Đurđevdan je bio i prošao. I, kako to običavaju, Goranci su i tog dana, ne kao nekada, stigli u Goru sa svojim porodicama. Kao da su jedva čekali, a sasvim sigurno planirali, u Goru na Kosovu stigli su i funkcioneri. Oni, koji često dolaze na Kosovo, ali ne i u ovaj kraj. Đurđevdan je prilika da se visoki funkcioneri sete Gore, da obećaju Gorancima mnogo toga, pre svega da ih neće zaboraviti, da će učiniti sve da im poboljšaju život u ovom planinskom području. Obećali su čak i brz privredni i ekonomski razvoj i perspektivu sa uzgojem malina i razvojem poljoprivrede.
Kozarev, zamenik direktora Kancelarije za KiM nazvao je Goru “srpska Švajcarska”, i izrazio nadu da će Goranci sledeće godine moći da vide u svom zavičaju boljitke i promene u pozitivnom smeru, i da mogu da računaju na podršku Vlade Srbije i Kancelarije za KiM kao i ministartva kosovske vlade, gde su Srbi ministri. “Zajedno sa njima trudićemo se da maksimalno obezbedimo da ljudi u Gori žive mnogo bolje nego do sada”, preneo je Tanjug njegovu izjavu. To obećanje pokazalo mi je još jednom da su sve to prazne reči, pogotovo kada se obećava razvoj nečim, što niti se gajilo, niti može da uspeva na nadmorskoj visini koja negde prelazi i 1.400 metara. Uz to, zime su veoma hladne i traju do Đurđevdana.
Đurđevdan je opštenarodno veselje, a to znači okupljanje Goranaca koji su prebrodili zimu i isterali stoku na pašu. Nije to nikakav politički skup na kom se uliva nada i daju obećanja. To je dan kada se susreću rodbina i prijatelji, dan kada se veseli i igraju mladi, momci i devojke, kada se ugovaraju za leto svadbe, rađaju ljubavi, sklapaju veridbe, nose pokloni devojkama koje treba da se udaju, da se učvrste veridbe nošenjem poklona, da se ljudi vide, prošetaju prelepim livadama, čuju tradicionalne zurle… Uz sve to, naravno, idu i posete i obećanja o tome da će Srbija učiniti sve za Goru, da oni imaju, navodno, isti tretman, i da bi bilo dobro da se što više Goranaca vrati u svoj kraj.
Maline sigurno ne mogu da uspeju na Šar planini, na kojoj teško uspeva i krompir. Ali se niko nije setio da im kaže da će pomoći razvoj stočarstva, izgradnju fabrike za proizvodnju onoga što Goranci mogu jedino da proizvode, a to su slatkiši ili, pak, gotova jela, jer su u tome, oduvek bili vrsni majstori, ili da izgrade fabriku čiste planinske vode i sokova.
Ali i u Gori, ili u Gračanici, Severnoj Mitrovici ili bilo gde, govori se uvek ono što uglavnom teško može da se ostvari. I kada je razvoj u pitanju i kada su malverzacije u pitanju. Pa ni sam prvi čovek Gore ne vidi perspektivu svoje dece. Njegova su upisana u Prizren (svejedno na albanskom ili bošnjačkom, nastave na drugom jeziku nema u mnogim mestima na Kosovu),ali je poruka deprimirajuća za one Gorance čija deca pohađaju nastavu na srpskom jeziku, koja se ionako jedva održava, uglavnom od onih koji su budžetski motivisani i u ovom kraju.
Ovoga puta značajnije od svega je što su se, možda po prvi put, u prostorijama Privremenog izvršnog veća opštine, sastala dva ministra u Vladi republike Kosovo i funkcioneri iz republike Srbije, i složili se da za Goru treba učiniti sve da ona ojača ekonomski, a uzgoj maline i razvoj poljoprivrede učinio im se najostvarljiviji deo planova o razvoju ovog kraja. Kako će to ostvariti, ostaje da se vidi, ali je sigurno da bez saglasnosti Vlade Kosova, to neće ići tako lako ukoliko dva kosovska ministra ne ulože svoj uticaj na vladu čije interese zastupaju. Jer, sve drugo teško je ostvarljivo na drugi način.
Dogovor predstavnika dve države ipak daje nadu da će se u Gori nešto i izgraditi, kao što je Vlada Kosova izgradila asfaltne puteve i do najudaljenijih sela na Šar planini i Zimski sportski centar sa hotelom i pratećim objektima, gde se već održavaju brojna takmičenja. Dakle, poslednja reč će biti reč Vlade Kosova. Pa zar nisu pre neku godinu, baš u Gori, vlasti Kosova srušile pomoćnu prostoriju koju je hteo da izgradi nekadašnji gradonačlenik Beograda.
Gora nije ni planirana da uđe u famoznu Zajednicu srpskih opština. Predsednik Privremenog veća, zajedno sa drugim partijama i nevladinim organizacijama u Gori, kao predstavnik Srpske liste, potpisao je zahtev koji je upućen Vladi Republike Kosovo da se omogući da Gora bude posebna opština. Aleksandar Vulin je čak i rekao Gorancima da Vlada Srbije smatra da Gora treba da bude opština, i da Goranci ne smeju da budu jedini narod na Kosovu, koji nema pravo da odlučuje. To što Vlada želi je jedno, a stvarnost je drugo. O, tome će odlučiti Vlada Kosova, kao što odlučuje o ZSO, za koju je rečeno, baš kada su se razgovori u Briselu oko toga završili, da Srbija vodi sa pet nula. Čak su pominjane i izvršne funkcije ZSO, što nije bilo tačno, a to je odavno utvrdila i rekla Edita Tahiri, glavni pregovarač Kosova. Ispostavilo se da je to tačno. To su rekli i najvažniji zaštitnici Kosova sa zapada. Neki su i naglasili da nikako neće dozvoliti stvaranje nove srpske republike na teritoriji Republike Kosovo. Stoga, reči su jedno kada se govori i obećava i u Gori, a praksa nešto drugo.
Srbija je već na samom početku pregovora za ulazak u EU naišla na blokadu svog najbližeg suseda, ali blokadu najavljuju i Bugarska i Rumunija. Nema sumnje da je Srbija mnogo toga žrtvovala zarad ulaska u EU. Još uvek je pod pritiscima i uslovljavanjima, pa stoga taj put neće biti nimalo lak ni brz, kao što se najavljuje.
Povodom pobede na izborima čestitku je srpskom premijeru uputio Džon Keri, američki državni sekretar. To što je narodu ona polovično predočena, neće promeniti američki stav i stav njenih saveznika po pitanju Kosova. On je, između ostalog, izrazio “snažnu podršku njegovom zalaganju za EU integracije i normalizaciju odnosa sa Kosovom”. Posle toga, usledila je izjava iz EU da Srbija neće ući u EU bez priznavanja Kosova. A zar nije Frederika Mogerini otišla na Kosovo dan pošto je EU odobrila viznu liberalizaciju sa Kosovom i obećala svaku podršku na trasiranom, od njih, putu Kosova. Da li je Srbiju neko uopšte pitao o ovoj odluci. Naravno da nije, kao ni onda kada je doneta odluka o prijemu Kosova u važnu sportsku organizaciju.
Tužbe, zatim izjave da Ustav Kosova ne znači ništa za Srbiju i druge, ništa ne znače kod onih, koji trasiraju put Kosova prema potpunom odvajanju od Srbije. U tom pravcu je mnogo toga učinjeno sa srpske strane. Zar nije ovih dana Privredna komora Kosova postala članica Evropske privredne Komore. Nije bilo protivljenja Srbije, nije se pretilo tužbama. Jeste, Srbija je bila uzdržana kada se glasalo, ali je Marko Čadež ipak čestitao na prijemu predsedniku Privredne Komore Kosova. Stoga ljutite, odlučne izjave nekih funkcioinera o pitanjima koja se tiču Kosova, ama baš ništa ne znače za Ameriku, Nemačku, Englesku i druge zemlje, jer je sama Srbija preuzela obaveze oko jačanja unutrašnje državnosti i jačanja Kosova u međunarednim organizacijama. Tamo, gde bi se one čule, prema Rusiji, niko ne upire pogled.
Pa zar nije nedavno zamenik državnog sekretara SAD Entoni Blinken izjavio u Varšavi, povodom akcija Moskve (misli se na Krim), da oni (Rusi) prete da postave novi presedan na evropskom tlu, gde su osnovni međunarodni principi dovedeni u pitanje. Ti principi su da se granice suverenih zemalja ne mogu menjati. To su principi, zapisani i jasni. I oni bi trebalo da važe i za Srbiju. Rusi mogu samo da ih, kada se pozivaju na principe, jednostavno ignorišu, i da ih podsećaju na njihove presedane. A Srbija bi ih mogla koristiti u svoju korist.
Čini se da je od svega u Srbiji važniji put neizvesnosti, i očekivanja, od onih kojima su principi i međunarodno pravo najvažniji, čime će srpski put u godinama koje dolaze uslovljavati, a čega ćemo sve morati da se odreknemo zarad njihovih principa i srpske želje da se baš njima pridružimo, to ćemo tek videti. Ali, već sada se vidi da je Srbija izabrala. Kada je sport u pitanju, kao najvažnija sporedna stvar na svetu, preti se tužbama, teškim razgovorima, a o onim političkim, izražava zadovoljstvo čestitkama predstavnicima nove države na Balkanu.
Na kraju će se sve okončati kako su drugi zamislili. Naše je da izvršavamo. Kako stvari idu, mogle bi se desiti samo dve stvari. Da Srbija i Kosovo budu istovremeno primljene u članstvu EU, ili prvo Kosovo, što nije neostvarljivo, s obzirom na sve pohvale koje se izriču na račun ove države i njenog napretka.
Zejnel Zejneli
Vidovdan
