Svi predsednički kandidati iz prve su razabrali ovu možda nedovoljno jasnu naslovnu poruku i, evo ih, već čine ozbiljne predizborne korake usmerene na otklanjanje kojekakvih budalaština koje je fašikratski Zapad uspeo da nametne ili, pod vidom „dobrih usluga“, srbskome društvu „pokloni“ na redovnu upotrebu. Podrazumeva se da otklanjanjem treba obuhvatiti i srodne „proizvode“ osmišljene u domaćoj antisrbskoj radinosti, ali bi dobro bilo da svaki predsednički kandidat stalno ima na umu da je odnos upravo pomenutog fašikratskog Zapada prema srbskome narodu uslovljen činjenicom da su Srbi tvorci svetske civilizacije, te da se isti taj Zapad, duhovno jalov i opterećen kompleksom Agare, sluškinje koja je Avramovom bezdetnom, jalovom braku rodila dete (1 Moj. 16, 1-15; Gal. 4, 23-25), zna da je „na začelju stvaranja civilizacije u Evropi“, vrlo trudi da srbskoj civilizaciji dođe glave. Sa tim u skladu nastala je „misao“ Fridriha Engelsa da je istorija osudila „reakcionarne“ Srbe na nestanak s istorijske pozornice, ali i „misao“ Karla Marksa da „ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija“.
Ovome „savetniku“ čini se da su svi naredni mali saveti jednostavni i , stoga, lako primenljivi.
Skupština treba da bude Narodna. Mada je američki književnik Mark Tven pre možda i podrug veka rekao da, kad bi izbori nešto mogli promeniti, bili bi zabranjeni, mnoge srbske nevolje počinju od Skupštine kao najviše ustanove u Državi (sa zakonodavnom ulogom), nezainteresovane za sudbinu srbskog nacionalnog bića i, stoga, bez stvarnog moralnog ugleda. Žalostan razlog tome nalazi se u činjenici da je važeći izborni zakon ukinuo obavezu da poslanike poznate imenom i prezimenom, ugledom i javnim učinkom, u Skupštinu bira narod, po čemu se ona i zvala Narodna. Umesto toga, zakon je nametnuo pravilo da narod „zaokružuje“ koja mu se politička grupacija (pokret, partija, stranka) najviše dopada, nikad po programu jer programe niko ne čita, već isključivo po zamišljenom ugledu nekog od stranačkih prvaka. Skupština je tako postala stranačka, ne samo po „državnoj“, već i po jezičkoj definiciji jer ona prvenstveno zastupa interese onih stranaka koje su se, ponekad i na teško objašnjiv način, zadesile u njoj. Ako se katkad i upusti u zaštitu „ostalih delova društva“, ona to čini toliko nevešto da se „razbuđeni deo naroda“ (pospane i dremljive to i ne zanima) mora zapitati u korist čije štete ona deluje. Kad je već tako, tragičan problem srbske političke scene, i u partijsko-stranačko-pokretnom, i u privrednom, i u državnom smislu, predstavlja činjenica da najveći deo onih koji odlučuju o sudbini srbske države i srbskog naroda ne raspolažu sposobnostima koje bi ih preporučile za obavljanje „dodeljenih“ ili samopreuzetih poslova, a često ne bi zavređivali ni da se kao sagovornici nađu za kafanskim stolom.
Srbiji vratiti pridevsku oznaku. Od trenutka kad je JahačSaČelaKolone naredio da se „njegovi“ moraju u Srbiji ponašati kao okupatori, Srbija je ostala bez mogućnosti da sebi „pridevne“ oznaku „srbski“, srbska“ ili „srbsko“. Tako, na primer, momak po imenu Emanuel Makron najčešće se predstavlja kao „francuski predsednik“, ponekad „predsednik Francuske“, dok je Aleksandar Vučić uvek „predsednik Srbije“, nikad „srbski predsednik“. U skladu sa već pomenutom naredbom, i jedna zdravstvena ustanova, tek primera radi, Institut za transfuziju krvi Srbije, umesto da se imenuje kao Srbski institut za transfuziju krvi, „transfuzioniše“ se srbskom krvlju.
