„Srbski domaćin u planini stvorio je nešto izvanredno s Božjom pomoći. Stvorio je od svoga doma bogomolju i crkvu, i manastir, i Svetu Goru i Jerusalim. Uveo je tipik manastirski u svoj dom: tipik posta i molitve. Srbski dom postao je pravi manastir, sa jednim dodatkom sveštene bračne veze radi množenja naroda Božjega, i sa skraćenim pravilom molitvenim po nužnosti, no koje se nadoknađivalo većim trudom. Vera, poštenje, poslušanije i trpljenje, to je ukratko bio tipik svakog srbskog doma.“
Vladika Nikolaj, Srbski narod kao Teodul
Mnogi Srbi, a sa njima i ne-Srbi, u svojim panegiricima i sinopsisima sveštenog dela Svetog Save, nesmotreno ili zaneseno, konstatuju kako je on bio i „prosvetitelj“ i „krstitelj“ i „osnivač i tvorac Crkve“ naroda srbskog; čak se u nekim savremenim redakcijama njegovog žitija kaže da je on „narodu srbskom dao hrišćansku dušu“.
Ovo nije sasvim tačno. A ta netačnost zamagljuje, iskrivljuje i suštinski umanjuje ne samo delo Svetog Save, nego i celokupni u Hristu podvig naroda srbskog.
Jer Srbi, tačnije preci Savinog i današnjeg naroda srbskog, Blagovest Hristovu primili su još od Apostola Pavla, koji je rekao: „Ja sam kao mudar neimar postavio temelj, a drugi zida na njemu“. A temelj i tvorac Crkve u narodu predaka Savinih i današnjeg naroda srbskog, Onaj je Koji je rekao: „Na kamenu vere u Sina Božjeg sazidaću Crkvu Svoju“.
Preci Savinog i današnjeg naroda srbskog bili su osnivači prvog hrišćanskog vaseljenskog carstva. Prve na svetu hrišćanske države, koja je tada obuhvatala svu civilizovanu vaseljenu.
Preci Savinog i današnjeg naroda srbskog bili su oni koji su svim Hrišćanima vaseljene prvi dali slobodu (Konstantin i Likinije).
Preci Savinog i današnjeg naroda srbskog bili su osnivači i tvorci prvog hrišćanskog Grada – Novog Rima, i obe glave velikog orla koji je svojim krilima krstobrazno osenio svu vaseljenu: jedan kao Vasilevs, drugi kao Patrijarh (Konstantin i Mitrofan).
Preci Savinog i današnjeg naroda srbskog otkrili su čovečanstvu najsvetije mesto ovoga sveta – Životvorni Grob Cara Nebeskog. Otkopali su iz praha i pepela razoreni Jerusalim, i podigli novi Hram i Žrtvenik Božji – Hram Istine raspete i vaskrsle. A sa njim, i najveću svetinju naroda hristijanskoga – Krst Časni. Oni su obnovili Jerusalim i osvetili ga, i vaseljensko hristijanstvo je za caricom majkom u Novom Jerusalimu moglo da po prvi put zapoje Carici Majci Božjoj himnu vaskršnje radosti: „Svjetisja, svjetisja, Novi Jerusalime!“.
To jest: oni su svemu rodu hristijanskomu i celoj vaseljeni – svima koji su želeli da prime – podarili dva najveća blaga, dva carska blaga za koja Srbi i danas žive i umiru: Krst Časni (Jelena) i Slobodu Zlatnu (Konstantin). Slobodu, plod Pobede s Drveta Života, i Krst, nepobedivo oružje kojim se Sloboda brani.
Posle njih, vremenom, na scenu i na vlast u hrišćanskom carstvu dopuzali su ambiciozni delatnici iz drugih, drugačijih plemena i naroda. Koji su polako, vremenom, raskomadavali Krst Časni, i odsecali čestice Slobode, da sa njima trguju, a skromnom i skrajnutom carskom narodu predaka Savinih i današnjeg naroda srbskog, bacali samo mrvice od njih, kao psima ispod carske trpeze. I koji su počeli da pišu novu, svoju povesnicu, u kojima carske pretke Savine i današnjeg naroda srbskog predstavljaju kao svoje (Grke, Latine, pa čak i Engleze). I uspeli su da tom povesnicom rođenom iz duha laži, kao mađijom, izazovu hipnotičku amneziju u narodu carskom. Amneziju, gubitak pamjati. A gubitak pameti je bezumlje, duhovna smrt.
