Manekeni iluzije

U ionako podeljenom srpskom društvu, nebitno je da li u sada već tradicionalnoj podeli na patriote i drugosrbijance, ili onoj provladajućoj i opozicionoj, veoma jasno i oštro su podeljeni i mediji, jer, logično je, svaki medij pokušava da se dodvori publici koju smatra svojom, a još tačnije, onoj grupi iz koje ima najviše čitalaca ili pratilaca. U tome svakako nema ništa čudno.

​Međutim, u šta su se pretvorili srpski mediji, naravno ne svi, ali ogromna većina među kojima prednjače najpopularniji… Mediji su pretvoreni u platforme na kojima se, ne baš svakodnevno, ali recimo svakomesečno, fabrikuje novi kontigent ličnosti koje su izabrane da postanu popularne, tačnije medijski prisutne.

​E sad, šta je uslov koji se mora ispoštovati, svesno ili nesvesno, a koji će vas dovesti da se grejete pod reflektorima i da ljudi traže da se s vama slikaju na ulici… Uslov je to da se apsolutno govori ono što određeni medij zastupa kao nepobitnu istinu, što naravno ne mora da ima veze s istinom. Onda se može reći da ti ljudi u stvari služe svom egu, ali i produbljivanju razdora među narodom. Naravno, ovo je samo teza koja nam se može učiniti mogućom, ali ona nije okosnica ovog teksta. Izgovaranjem stvari koje određeni medij zahteva, taj neki čovek, ko god bio, deklamovanjem zahtevanog rezerviše sebi fotelju u studiju. Svi bi pomislili kako je to normalno i kako je oduvek sve funkcionisalo na taj način i ko god bi to pomislio, bio bi u pravu.

​Međutim, nikada u Srbiji nije bilo više „poznatih ličnosti“ koje su imale manje dela ili manje pametnih reči. Neko bi rekao da ovo tvrdi neko ko zavidi, što takođe nije tačno.

​Ono što je meni kao nosiocu svih ovih tvrdnji mučno jeste kratkoročnost tih osoba u javnom diskursu, tačnije, pristajanje na to da budu manekeni iluzije koju mediji prave forsirajući teme za koje su gosti „nadležni“, a isključivo kako bi se prikrile važnije i daleko veće teme. Suludo deluje da toliko ljudi pristaje na ovu ulogu. Ukoliko pristaju svesno, onda su saučesnici u prevari, a ukoliko učestvuju nesvesni toga, onda nisu intelektualci. Bilo bi donekle preterano reći kako su onda svi ljudi sa glasom koji se čuje javno deo prevare ili glupaci, što takođe nije u potpunosti tačno, ali je ipak dobrim delom tačno.

​Elem, istina je da u te dve kategorije spadaju ljudi bez dela ili oni čije je delo, zbog popularizacije njihovog lika, smatrano velikim. Jasan pokazatelj toga ko su ti ljudi, jesu li deo obmane ili pseudointelektualci, može biti isključivo njihovo trajanje na javnoj sceni, a daleko ispred toga njihovo delo. S obzirom na to da ovo nije vreme dela, već dobrog marketinga, možda i ne možemo kriviti te „javne ličnosti“ što pristaju na kratkoročnu slavu i zaradu nekog bednog novca.

​Ali ono za šta ih možemo smatrati odgovornim jeste zauzimanje prostora u medijima koji bi mogao biti mnogo bolje iskorišćen. O čemu tačno pričam… Ako srpski intelektualac, ili neko ko je smatran istim, ode kod Marića u emisiju, on automatski pristaje na to da sve što kaže bude obesmišljeno doskočicama voditelja u nepogrešivo dobro procenjenim trenucima. Ukoliko se među patriotskim medijima, a verujem da je tako i kod drugih, vode besomučne borbe i trgovine uticajem između ljudi od kojih bi mnogi mogli da doprinesu nacionalnoj stvari i boljitku, pa rezultat toga bude zabrana jednima a dozvoljavanje drugima, onda mi ponovo nazadujemo bez obzira na to koliko je pametan ili koristan onaj koji sedi u fotelji i govori ili piše kolumne. Ne ostvarujemo pun intelektualni potencijal, hajde da kažemo da nedovoljno popularizujemo visoke intelektualne domete pojedinih ljudi, pa samim tim nećemo doći ni do kakvog boljitka.

​Šta onda ostaje da se zaključi u celoj toj mreži preganjanja i proganjanja raspisanih nacionalnih trudbenika koji brane drugim nacionalno i intelektualno relevantnim ličnostima da se nađu u prilici da i njihova reč odjekne, umišljenim urednicima uljuljkanim u ideju o svojoj nepogrešivosti i nikada dokazanom talentu za sve i svašta…

​Ostaje nam nepopularan zaključak koji će verovatno naljutiti sve u toj sferi, a to je da nam fali dela, a da nam od svega što imamo, nemamo ili želimo jedino ne nedostaje egoizma i spremnosti da zarad tromesečne medijske slave pokopamo i one koji su vredniji od nas.

​Dok ovo ne ispravimo, nema nama boljitka pa pisali i gostovali celu večnost. Ideja o sabornosti, pa čak i medijskoj, jedina je koja nam je potrebna, jer u suprotnom – za naučno ili na bilo koji drugi način relevantne ljude važiće samo oni koji se najčešće pojavljuju u medijima, dok će oni drugi, koliko god bili bolji, večito biti tapšani po leđima od strane onih lošijih od sebe koji tvore iluziju o svom delu. Zna se koga će od njih upamtiti istorija i čija će imena nositi određene ulice, zato i ne razumem pristajanje na sve to i nepomaganje svojim kolegama da dođu do mikrofona i reflektora. Nemamo mi toliko Sizifa koliko se stena baca sa tog naizgled neosvojivog vrha medijske popularnosti, a samim tim nikada gore neće biti dovaljano dovoljno stena od kojih bismo ikada išta mogli da sagradimo što će čuvati ili upozoravati ovaj naš namučeni narod – naciju javnih ličnosti i njihovih pratilaca.

​I dok se dežurni govornici upinju da u što više emisija izgovore ono što se od njih očekuje i tako ne doprinose ničemu, jer neće ponuditi nikakvo rešenje nego samo analizu, reka vina teče Metohijom čekajući da se u nju ulije srpska krv i nikoga od tih raskokodakanih javnih ličnosti ne interesuje šta će se zaista tamo dogoditi, nego planiraju gde će moći da govore o tome što bi se moglo desiti, dogodilo se to ili ne. Oni ne sanjaju o tome da se sve završi dobro po naš narod, već da ogrejani nekim reflektorom mogu da izgovore: „Pa ja sam u prošloj emisiji kod vas rekao da će se ovo ovako završiti!“ Kakav trijumf – kakav poraz!

autor:Milan Ružić