Školi dopustiti da se bavi obrazovnim radom. Ovovremeni školski sistem u Srbiji, odnosno nesrbski školski sistem, prilagođen je neznanju i zasnovan je na postavci da Srbi treba da znaju što manje, po mogućnosti – ništa: škola nije tu da bi se bavila kojekakvim nacionalnim i ostalim tričarijama, ona postoji da je svi svrše bez ponavljanja. Da li će nešto znati i da li će biti nepismeni kad se upišu u neku od bezbrojnih visokih škola (kao što nam ih je pre dve-tri godine predstavio jedan profesor beogradskog Filozofskog fakulteta) – o tome neka misle oni koji su sebi već pribavili pravo da sve znaju i o svemu odlučuju i koji su, u skladu sa sopstvenim sposobnostima, takvo školovanje osmislili i ostvarili na „pameti“ da u osnovnim i srednjim školama nema ponavljanja, da svaki učenik mora svršiti sve razrede, da se svaki takav „svršenik“ može upisati u neku od visokih škola poznatijih pod nazivom „fakultet“ sa prve trafike na koju naiđu, te da se posle nabavke fakultetske diplome, ako ga nije sramota, može upisati i u Lažisrbsku akademiju nauka. Tako neškolovana mladež koristi svoju stranačku pripadnost da preuzete poslove obavlja nekvalifikovano, neznalički, na srbsku štetu, ali zato dobro plaćeno, što brojnim loše plaćenim učiteljima i nastavnicima „ukida“ ikakav ugled pred đacima, a nedovoljno plaćene stručne kadrove raznih zanimanja navodi da iz Srbije beže glavom bez obzira. Da bi se tako nešto svelo na najmanju meru, bilo bi neophodno da se školstvu vrati pravo na ponavljanje.
Školi vratiti pravo da vaspitava đake. Kako to možemo pročitati na jednom mestu, školstvo je ubogaljeno, domaće vaspitanje potcenjeno (ama, kakvi potcenjeno, zabranjeno je, svaki pokušaj da se dete vaspita u roditeljskom domu biće predstavljen kao „nasilje u porodici“), a odnosi u društvu toliko niski da su postali ozbiljna smetnja čak i privrednom oporavku. Oseća se nedostatak naše nacionalne solidarnosti i nedostatak spremnosti da se brane nacionalni interesi. Sramotna je istina da nastavno osoblje u osnovnim i srednjim školama nema uslova za obavljanje svojih ionako slabo plaćenih „poslova i radnih zadataka“, zbog toga što su „učenici“ stekli „ovlašćenje“ da svaki nastavnički postupak proglase nasiljem, te da u učionici mogu, čak i fizičkom silom, onemogućiti ono što se nekada smatralo obrazovnim radom. Đak se, makar koliko se bezobrazno ponašao, ne sme izbaciti sa časa, sa motivacijom da bi se time kršilo njegovo „pravo na obrazovanje“. Time se, zapravo, štiti njegovo „bezobrazovanje“, a potpuno obezvređuje delovanje prosvetnih radnika. Da bi se tome stalo na put, treba se vratiti oprobanim vaspitnim merama: izbacivanju sa časa, isključenju iz škole na godinu dana, gubljenju prava na redovno školovanje…
Otkačiti se fašikratske „civilizacije“. Pod uticajem „civilizacijskih“ dostignuća savremenog zapadnog sveta fašikratske orijentacije, „pozitivni“ pravni propisi u Srbiji uspeli su da domaće vaspitanje „unaprede“ u nasilje u porodici, zbog čega se roditeljska misija odbacuje kao „ostatak mračne prošlosti“.
Vratiti se izreci da je „svaki zanat zlatan“. Blagodareći zlosrećnoj zakonskoj budalaštini da u školi nema ponavljanja, mnogim đacima uskraćena je mogućnost da, umesto „znanja“ iz kojekakvih mindžamenata, marketinaga i ikjebana, izuče neki od zlatnih zanata, a Državi Srbiji nametnuto pitanje kako to da proizvodnim i uslužnim delatnostima nedostaju zemljoradnici, vozači, mesari, mehaničari raznih fela, varioci, tesari, poštonoše, stočari, obućari, vodoinstalateri, krojači, vinogradari… ali i fizički radnici. Da je onako kako Bog zapoveda, građevinska preduzeća ne bi po stubovima seoskih naselja „raspisivala konkurse“ za zidare, tesare, zidare, molere, vodoinstalatere, a tekstilne konfekcije za šivačice, s iskustvom ili bez njega – sve uz sigurnu platu i penzijsko i zdravstveno osiguranje, tako da se ne bi morali uvoziti radnici iz Bangladeša, Pakistana i raznih drugih Tunguzija.