Čovek, i narod, živi kao drvo: korenom u zemlji u prošlosti, stablom na zemlji u sadašnjosti, lišćem, cvetom i plodom u nebu – simbolu buduće večnosti. Odseče li se od korena, umire. Ipak, tada iz panja mogu da niknu nove mladice, i obnove život. Ali ako crv, trulež ili otrov napadnu koren i razore ga, sve se drvo suši i obnove nema. Neusipajušči crvi iz latinskih, grčkih, franačkih i engleskih podzemlja velikim su se i mnogogeneracijskim trudom potrudili, premnogo izgrizli i premnogo otrova istočili pod Drvetom Života carskog naroda, ali nije im uspelo da nagrizu glavni i najjači koren – delo Save Nemanjića.
A šta je zaista bilo Savino delo, u najsuštijoj svojoj duhovnoj suštini? I čime je ono bilo veće od veličanstvenog dela njegovih prevelikih predaka? Pođimo tragom reči najvećeg posle Svetog Save, i vidimo.
Sava nije ni krstio Srbe, jer je Srbija odavno bila krštena (sem onih pojedinih koji su u njegovo, kao i u svako, vreme bili nekršteni). Nije ni osnovao srbsku Crkvu, jer je ona odavno postojala (kao mnoštvo pomesnih crkava pod jurisdikcijom arhiepiskopa Rima, Carigrada ili Ohrida). Nije ni prosvetio Srbe, jer je Duh Sveti bio u Srbiji i među Srbima i odavno pre njega.
Sava je Srbe poveo na golgotski Put hrišćanskog savršenstva – na put monaški. Iako pritom nijednom nije za putešestvenike na tom Putu upotrebio reč monah. Baš kao ni Vasilije Veliki, koji je uz Evharistiju sastavio i Pravila manastirskog života, i taj život zvao prosto – podvižništvo (askesis, od askeo, umetnički oblikovati, truditi se, vežbati se).
Sava je od najvernijeg ostatka, tvrdog duhovnog jezgra carskog naroda (tj. vojničkog naroda, jer car je samo prvi vojnik i vojevoda), naroda koji je bio istok zapadu i zapad istoku, na gori iznad istoka i zapada osnovao manastir – duhovnu tvrđavu vojnika Hristovih. Sveštenu obitelj, da brani i čuva napadnuto svešteno nasleđe svetih Predaka svojih, ostavljeno svemu svetu: Krst Časni i Slobodu Zlatnu – Slobodu duhovnu, i znamenje Pobede, simbol Svepobednog Carstva.
Zidine Manastiru, državi srbskoj, izgradio je Veliki Ktitor, Nemanja Simeon. Saborni Hram posred Manastira, Žiču, izgradio je sam monah Sava. Mnoge kapele u Manastiru, nove episkopije, osvetio je on, i rukopoložio u njima služitelje oltara. Metohe Manastiru pridodao je takođe neke on, a neke za njim i drugi telesni i duhovni potomci Svetonemanjićki – Svetogorske, Svetozemske, Moldovalahijske, Meteorske…
A s Neba Blagoslov na to delo Sava je dobio i doneo iz najstarijeg i najslavnijeg manastira u Svetoj Zemlji, Majci Crkava. Sa njim i igumansku patericu – ne episkopski žezal – da se kroz to u Duhu vidi da je njegovo igumanstvo veće i bitnije nego li njegovo arhijerejstvo: Sava Osveštani, najsvetiji iguman najsvetije lavre u Najsvetijoj Zemlji, ostavio je svojem imenjaku, carskom sinu sa zapada svoje duhovno i igumansko prejemstvo. Uz dve ikone Majke Božje za njegov narod: Mlekopitateljnicu, Zemlju Obećanu koja toči med i mleko; i Trojeručicu-Igumaniju, Majku dece koja žele savršena biti, koja pokazuje da svaku ranu srbsku može da isceli i svaki ud odsečeni da ponovo sraste Telu, samo ako je u čistom srcu Prave Vere. I manastirski Tipik – da od tada u svim srbskim crkvama, i manastirskim i parohijskim, bude večno pravilo bogoslužja.
