Manastir je miniran pod dolasku Kfora, a danas jedva može da se prepozna kamenje koje je nekada činilo zidine ovog zdanja
Piše Živojin Rakočević
Jedan dečak, siroče iz građanske bogate prizrenske kuće ostavio je svoj dom i otišao u Manastir Svetog Marka iznad sela Koriša. Bio je vršnjak Prvog srpskog ustanka, čije su posledice i turski progon doprineli ranoj smrti njegovog oca. Majka je umrla, a on je otišao svome starijem bratu igumanu, školovao se, počeo velike poslove od Odese, Kijeva, Carigrada i Beograda. Prizrenci su ga po bratu, igumanu Aksentiju, prozvali Igumanov.
Pod tim nadimkom su ga i tražili u Odesi, pa je on svom imenu Sima Andrejević tamo dodao i nadimak Igumanov. Taj dečak postao je najveći prosvetni i crkveni dobrotvor Stare Srbije i jedna od centralnih ličnosti narodnog života i nacionalne svesti. Sima Andrejević Igumanov, na kraju života vratio se svome malom manastiru na steni odakle je i krenuo u svet.
Kako danas izgleda put kojim je prošao ovaj dečak? Ko ide njegovim putem?
Srba iz sela Koriša nema, proterani su 1999, vidi se tek poneka greda od njihovih domova, nema ni groblja ni Crkve Pokrova presvete Bogorodice sa freskama iz 16. i 17. veka, ne mogu se naći ni temelji crkava zaštićenih 1963. Onaj ko zna gde je Manastir Svetog Marka ne može da krene, a i tamo se ne preporučuje nikakav odlazak. Zvoni telefon Draže Božovića, oficira u Kosovskoj policiji, zaduženog za čuvanje crkava i manastira. „Voleo bih ja da idem, ali ne mogu. Pozvaću službenike iz Prizrena da vas otprate.”
Na kružnom toku u Prizrenu sa jarbolom, velikom albanskom zastavom i ogromnim NATO znakom čekaju dvojica službenika policije. Prolazimo kroz selo Korišu pored džamije, penjemo se malim serpentinama nekoliko stotina metara i „golf” ne može dalje. Policajci odbijaju da me puste da idem sam, snabdeven kazivanjima retkih poznavalaca puta i „gugl mapom”. Jedan od policajaca je bio nekoliko puta do Svetog Marka, da vidi u kakvom je stanju i da fotografiše, jednom su vodili istragu protiv tragača za blagom koji su dodatno raskopavali minirani manastir. Planinar je i sportista, lako gazi sneg koji polako provejava. Posle manje od sat vremena hoda njegov kolega odustaje i vraća se nazad.
Šta je ostalo od manastira u proteklih 20 godina, ima li išta od njega u ovom snegu u podnožju Šar-planine?
Prolazimo pored dvojice ljudi čije smo tragove videli u snegu. Lovci. Staza kojom je trebalo da skrenemo do manastira je zatrpana. Silazimo i tražimo je u šikari. Sa visoke litice čuje se huk rečice i nazire se neko kamenje koje je ozidala ljudska ruka. Miniran je odmah po dolasku Kfora, na retkim fotografijama se vidi da je oltar još mogao da se prepozna. Desetak godina kasnije mogla se prepoznati samo apsida, gotovo ukopana u steni, kao i ostaci konaka jeromonaha Mirona (Kosaća), koji je devedesetih godina prošlog veka ovde probao da se skući i obnovi manastirski život. Danas se ni to ne može naći, staze su zarasle i zatrpane snegom. Lovci ispod nas pucaju.
Zbog čega bi neko u oči ovog Božića tražio ostatke zaboravljenog i izgubljenog malog manastira Svetog Marka i kakva je njegova uloga u prošlosti?
U tim malim crkvama, vlastelinskim zadužbinama, čuvale su se knjige i relikvije sklonjene iz velikih centara kao što su Peć, Dečani ili prizrenski arhangeli. Tako se prema nekim izvorima u Manastiru Svetog Marka, jedno vreme, nalazio i prizrenski rukopis Dušanovog zakonika, a ruski diplomata Giljferding zatekao je ovde 1858. dvadeset rukopisnih knjiga. Periodi nesigurnosti su, uprkos zabačenosti, vekovima raznosili relikvije, knjige i uspomenu na Manastir Svetog Marka Koriškog.
