Ne znam koliko su drugi moji tekstovi dosadni, ali će ovaj sigurno biti, jer će se baviti nekim relativno stručnim aspektima ekonomije u Srbiji, iako isti obrasci važe i za Crnu Goru.
Golim okom se vidi da su ekonomija i privreda u slobodnom padu, odnosno da se ekonomsko-privredni sistem potpuno raspao i da se u njemu rešavaju još samo čisto biološka pitanja pljačke i plena. Srpska služba za nezapošljavanje, ili zvanično Nacionalna služba za zapošljavanje je saopštila da, po prvi put od 2000-te, Srbija ima manje od 700 000 nezaposlenih.
U redu, hajde da im verujemo. Imamo oko 1 700 000 zaposlenih, oko 1 500 000 penzionera, što čini negde 3 200 000 onih koji nešto prihoduju. Sa nezaposlenima, nekako doguramo do 3 900 000. Sa 1 500 000 maloletnika i 600 000 seljaka, stigosmo do 6 000 000. Nekako fali još 1 200 000. Neki od njih rade na crno, ajd’ da kažemo polovina. Gde je još 600 000 stanovnika? To je širi region Niša, na primer, ili čitava jedna Crna Gora, koja nekako ispada iz statistike.
Ostavimo sad po strani što NSZ ispunjava želje vlastodršcima i stalno menja metodologiju obračuna nezaposlenih, da bi prikazala lažnu konjukturu, o kojoj premijer, što bi rekli moji seljaci sa Rasine, ne uvozi jezik u usta. Pogledajmo kako neke stvari još idu na ruku mangupima iz naših redova.
Zamislimo da smo imali, u poslednjih tridesetak godina, natalitet na nivou 130 000, umesto oko 65 000 dece godišnje. Ovaj od 130 000, iako izgleda kao veliki, zapravo bi značio oko 2,5 dece po bračnom paru, što i nije neki natalitet, je l’ da? Za ovih trideset godina, dakle, imali bismo oko 2 000 000 stanovnika više, a tolika radna mesta ne bi ni Vučić mogao da otvori. Drugim rečima, današnje prevarante na vlasti Bog je pogledao tako što nam je dao nizak natalitet, pa samim tim i mali pritisak na NSZ.
Pored ovoga, Srbija spada u grupu nerazvijenih zemalja, što će reći u zemlje sa slabim organskim sastavom kapitala. Organski sastav kapitala je odnos stalnog kapitala (poglavito mašina i opreme) i promenjljivog kapitala (broja radnika i sumom njihovih nadnica). Što je, ovde molim da mi se na reč veruje, da tekst ne bi bio preobiman, organski sastav kapitala viši, odnosno što je neka proizvodnja, ili neka usluga, više robotizovana, ili tehnološki naprednija, ona potrebuje manje zaposlenih. Obrnuto, zaostale privrede se još uvek zasnivaju na tome da se pritisne dugme, džak padne na rame i na leđima se nosi do sledeće hale.
Srbija spada, naravno, u zemlje sa niskim organskim sastavom kapitala, gde se većina poslova još uvek obavlja manje-više ručno i takav način rada ne potrebuje kvalifikovanu radnu snagu. Ono što radi po ovom modelu, a to je 90% svega izvan državne uprave i javnih preduzeća, obavlja krajnje jednostavne poslove, te je takva radna snaga zamenjiva u jednom danu, a to utiče na nizak nivo nadnica, jer se na birou uvek nalazi dovoljno kvalifikovanih da nose džakove i gajbice.
Zamislimo da nemamo takve genije, kao što je Vučić, nego neke zastarele modele privrednih pokretača, koji bi podigli organski sastav kapitala, odnosno na viši nivo podigli tehničko-tehnološko stanje u proizvodnji i uslugama. Desila bi se, istovremeno, dva procesa: prvi je taj da za takvu vrstu privrede treba kvalifikovani radnik, inženjer, ili informatičar, koji nije zamenjiv u danu i koji zbog toga mora biti dobro plaćen. Drugi proces je taj da bi barem 30-50% radnika popilo otkaz jer bi mašine obavljale njihov posao, što znači da bi se našli na NSZ.
Dakle, samo nešto bolji natalitet i nešto razvijenija privreda bi, pred NSZ, doveli još 2 500 000 ljudi. Sa onim što je zbrisalo iz zemlje od 5. oktobra, ni 3 000 000 ne bi bilo previše. U zemlji od 7 200 000 stanovnika. Tek ovako gledajući, imajući u vidu šta sve vlastodršcima ide na ruku, može do kraja da se sagleda njihova nesposobnost.
Dodatna mozgalica: radno sposobno stanovništvo čini suma zaposlenih i nezaposlenih. U Srbiji je to 2 300 000. Ispada da je svaki treći stanovnik radno sposoban, a dvoje je ili u penziji, ili maloletno. Po nekadašnjem načinu obračuna, procenat nezaposlenosti bi izgledao ovako: broj nezaposlenih podeljeno sa brojem ukupno radno sposobnih, puta 100. Dakle, 700 000/2 300 000*100, što bi bilo negde 30,4% nezaposlenih. Kako ovi dođoše do nekih 12%, meni uopšte nije jasno, osim ako ne dele broj nezaposlenih za ukupnim brojem stanovnika, pa množe sa sto. To je već bezobrazluk.
Da poentiram: Srbija ima nezaposlenost oko 30% po starom metodu obračuna (od pre 5. oktobra), a da joj, pri tom, na ruku ide sve: mali natalitet, bežanija iz zemlje, visoka smrtnost i nizak organski sastav kapitala. Sve im na ruku ide i opet ništa ne znaju i ne umeju.
Milan Milenković
www.milanmilenkovic.com
Dobro ima nešto i u njihovu korist. Npr. uveli su: novu vrstu tonskih dizajnera ( podižu se tone tereta u obliku SNS bilborda na leđima), zatim inovaciju u informacionim tehnoligijama i medijskim manipulacijama kroz bot-sistem, pa plaćenu turističku uslugu tipa Putevima Vučićevih predizbornih obmana i sl…Mora biti da je ta razlika, u procentima između stare i nove metodologije, pokrivena zaposlenjima tipa bot-angažovanja.