Ljudski blagoslov zemaljske Crkve dobio je iz Nikeje, da se i u tome vidi bogopromišljeno savršenstvo dela: jer Nikeja je i ime i mesto Pobede Istine, mesto Prvog i Poslednjeg Vaseljenskog Sabora Crkve, mesto u kom se zatvorio krug nebozemnog savršenstva pravoslavne istine (Nikeja, od niki, pobeda). Da svi sinovi carski, narod nepobedivog cara Konstantina koji je Sabor u Nikeji sazvao, sa Savom i Pobediocem Hristom, budu duhovni Nikejci, pobednici.
Beseda o pravoj Veri na Saboru u Žiči bila je Igumanov priziv sinova carskih na monaštvo, podvig savršenstva: „da tvorite svagda bezsmrtna dela u Hristu: veru čistu i molitvu čestu…post i bdenje, na zemlji ležanje…čistotu telesnu i duševno uzdržanje…pevajući Bogu u srcima vašim svagda, dan i noć neprestano“. I ponovljeni priziv apostolski: „Ostavivši početničku nauku o Hristu, pohitajmo ka savršenstvu“ (Jevrejima 6:1). Dobro seme palo je u dobru zemlju: ona koja je do tada rađala „po trideset i po šezdeset“, zatopljena i natopljena novim strujama Duha, zakvasala je još bogatije i procvetala da rađa „po sto“.
Period od vaspostavljanja Manastira (1221.) bio je iskušeništvo sinova carskih – trud na izgradnji manastira i sebe, ispit volje i ljubavi prema Bogu, i postepeno odvajanje od sveta izvan svetih zidina, koji je svakim danom kao mrtvac sve više smrdeo.
A monašenje – monašenje je bilo 1389, u crkvi Samodreži, istoimenoj Carstvu, imenu i nasleđu carskih sinova (samoderža-vije).
Zavete je u ime svih Srba izgovorio Lazar sa svojim vitezovima: zavet odricanja od sveta, junačkim odricanjem od carstva zemaljskog; zavet savršenog siromaštva, odricanjem i od tela; i zavet poslušnosti, bezpogovorne i bezropotne i poletne, Volji Božjoj.
Postrig, na Kosovu odsecanje kose, dičnog ukrasa glava srbskih, učinio je Iguman sa visine, nožnicama od azijatskog čelika. Da Srbi savršeno prestanu da se uzdaju u plot, u silu mišce svoje.
I na sinovima i kćerima carskim ispunila se reč monaških Otaca: daj krv, i primi Duha.
Ispunjen je priziv na savršenstvo od Jedinog Savršenog: „Ako hoćeš savršen da budeš, prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na Nebu, pa hajde za Mnom“. Srbi, koji su neiscrpnim rudnicima zlata i srebra bili jedna od najbogatijih država na svetu, prodali su sve što su imali – razmenili truležno za netruležno, sve imanje za Biser, zemna blaga podali gladnoj i jadnoj i alavoj sirotinji duhovnoj iz istočnih pustinja, i pošli na Golgotu za Hristom. Da i sva čada Save Nemanjića budu blaženi nemanjići – nemajući ničeg od ovoga sveta.
U crnu porfiru pokajanja i smrti za ovaj svet obukao se sav narod carski.
U ruke su svi dobili krstove, carske mačeve okrenute naobrat – i time ispovedajući nemoć moći ovoga sveta; i da je rat njihov ne protiv brata nego protiv prestola zla u podzemlju.
Svi su dobili brojanicu – sa pet stotina zrna.
I voštanicu Vere, da gori i svetli i putevodi u tami, dok ne svane Dan Hristov.
I novo ime, da, jer se tek od Nemanjića svi zaista i svi bez razlike nazvahu imenom Srb.
I tada je počeo Podvig.
Nenasiti crni arapi i osmanlije koji su kao crni roj skakavaca preplavili Manastir i obrstili sve zeleno u njegovim gradinama, sa jedne strane, i crni latini koji su kao krvoločni psi sa druge podmuklo rastrzavali manastirska stada, bejahu ikone nevidljivih crnih skakavaca i pasa, demona, koji neizostavno stupaju u brutalni i podmukli duhovni rat na život i smrt sa svakim monahom.
Monasima, sinovima i kćerima carskim, ostali su samo post i molitva – dva krila angelskog podobija, da se njima uznesu gde su angeli, nebeskom stazom koju je proputio Car. Zato i slava Manastira bejaše Vaznesenje (Žiča).