Priznati da se od proseka ne živi. Prema zvaničnim podacima, prosečna plata u Srbiji, neto, iznosi nešto preko 69.000, odnosno oko 590 evra, ali se zato prikriva da trećina od nešto manje od 2,290.000 (dva miliona devetsto hiljada) zaposlenih lica prima minimalac od oko 35.400 dinara, odnosno oko 300 evra. Ovaj „savetnik“ priznaje da ne zna ni jedno jedino lice sa platom od 590 evra, ali povremeno sluša one koji se žale na minimalnu platu od oko trideset pet hiljada dinara. Pa još kad je čuo da nemali broj njih zaista redovno dobija toliko (preko računa), ali da narednog dana mora poslodavcu (na ruke) vratiti sedam-osam ili deset hiljada (inače sledi otkaz), morao se zapitati na koji se to način smanjuje nezaposlenost u Srbiji; da li ljudi beže iz Srbije i od navodnih 590 evra u proseku ili, možda, umiru od onih stvarnih dvadeset pet-šest hiljada dinara. Naravno, niko od tih minimalista ne protestuje jer će ostati i bez one preostale crkavice, što bi uteralo u laž i onih pretpostavljenih, a obećanih 590 evra. Pa bi biračkom telu trebalo obećati da će se, u pobedničkim uslovima, proseci prikazivati stepenasto: preko minimalca do 40.000; preko 40.000 do 50.000; preko 50.000 do 60.000… (one koji mesečno uzimaju po dvadesetak-trideset hiljada evra valjalo bi sirotinji stalno pokazivati – ne baš kao mečke – da znaju šta znači biti uspešan), posle čega bi moglo biti vidljivo pomoću kojih „trikova“ neki „poslovni ljudi“ (malo poslovni, mnogo manje ljudi) ne plaćaju porez, ali zato kupuju hotele, jahte, kamione i druge slične igračke.
Posvetiti pažnju onima koji su prošli kroz školu. Savesna mladež posvršavala je svoje škole i počela da se bavi poslovima zbog kojih je i učila. Oni koji su verovali da ih stečeno znanje na izvestan način ograničava u delovanju (neko bi ih radije nazvao ambicioznim mladim ljudima), a takvi su zaista malobrojni, upuštali su se u potragu za novim znanjima i vremenom sticali naučna zvanja poznata i pod nazivom doktorat; ako se neko od njih zaustavio na magistarskom stepenu, mogao je to biti znak da i „srebrna medalja“, ne samo „zlatna“, predstavlja veličanstven uspeh. Srebrna ili zlatna, svejedno, stečena najčešće pri kraju dvadesetih životnih godina, to je za sve njih tek izazov za učešće u trci koja bi trebalo da, u nacionalnom interesu, potraje čak i pune četiri decenije. No, pre njihovog izlaska na startnu liniju, valja postaviti pitanje da li je ijednom od pomenutih školovanih „srebrnjaka“ ili „zlatnika“ pre izlaska na odbranu naučnog rada obećana nagrada od ijednog dinara, a da i ne govorimo o osamdeset, sedamdeset ili šezdeset hiljada evara „privatnim sportistima“, sa sve visokom nacionalnom penzijom kad proslavi četrdeseti rođendan.
