Mapa hodočašća

0
398

Kancelar Kosova i Metohije Marko Đurić za mene je legenda, i to biblijska: kao što je na pravdi boga zatočeni Josif jedini ispravno protumačio faraonov san, nadmašivši sve domaće tumače snova, tako je i potpredsednik svevladajuće stranke jedini prozreo šta je vrhuška lažne države sanjala da postigne uvodeći Srbiji dušmanske takse: tamošnji potpredsednik lažne vlade potpredsednik Enver Hodžaj izlanuo se da nikakve političke ciljeve nisu imali kad su robu iz Srbije izložili cariničkom zulumu, hteli su naprosto da naškode Srbiji, aha, tako dakle, otelo se Marku iz groca bijeloga: sad ste se sami odali, sad će čovečanstvo videti s kim mi imamo posla…

Vozio sam se dva dana uzastopno po ravnici i slušao radio, na svim stanicama – red muzike, red vesti o Marku Đuriću kome su počinioci sami priznali nedelo: ti naši da li susedi, da li sugrađani, da li odmetnici, da li uzurpatori, da li okupatori, hteli su da Srbiji nanesu štetu! Meni se ovaj naučni zaključak koji je očarao i začarao urednike radio stanica činio nekako poznatim, mislio sam da svi, uključujući i moju neznatnost i ministra emeritusa Rasima, razumeju od početka čemu služe te takse, ali bio je to račun bez krčmara, tek sada, kad nas je prosvetlilo službeno lice, imamo pravo na gnev, ogorčenost i na iskonsku želju, stariju od hrišćanstva, da i mi njima u okviru naših mogućnosti nekako napakostimo! Kancelar će o svojoj velespoznaji izvestiti i Evropsku uniju, i Međunarodni monetarni fond, i MOK, i ne znam koga sve ne! To će u porodici evropskih naroda (ko li je ovo smislio i prvi izgovorio?) i u familiji američkog naroda izazvati šok, ko zna šta su ti čestiti, ali i lakoverni političari mislili da stoji iza objave carinskog rata, sad će morati da se suoče sa istinom o svojim ljubimcima!

Svaka reč i svaka misao o Kosovu mora stići u svaku srpsku kuću, u svako srpsko uvo i pred svako srpsko oko, svaki duhovni, a u poslednje vreme i svaki govornički uzlet bilo premijerke (koja mi je u svom tugaljivom prapočetku zvučala kao zaštićeni svedok), bilo ovde pomenutog kancelara (koji je pak born to speak), snima se, i eto nama vesti, jer čak i trudbenici pod upravleniem Bujoševića osećaju da se program ne može praviti baš samo od onoga što izjavi hiperaktivni predsednik Republike, nego bi i oni da malko šaraju, pa da, još je na snazi naše pravo da znamo sve, sve o velikanima kojima se glavni i slavni solista okružio.


Gazdinsko obilaženje cele Srbije, koje je podvižnik sam sebi zadao, a za koje mu ja plaćam gorivo i svitu, nadahnulo je trudbenike televizije da sačine mapu hodočašća, posebnom bojom obeležili su nahije koje je vladar osveštao i gde je obodrio podanike da istraju u svojoj ljubavi prema njemu; od sluge naroda, što bi predsednik Republike trebalo da bude, stvorili su bujoševićevci i mitrovićevci takoreći meteorološku pojavu. Pošto ne pratim program sa dužnom pažnjom učinilo mi se da gledam izveštaj Hidrometeoroškog zavoda, deo mape se beli, ostatak je obojadisan, ne znam sad jesu li bela bila prostranstva koja je predsednik obišao, ili su, naoborot, beli ostali srezovi koji su tabula rasa, koje vladalac tek treba da udostoji posete i da ih pripoji već osvojenim teritorijama, sve dok Srbija cela ne preraste u jednobojnu celinu koja ima jednobojno i da glasa. Ovo sa mapom je, mnim, obred inicijacije, ovo je Vavedenije Aleksandrovo u rang sila prirode, oluja, ciklona, anticiklona, gradonosnih oblaka, obdanice, snega, nije daleko dan kad će nam neko ushićeno stvorenje, sa pokazivačem u ruci i stojeći kraj mape kao da odgovara na času geografije, saopštiti da je posećena i poslednja još neposećena oblast, i da je Srbija na nov način cela – jedinstvenom i nedeljivom ju je učinilo biće koje se žrtvovalo da je celu umalo ne rekoh prepešači, da i poslednju zabit počastvuje svojim ličnim i neuporedivim prisustvom. Predsednik će, budući ekstremno dovitljiv, reći građanima kod kojih će završiti turneju, vi ste me najduže čekali, hvala vam na strpljenju, i nemojte nipošto da sebe vidite kao poslednju rupu na svirali, vi ste višnja na šlagu moje omiljene torte, svi tapšu sedamnaest minuta, predsednik se i smeši, i grize usnu, i roguši se, i suspreže se od plača koji mu buja u grlu, i ozaren je, i smrknut, dve sekunde blažen, pa razjaren kao da glumi kod Skorcezea (predsednikovo lice je kao Pasuljanske livade, gde sam bio radi bojevog artiljerijskog gađanja, a gde su se u jednom prepodnevu smenjivali: magla, sunce, sneg, vrućina, pljusak, vetar, bonaca, zapara, razvigor, košava, fen, sve jedno preko drugog): „Ovo moje iscpljujuće, ali i oplemenjujuće putovanje završavam evo sa vama, u vašem zavičaju, hvala vam u ime Srbije što ste ostali na dedovini, što niste otišli svi u Skandinaviju da budete medicinske sestre, gde ne znam baš da li bi vam kralj ili kraljica došli na noge! A ja sam evo ovde, meni možete slobodno da se pohvalite onim što se ipak, uprkos okolnostima, postigli, ili da se potužite na život koji su vam, moram reći, tako gadno udesili moji prethodnici, za koje bih s punim pravom mogao dodati ‘pocrkali dabogda svi zbog svega što su učinili Srbiji’, ali im ja, dok gledam vas, tako prostodušne i čiste u vašoj ipak posvemašnjoj promašenosti, neću reč reći, i neću više ja vama da govorim, hoću da vi mene pitate: šta ste vi hteli da znate o državi i o budućnosti, a niste smeli i niste imali koga ga pitate! E pa sad imate!“ Takva se govorancija zakuvava za žitelje okruga ostavljenog da bude kruna puta mira, napretka, blagostanja i berićeta.


Televizija saslužuje plaćenicima zaduženim za stvaranje i redovno održavanje kulta ličnosti, Srbija i njen predsednik dosad su bili dva tela, a jedna duša, ali će sad i to dvojstvo biti prevladano, jer se zemlja, jer se svaki vodotok, jer se vascelo srpsko nebo, krcato opravljenim migovima, jer se pleme naše sada i fizički, i metafizički i hemijski prožima i spaja sa vođom: nema jake Srbije bez jakog Vučića, nema jakog Vučića bez jake, bolje i brže Srbije; opštine koje su zahvaljujući prethodnoj vlasteli zaostale, preporodiće se, seoski turizam baš i cveta tamo gde lisica nosi poštu, u druge će nerazvijene predele predsednik dovesti strane fabrikante, šarmantne buržuje koji će od žitelja stvoriti proletere ravne onima iz industrijske revolucije, zaista, gde su granice ljudskih mogućnosti, kako je navijač postao div?

Ljubomir Živkov
Izvor: Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime