu svrhu školovanja, sve će reforme biti osuđene na propast.
Prognoza ostvarivosti: Minimalna.
Obrazloženje: Iako je program „najkraći“, do ove reforme bi morale da se urade nekolike stvari koje zadiru u sam koncept ove (a i neke od ranijih) vlasti; naime, vlast bi trebalo da prestane da štedi na obrazovanju (čitaj: da „špara“ na budućnosti) i da izbaci iz svojih redova nepismene prepisivače i one sa kupljenim diplomama (čitaj: da svojim primerom svedoči da obrazovanje ima smisla). A već ovo je nemoguće, da ne nabrajam glavni uslov: izmena ukupne klime i vrednosnih merila u društvu, u kojoj bi bilo moguće da se pojavi album u kojima bi se skupljale sličice naučnika a ne samo fudbalera ili starleta.
Kad porastem biću Zorannah
U trenu kad sam pomislio da od vesti da je slanina najštetnija nema gore – došao je glas da je u 10 najprodavanijih knjiga i „roman“ Life And Style Zorane Jovanović, poznatije kao Zorannah. Naravno, ni ja nisam znao šta je to modna blogerka Zorannah, a ne bih se time ni bavio da nije bilo reakcija ženske dečice koja rekoše da je obožavaju „jer je presavršena“. Svakako da ovo nije nikakva reklama (Zorana u najboljem slučaju može doći do statusa one pevaljke koja je rekla da ima „osećaj za filing“), već tužna potvrda činjenice iz svetootačkog predanja da „sablazni moraju doći, ali teško onome kroz koga sablazan dođe“. I to posebno onima koji sablazne decu.
Ako vam je prethodna ocena prejaka – za Boga miloga, zar ta Zorana koja samo „pući“ usne i priča našim devojčicama kako da budu lepe može biti toliko škodljiva – sigurno je da od ovih Zorannah saveta naš podmladak neće ispasti obrazovaniji i moralniji. (O „krađi vremena“ i trošenju tog resursa na nebitne stvari i da ne govorim.) Prilažem i podatak da sam – žrtvujući se za pisanje ovog teksta – pogledao dva-tri video priloga Zorane Jovanović (šta radi ujutro kad ustane, šta radi pred spavanje – uglavnom „aplouduje“ snimke na Internet) i stvarno sam posle toga i otupeo i zatupeo. Ne gubite iz vida da i gledaoci rijaliti programa ipak (mnim) osećaju da tu nešto nije normalno; a ovo, molim lepo!, kupuje se na Sajmu knjiga!
Moglo bi se reći da je to očekivani novi pad sveopštih standarda i (ne)normalna posledica činjenice da je Školski program zamenjen „Parovima“ i „Farmom“: tako će Dostojevskog zameniti Zorannah a film „Prohujalo sa vihorom“ jutjub snimak „Kristijana i Balerine“. Bilo je iluzorno verovati da će „proizvodnja knjiga“ (tastatura mi ne dozvoljava da napišem „književnost“) ostati pošteđena opšte banalizacije. Iako je taj proizvod nazvan romanom, sama Zorannah kaže da to nije „knjiga u klasičnom smislu“, i da joj je „najbitnije bilo da korice lepo izgledaju“. Iako vam prvo pada na pamet „slikovnica“, to nije sasvim dobro poređenje – slikovnica iz mog detinjstva bila je ozbiljna stvar: možda nije imala slova ali je imala priču, smisao i naravoučenije. Kod ovog što se prodaje na Sajmu knjiga a nije knjiga (ni pljeskavica) – umesto priče dobili smo „selfije“ i besmisao, a naravoučenije (ako ga ima) jeste da rad na sebi podrazumeva „rad“ (operacije, u „presavršenom“ Zorannah novogovoru) na usnama.
Na kraju, gledajući one devojčice koje su se tiskale da potroše 1200 dinara i dođu do primerka „knjige s lepim koricama“, pade mi na pamet da je danas pravo pitanje je li bolje da neko čita bilo šta ili je sigurnije da bude „toliko nenačitan da i citate iz klasika mora sam da izmišlja“ (S. J. Lec).
Član koji je premalo znao
Tomu proglasilo za počasnog člana Udruženja neurohirurga Srbije! Nisam sklon da poverujem da će to doprineti da od „Grobara“ postane „Neurohirurg“, ali je kod mene probudilo želju da saznam šta Tomu nekad preporuči da (ne) postane počasni član nekog udruženja.
Uzmimo, na primer, senzacionalan nastup Tome na otvaranju simpozijuma Udruženja ginekologa i opstetičara – tad je Grobar pročitao rečenicu koja je ozbiljan kandidat za izjavu milenijuma („Ginekologija je znanje o ženi, ako iko sme da se usudi da kaže da ga poseduje“), pa ga ni to nije preporučilo za Počasnog Ginekologa i Opstetičara.
A neurohirurzima reče da imaju zadatak da „sabornu misiju nastave i van granica zemlje“ i bez mane/straha postade Počasni Član. Dakle, Toma nije počastvovan zbog onog što (ni)je besedio – skoro podjednako su besmislena izlaganja na oba skupa. Pa šta ga je u ovom drugom slučaju proizvelo u Člana? Jedino što mi pada na pamet jeste da su procenili da se u mozak više razume.
Aleksandar Lazić
stanjestvari.com