Naučne institucije uvesti u stvarnost. Ne znam ko je rekao da „istorija nije samo prošlost jednoga naroda, to je i njegova budućnost“, ali verujem da predvodnici srbskoga naroda, na nesreću istoga tog naroda, neće shvatiti „kud plovi ovaj brod“ sve dok istoričari od karijere ne priznaju da srbsku prošlost ili ne poznaju, ili nisu čuli za narodno iskustvo da se čovek uči dok je živ. (Na jednom mestu može se pročitati da je „društvo kao i brod, većina su putnici, a samo manjina, kapetan i posada, znaju put i pravac plovidbe“. Nažalost, ona „većina“ u Srbiji ponaša se kao da je svaki pojedinac u njoj najmanje kapetan, ni slučajno posada, iako se za svakoga od njih – ponekad i za kapetana, a posadu da i ne pominjemo – mirne duše može reći da „ne znaju ni đe se tele veže“). Kako se još nije desilo da o vođenju naučnih poslova odlučuje običan svet, valja se zapitati šta dalje činiti u uslovima kad naučne institucije u vidu univerziteta i akademije nauka), baš i ne pokazuju zainteresovanost za odbranu srbskih nacionalnih interesa.Od onih koji su udomljeni po univerzitetima ne može se ni očekivati da se bave ozbiljnim naučnim (teorijskim i praktičnim) nacionalnim poslovima jer su svi oni opterećeni izbornim i reizbornim koruptivnim radnjama u vidu referata o podobnosti svega i svačega: kandidata, tema, teza…, dok Akademija nauka (i umetnosti, iako i dalje ostaje nepoznato zbog čega su molerski, muzikantski i kamenorezački i drvodeljski zanati uvršteni u tu navodno naučnu instituciju) još uvek nije voljna da se meša u srbske poslove; ako se i meša, ona to čini protiv istih tih poslova.
Od školovanih „pobegulja“ naplatiti troškove. Često se dešava da novoproizvedeni „pripravnik“ za naučnika, sam za sebe ili posredovanjem nekog nevidljivog majstora za te poslove, obavi „transfer“ u neko bliže ili dalje inostranstvo. Nažalost, nije se još desilo da Država Srbija postavi pitanje da li se takav „transfer“ može podvesti pod sportsko pravilo o „naknadi za obuku i razvoj igrača“, te da od svakog „naučnog“ prebega, ili „naučne“ izbeglice“, ali i srednjoškolca i osnovca, naplati bar prosečan iznos utrošen za njegovo školovanje. Na primer: osamdeset hiljada evara za „zlatnog“ visokoškolca (ta suma se pominjala pre neku godinu), šezdest hiljada za „srebrnog“ srednjoškolca, četrdeset hiljada za „bronzanog“ osnovca. Tek toliko da se „izvadi“ šteta, ali i sramota koja se srbskome društvu pričinjava plaćanjem sportskih i pevačkih „uspeha“ i njihovih „zaslužnih“ nacionalnih penzija.
Ukinuti prostitucijalnu propagandu. Televizija sa nacionalnom frekvencijom samopozvala se u sve domove po Zemlji Srbiji nudeći svoju „farmersku“ ili „zadrugarsku“ prostituciju „širokim narodnim masama“, tako da su se neke „mase“, u orgazmičkom zanosu, navikle (ili navukle) da ceo svoj sadašnji realni život posvećuju onome što se dešava u profesionalno-prostituciono-pinokijevskim prostorijama… A najveći deo te „mase“ u Srbiji, prepoznatljiv kao mlađane dame, za „rijalitni“ životni uzor imaju „zadružne“ likove uspešne u najstarijem zanatu, osobe najnižih moralnih vrednosti, koje se u direktnom televizijskom prenosu, ali i u nekom reformerskom Hitu broj 113 hvale da ne mogu zamisliti „život bez one stvari“ i za koje je „sve dobro dok ulazi“, ali zato dobro plaćene, sa platama i nagradama u iznosima nezamislivim ljudima „svetovnih“ zanimanja, lekarima, na primer. Pa, kad je već tako, zašto bi mlade Srbkinje ulazile u brak, bile pomalo i domaćice ili, ne budi primenjeno, rađale decu, kad je unosnije biti „starleta“ ili kojekakva „rijalitna učesnica“ po zanimanju. A to „zanimanje“ toliko je prijemčivo da mnoge mlade Srbkinje jedva čekaju da dobiju „zadružnu“ ili „farmersku“ ulogu, da li odmah, da li za koju sledeću (ne)priliku. Sve u skladu sa ponudom izvesnog druga Frica Engelsa od pre više od podrug veka da se porodica ukine i na njeno mesto uvede „zvanična, otvorena zajednica žena“, eda bi se tako opravdala jedna definicija bračnih odnosa: „Kao što u gramatici dve negacije čine jednu afirmaciju, tako u ženidbenom moralu dve prostitucije važe kao jedna vrlina“. Kad je već tako, podrazumeva se da bi ulazak u Evrobovsku uniju otvorio Srbiji velik broj novih radnih mesta specijalizoanih za obavljanje seksualnih usluga, po šemi koju nudi Nemačka, „najveći bordel u Evropi sa oko 400.000 seksualnih radnica koje ostvaruju promet od oko 14,5 milijardi evra godišnje“. Postignuto je to blagodareći činjenici da je „prostitucija u Nemačkoj legalizovana najliberalnijim zakonom na svetu“ po kome su „seksualni radnici“ postali „nezavisni privredni subjekti koji mogu da rade pod ugovorom ili samostalno, ali su u obavezi da plaćaju porez na prihod, kao i PDV“. Toliko liberalan zakon, dakle, da će nezaposleno lice prijavljeno birou rada biti skinuto s evidencije ukoliko odbije ponudu da pruži neku seksualnu uslugu.
