Decenijama unazad, veliki broj Srba odlazi „trbuhom za kruhom“ put zemalja Zapada, sa željom da kroz deceniju ili više njih, zaradi dovoljno novca za normalan život. Jedna od njih je i Marina, koja je u trenutku kada je imala 40 godina i ćerku pred upisom na fakultet, odlučila da ode put Nemačke, gde je godinu dana radila kao pomoćni radnik u kuhinji.
– Odmah da raščistimo – to ništa nije tako. Ako je čovek snalažljiv, vredan i uporan on će imati novca i u kod kuće i u Nemačkoj. Ja sam se zaputila u Nemačku da obezbedim ćerki potreban novac za školovanje. Provela sam tamo godinu dana kod poznanice koja je iz mog rodnog mesta.
Radila sam kao pomoćni radnik u kuhinji. Radilo se od jutra do mraka sa veoma malim pauzama. I tako je svugde. Stan srećom nisam morala da plaćam, a da jesam skoro čitava plata bi mi odlazila na troškove stana što je sasvim apsurdno. Živela sam dobro i u domovini samo mi je trebalo više novca – priča Marina.
Kako je rekla, tokom boravka u Nemačkoj, upoznala je puno naših ljudi. Tom prilikom, shvatila je da se model njihovog ponašanja veoma razlikuje kada su u Nemačkoj i kada dođu u domovinu.
– Drugo, upoznala sam mnogo naših ljudi koji tamo žive i mogu iskreno da vam kažem i potpišem, ti ljudi nisu isti kad su u inostranstvu i kad se vrate u rodni kraj. Isti ti ljudi se u domovini rasipaju, žive kako bi im ljudi rekli “Jao to su ovi iz Nemačke, kako oni dobro žive”, a zapravo je to samo lažna elita.
Novac se štedi da bi se vratili u rodni kraj 2-3 puta godišnje, letovanje moraju da planiraju godinu dana unapred i sve im je isprogramirano, nema prostora za spontane stvari i događaje. Tamo se bakšiš ne ostavlja, gleda se u poslednji cent, i ako im ne vratiš do poslednjeg centa onda se bune – rekla je ona svojevremeno za portal „Mitrovica.info“.
Ono što je takođe otkrila, možda će najviše zasmetati gastarbajterima. Naime, dok im je kod kuće i 500 evra ništa, u Nemačkoj im je i 50 centi velika para.
-Kada idu u supermarket, ne daj Bože da im ostane onih 50 centi u kolicima “trči, krši, lomi, vraćaj se po 50 centi, kako to da ostane, a kod kuće ćemo da glumimo elitu. Čisto prostačenje.
Isti ti ljudi kada dođu ovamo, drže predavanje o moralu i životu, oni sve znaju i savetuju kako svi trebaju da odu u inostranstvo, da ovde nema života, a ja im samo odgovorim: “E pa dragi moji, ja sam ovde poživela bolje i kvalitetnije nego pola naroda u Nemačkoj” – rekla je ona na kraju ispovesti za „Mitrovicu.info„.
izvor:https://luftika.rs/
Budalu ne treba tražiti. Javlja se sama- kaže naš narod. Čudan članak u kome se sve uopštava i lupetaju gluposti. Autorka bi trebalo da zna da su „gastarbajteri“ od ranih 60-tih godina prošlog veka do danas u Srbiju, direktno ili inirektno kroz kupovine, nabavke materijala za gradnju kuća pa i pomenuto „rasipanje novca da bi se izigravala elita“ -kako piše ova kuhinjska pomoćnica na „probnom radu“ u inostranstvu itd. uneli, računajući po važećim godišnjim pričama Narodne banke Srbije o pristiglim devizama, oko 260 milijardi US dolara! Zahvaljujući i tim parama, u Srbiji se nekako i preživljava. Inače bi morao odavno da se proglasi bankrot države. Pomenuta bi mogla, piše, (a ako je mogla, zašto nije htela?) da dobro zarađuje i živi i u Srbiji. Ta žena bi trebalo da pročita današnji članak KORENA o siromaštvu u Srbiji pa da shvati svoju glupost! Naravno da se u inostranstvu i duže, i teže i ozbiljnije radi nego, na šta su navikle generacije u Srbiji, proizašle iz komunističko-socijalističkog lezilebarenja u smislu tadašnje izreke „niko ne može tako malo da me plati koliko malo mogu da radim“! Danas- kada je u najvećem broju slučajeva Vučić dovukao u Srbiju strane eksploatatore, situacija se menja, traži se isto ono što i na zapadu, ali uz skoro robovske i plate i prava radnika. Pa neka pomenuta autorka izvoli -sada joj zaista inostranstvo više nije potrebno. Jedino neće moći, kao gastarbajteri koji se po njij šepure razbacivanjem para kada dođu u SRB, da se bilo gde u okruženju, slično ponaša ko u opisu naših koji žive npr. u Nemačkoj. Možda, jedino još za koje vreme u državi velikog Vučićevog prijatelja, krimogenog Rame, u Albaniji!
Upotreba termina ,,elita,, najvise govori……o razumevanju stvari i tekstopiscu.Dzaba ovoliko reci ….
Da li je ovo tacno ili ne nemogu da komentarisem. Verovatno ima osoba koje rade dan i noc da bi se u svojoj zemlji predstavili kao bogatsi sa velelepnim vilama u kojima niko ne stnuje, sa lizing automobilima i firmiranoj garderobi. Procentualno to je jko mali broj u odnosu na “ gastarbajtere“ koji rade posteno zardjuju, izgradili svoju egsistenciju i u Nemackoj i u Otadzbini. Cinjenica jeste da generacije koje dolaze u poslednjih par godina na rad u Nemacku jednostavno nemogu da se naviknu na tempo rada i na disciplinu. Nema ovde ispijanja kafe i pravljenja pauze kada ti hoces nego kada je propisana pauza. Nemoze se za vreme radnog vremena izlaziti i obavljati privatan posao kao u Srbiji. Stanovi jesu skupi ali to se sve zna jos i pri odlucivanju dolaska na rad. Nasim ljubidima najteze pada disciplina. Ko se brze integrise u pravila i zakone Nemacke taj opstaje a to nemoze biti od danas do sutra. Onaj ko zna da mu je egzistecija za zivot preko potrebna brzo se u ova pravila uklapa i nije mu tesko. Ko kaze da mu nije dobro najbolje je kao doticna Marina da se vrati ali da nestvara pogresnu sliku o radu u Nemackoj. Znaci pre dolaska o svemu se dobro raspitati pa onda odluciti. Prve godine su teske, bile su i meni pre pedeset godina, ali Nemacka ti pruza mogucnost da napredujes u svakom vidu posla. Ako gazda vidi da si vredan i da zelis svoj zanat dobro da usavrsis pruzaju ti mogucnost kroz razna seminare i edukacije. Tako sam i ja posle dosta strpljivog rada i ucenja svoj radni vek okoncala u menadzmentu firme. Danas uzivam u blagodetima svog penzinerskog zivota porodici i unucima. Nije mi nista sa neba palo ali mi je to sve rad u Nemackoj omogucio.
Nekada bilo tako….