Sima Igumanov je iz Rusije doneo dva zvona, posle kojih je ostala priča da ih je čula cela Metohija i da su to bila prva zvona koja su u Prizrenu zvonila posle otomanske okupacije. Pobacali su ih Albanci 1941. niz visoku liticu. Dvadeset pet godina ranije u Prvom svetskom ratu ovde je do poslednjeg čoveka pobijena jedna jedinica srpske vojske koja se povlačila prema Albaniji. Ipak, u proteklih 138 godina, najveća relikvija ovog manastira je grob onog siročeta sa početka ove priče. Odlučio je da svoj burni, plodonosan život dovrši u zavetrini između zvonika i hrama i da počiva zajedno sa svojim bratom. Dobri čika Sima je založio sve što je stekao školama i sirotinji, a sudbina njegovog groba i manastira gotovo da nije imala dužeg perioda mira i spokoja. Čini se da je sve što je Igumanov radio imalo više sreće od ovog mesta i svetinje. Odmah posle njegove smrti „doživljavali su ga kao sveca, čak su posle njegove smrti uzimali zemlju sa njegovog groba i čuvali je kao svetinju”, piše dr Aleksandra Novakov u svojoj knjizi „Stubovi srpske prosvete”.
Ona navodi da su ga lokalni Srbi, uključujući profesore Bogoslovije koju je podigao i čiji je vlasnik bio, svrstavali po značaju odmah iza Svetog Save. Profesor Steva Dimitrijević, za koga je vladika Nikolaj Velimirović rekao da je „dobri anđeo Stare Srbije”, štampao je dopisne karte sa likom Sime Igumanova i njegovog sina Manojla. Još jedan znameniti nacionalni radnik Petar Kostić, rodom Goranac i pitomac čika Siminih fondova pisao je kako su bolesnike nosili u Manastir Svetog Marka na Simin grob, verujući da će se izlečiti. Brinući za duhovni život svojih sunarodnika Sima je 1864, posle dvadeset osam godina boravka u tuđini, svaku srpsku kuću darovao ikonom sveca njihove porodične slave. Osam godina kasnije (1872) podigao je novu zgradu za Prizrensku bogosloviju.
Đaci i profesori Bogoslovije nikada nisu zaboravljali svoga najvećeg dobrotvora čika Simu. Njegova zadužbina, osnovana još za života 1880. i danas podržava dve Bogoslovije u Nišu i u Prizrenu i spada u jednu od najtrajnijih srpskih zadužbina. Na Terazijama u Beogradu stoji Igumanova palata i krasi centar glavnog grada.
Bogoslovi i njihovi profesori nastojali su da bar jednom godišnje odu u njegov Manastir i na njegov grob. „Išli smo negde 1982. sa đacima Bogoslovije do manastira i u njemu zatekli žalosno stanje. Sve je bilo razneseno, čini mi se da je bilo nešto malo fresaka u crkvi. Na grobu čika Sime bio je ljudski izmet. Očistili smo što smo mogli, pa smo onda krenuli dalje.
Odoše đaci i nastavnici, a ja malo izostadoh. Stojim i vidim kako nešto sija u onoj bujadi i aptovini ispod manastira. Priđem i vidim da sija ikona Majke Božije. Uzmem je i vidim da nije oskrnavljena, Albanci tada nisu skrnavili ženske likove. Začudili su se kad sam stigao sa ikonom. Odneli smo je u Prizren, ne znam da li je preživela poslednje stradanje”, kaže za „Politiku” devedesetdvogodišnji arhimandrit Jovan Radosavljević. Ovaj pouzdani svedok, iskušenik kod vladike Nikolaja Velimirovića i pisac brojnih knjiga iz istorije crkve, zaključuje da je „ceo narod bio vezan za njega, za našeg čika Simu”.
Kamenje minirane crkve i zvonika zatrpalo je njegov grob. U proteklih dvadeset godina Simi malo ko dolazi. Đaci njegove Bogoslovije izbegli su 1999, pa se vratili 2011, ali kod čika Sime nisu dolazili.
„Mi, đaci i profesori, koji danas živimo pod krovom čika Sime njega doživljavamo kao svoga zaštitnika”, kaže dr Dejan Ristić profesor Bogoslovije u Prizrenu. Zaštitnik prosvete i Crkve Stare Srbije počiva na svojim stenama pod Šar-planinom, daleko od aleja koje je zaslužio. Aleje su u srcima njegovih đaka.
„Pominjemo ga svakodnevno na bogosluženjima. On je prisutan među nama, ne kao neka strana ličnost, nego kao naš bližnji i kao naš uzor u životu”, govori za „Politiku” Branko Dašić, maturant Prizrenske bogoslovije „Sveti Kirilo i Metodije”. Uprkos svemu i savremenom trenutku, ostvaruju se reči koje je za sobom ostavio veliki dobrotvor. „Kuća moja u Prizrenu, u kojoj je sada Bogoslovija, da ostane na večita vremena kućom Pravoslavne Srpske Bogoslovije Prizrenske, u kojoj će se učiti i za duhovna zvanja spremati sinovi moje otadžbine – Stare Srbije.”