Pozatvarati kockarnice. Čini se da u Srbiji ima više kockarnica nego osnovnih škola (srednje da i ne pominjemo), te se ne treba čuditi podatku saopštenom pre nekoliko dana da u Srbiji živi oko trista hiljada zavisnika od kocke.
Srbe „uravnopravniti“ sa manjinama. Srbi su u Srbiji, svojoj matičnoj Državi, podređena narodnosna grupacija jer oni, u poređenju sa manjinskim grupacijama, nemaju svoj Nacionalni savet, a vrlo im je ograničeno i pravo na korišćenje srbskog jezika i ćiriličkoga pisma. Kad se već srlja u fašikratsku Evropsku uniju, valjalo bi se ugledati na neke njene članice koje, zarad zaštite sopstvenog teritorijalnog integriteta, uopšte ne priznaju nacionalne manjine, a neke članice Saveta Evrope čiji je jedan od osnovnih ciljeva navodna zaštita manjina, po pravilu da „zakoni nisu pisani za nas, no za naši protivnici“, niti potpisuju, niti ratifikuju dokumenta Saveta Evrope o nacionalnim manjinama.
Krivičnim zakonom predvideti zločin veleizdaje. Sve je izvesnije da se odnosom državnih organa prema takozvanim opozicionim organizacijama u Državi Srbiji (koje se pred javnošću stalno predstavljaju najcrnjim obeležjima) prizivaju građanski nemiri. Mnoge dosadašnje radnje nekih od takvih organizacija bile su isključivo kriminalne, terorističke prirode, zbog kojih bi svaki „neopozicioni“ građanin – pod uslovom da slučajno zabrlja nešto slično, čak i mnogo blaže – završio u zatvoru. Stoga, koristilo bi da Država Srbija, posle odgovarajućih političkih i pravnih konsultacija, proglasi takve organizacije za terorističke i sanjihovim inspiratorima, predvodnicima i izvršiocima postupi kako valja i trebuje. Te konsultacije ticale bi se zakonske odredbe da „ko grubim vređanjem ili zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče ili drskim ili bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građana ili teže remeti javni red i mir“ ili se „panika i nered“, odnosno „teže narušavanje javnog reda ili mira“ izazivaju „iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrđenja… putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu“, a imale bi za cilj i da se nesumnjivo utvrdi ko to u Zemlji Srbiji „proizvodi“ paniku i nered, makar i blokiranjem pojedinih saobraćajnica, ali i da se predvidi kako povratiti „spokojstvo građana… (i) javni red i mir“. Ovako, tolerisanjem svega onoga što teroristi rade, stiče se utisak da Država Srbija ne samo što unosi uznemirenje u javnost, već istoj toj javnosti dokazuje da joj baš i nije stalo do pravnog poretka.
Ostalo. Kad su se već kandidovali, valja pretpostaviti da svaki od kandidata ima bar jednu ideju čije bi ostvarenje bilo srbskom narodu na polzu.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