Spolja, sinovi carski nastavili su da žive slično kao i pre izlaska iz sveta, samo sirotije: u zadrugama-obiteljima, složno i svi skupa, celomudreno i čisto kao u manastiru. I tako su na delu obnovili prvobitni ideal Crkve kao obitelji Božje – primer iz jerusalimske Crkve, kada „u naroda beše jedno srce i jedna duša, svi bejahu istrajno i jednodušno na molitvi, sa ženama, i sve im beše zajedničko“. Ideal koji jeste Promisao Božja o ovom svetu, ali koji zbog ljudskih nesavršenosti nije mogao da bude ostvaren ni svuda ni zauvek.
Naravno, nisu svi uspevali da se uspnu do vrha Lestvice, do naručja Božjeg. Oni koji su napuštali Manastir ginuli su, kao svaki monah što gine kada se vrati u svet. Napustivši Manastir, skidali su sveštenu crninu sinova carskih, gasili sveću, kidali brojanicu, odricali se imena svoga monaškog pred Bogom, Srb, oblačili se u šarene tranje klovnova jeretičkih i pojali nove pesme; jeli su nove večere, krvave i mesne, koje su dobijali „bes-platno“, kao platu za ostavljanje Vere; bez izuzetka svi padali su u blud, bezmalo svi gubili razum, primali jeretičke i pasje vere, i dobijali nova, prokleta imena – Hrvat, Turčin, Bugarin, Šiptar, Crnogorac, Komunista, Jugosloven, Musliman, Bošnjak, Makedonac, Evropljanin…Legion. I rađali decu sa tim imenima, decu iskrivljenih lica i iskrivljenih srca, koja su mrzela Manastir više nego oci njihovi. I tako su umnožavali broj demonskih skakavaca i pasa u Manastiru i oko njega.
Manastir stoji i danas. Iako su zidine razvaljene, krovovi srušeni, mnogi oltari obesvećeni, knjige spaljene, riznica opljačkana… Ali Manastir ne čine zidovi, nego ga čine monasi, dobri vojnici Hristovi, koji čuvaju Zavet. Koji verno i revno ispunjavaju zapovesti svoga Komandira i Igumana Save, od Glavnokomandujućeg Hrista, linijama veze Duha Svetoga. I tako čine da na zemlji bude kao i na Nebu – ispunjena Volja Oca.
I eto, to je istinsko delo Svetog Save, u tajni sazrcanoj duhovnim vidom. On je od sinova i kćeri naroda carskog učinio ono što je učinio sam sa sobom, carevićem – monahe, elitne vojnike Hristove. A od zemlje svoje, zemlje carskih otaca i sinova svojih – Svetu Carsku Lavru. I tako savršeno ispunio suštu zapovest Božju: misli, želi i čini drugome ono što misliš, želiš i činiš sebi. Da svi njegovi, kao i on, ispune zapovest Savršenog: „Budite savršeni“.
U svojoj molitvi prvosvešteničkoj, i on je – kao „srbskog roda drugi Spasitelju“ – sa Hristom u Duhu Svetom, Duhu savršene Ljubavi, Ocu govorio: „Bože, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja. Reči koje si mi dao, dao sam njima, i oni primiše. A svet ih omrznu, jer nisu od sveta, kao ni ja što nisam od sveta. Da budu savršeni u jedno, i da pozna svet da si me Ti poslao i da ljubiš njih kao što mene ljubiš“. I Bog mu je dao.
Savini Srbi jedini su narod na svetu koji se saborno odrekao sveta – carstva zemaljskog. I zato ih mrzi svet.
Tako se ispunilo i nelažno s Neba proroštvo Simeona Nemanje, kada se svojem sinu i igumanu javio posle svoje smrti, došavši mu u san: „Ti ćeš na istoku primiti Blagodat Hristom javljenu, bićeš saprestolnik Apostola, i ugotovićeš Gospodu savršen narod“.
Autor: Evsevije P.
PS
A šta se desilo sa Manastirom i Savinim monasima kada su okrenuli brojanicu od 500 zrna, i gde je danas Savin i Hristov savršen narod, priča je za sebe, i o tome, možda, neki drugi put.
U međuvremenu, možemo da razmišljamo o tajni skrivenoj u rečima proroštva najvećeg Srbina posle Save, vladike Nikolaja: „Doći će vreme kada će svi pravoslavni narodi nazvati Svetog Savu spasiocem Pravoslavlja“. Amin.
