Mart, 27.

2
427
Na jednoj slici građani koji se dave u smradu fekalija, na drugoj predsednik Vučić, ushićen nad arapskom trpezom prepunom svakojakih đakonija.

To je Srbija danas. I to nije metafora, to je dokumentarna istina.

Da li je to slučajno?

O martu se često govori kao o mesecu jubileja – po pravilu nesrećnih. Evo, međutim, prilike da se podsetimo jednog događaja koji imamo razloga da slavimo. Reč je o antifašističkim demonstracijama 27. marta 1941, od kojih ove godine, dakle, pada tačno osam decenija. Tada se srpski narod pobunio protiv sporazuma s Hitlerom i “upisao se u istoriju”, kako je govorio Desimir Tošić. Poslednjih godina, međutim, sve češće se čuje da je 27. mart bio greška i da je bilo pametnije sačekati kraj rata u zavetrini, a onda se priključiti pobednicima. Ne zna se da li je ovo smešnije ili jadnije, ali nije najvažnije. U stvari, to nije nova priča. Prilika je, s tim u vezi, da se prisetimo još jednog jubileja. Pre 30 godina, 1991, hit u beogradskim pozorištima bila je drama “Knez Pavle” Slobodana Selenića. U predstavi je, generalno uzeto, kraljevski namesnik, do tada smatran za izdajnika, rehabilitovan i kao “politički realista” pozitivno ocenjen, dok su negativnu ocenu dobili oni koji su vikali “Bolje grob nego rob”.

Upravo u skladu s tim kulturno-istorijskim “obrascem” Srbija je devedesetih godina krenula putem “ispisivanja iz istorije”. Da s tog puta ne skrenemo – u času kada je postalo jasno da Zoran Đinđić Srbiju definitivno okreće ka Evropi – pobrinula se ruka atentatora. Mračne sile koje su tu ruku navodile – a bilo ih je bogami mnogo – iako naslućivane, još nisu otkrivene. Pokazalo se, kao što smo pisali u prošlom broju, da je Zoran Đinđić bio vododelnica; njegovim uklanjanjem Srbija je od Evrope počela da se udaljava.

Da Vas podsetimo:  Građani većinom nezadovoljni radom lokalnih samouprava

Danas je Srbija – više od svega ostalog – eksponent ruskih i kineskih interesa na tlu Evrope: ruskih političkih, a kineskih ekonomskih. U arapskim, ruskim i kineskim despotijama Vučića primaju s najvećim uvažavanjem, niko mu ne stavlja primedbe ni zbog gušenja slobode ni zbog gašenja demokratije niti zbog gaženja prava. Naprotiv.

Uopšte, ka tom i takvom “modelu” države i društva “svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo”, što reče Slobodan Aligrudić u “Sjećaš li se Doli Bel”. Ipak, ovo je Balkan, nije ni Bliski ni Daleki Istok.

U poslednjih godinu dana monolit SNS-a počinje da se kruni. Paranoidne priče o prisluškivanju trebalo je da posluže prikrivanju afere “Jovanjica”; a priča o državnom udaru da kamuflira veze s fudbalskom mafijom.

Istovremeno, agresivnost naprednjaka na političkoj sceni – baš kada se očekivalo da makar zbog fingiranja dijaloga počne da jenjava – pojačava se. Svima koji se percipiraju kao neprijatelji – a to su svi koji nisu uz Vučića – bilo da je reč o partijama, nevladinim organizacijama, medijima, pojedincima, otvoreno se preti prebijanjem. I to ne više preko tabloida i društvenih mreža nego iz skupštinskih klupa.

Tako da je zagađenje prirodne sredine, o čemu je bilo reči na početku, šala-zabava u odnosu na zagađenje društvene sredine. Socijalna atmosfera zatrovana je mnogo više od ekološke.

Iako, međutim, društvena napetost raste, teško bi bilo reći da je “pred pucanjem”. Štaviše, realnijom se čini procena da može da potraje. Zato je dobro što postoji 27. mart, makar imamo na šta da se ugledamo. Na nama je da odlučimo koji ćemo put na ovom raskršću da odaberemo. Ako ne ove godine, onda dogodine.

Mijat Lakićević

Da Vas podsetimo:  Lipe cvatu, sve je isto … i jezik, iako to neki negiraju

Izvor: Novi magazin

2 KOMENTARA

  1. Blizi se 27 mart. 80 godina od beogradskih demonstracija 1941 godine
    Autor ovog clanka smatra da 27 mart TREBA SLAVITI
    Ne bih se slozio.

    Srpski oficiri koji su izveli puc nisu bili svesni do koje mere je nasa vojska trula i nemocna. Izgleda da oni (Borivoje Mirkovic, braca Knezevic i Dusan Simovic) nisu pojma imali sta o oruzanom otporu Hitleru misle drugi narodi Kraljevine Jugoslavije. Svi pucisti su pobegli u inostranstvo i tamo ostali celo vreme rata.
    Kad je Hitler cuo da je mirovni pakt sa Jugoslavijom izigran, da je nemacki kulturni centar u Beogradu razbijen i njegov ambasador ispljuvan, promenio je planove. Umesto da krene na Rusiju, razbio je za 11 dana Jugoslaviju i odveo u ropstvo nasu vojsku i policiju. Oko 200 000 ljudi, od obicnog vojnika do generala, vozovima su prevezeni u Nemacku i rasporedjeni po logorima. Zemlja je ostala bez muske ruke sto je omogucilo nesmetani povratak ustasa iz Italije i njihovo divljanje u novostvorenoj NDH.

    27 mart 1941 je jedan od najtragicnijih dana nase istorije.

  2. Za vrijeme bombardovanja SRJ , Zoran Djindjić je organizirao članstvo svoje partije DS, da otkriva i dojavljuje polozaje VOJSKE JUGOSLAVIJE ,NATO AGRESORU. Upravo i zbog toga, on lično nije imao baš nikakve šanse na izborima, na kojim je opozicija bila vodjena i organizirana od strane amerikanaca. Miloševićev protukandidat, u američkoj reziji ,bio je Koštunica, koji nikako nije odgovarao ni americi ni zapadu, ali je bio jedini koji se bar ikako mogao suprostaviti Miloševiću.
    U potpunoj reziji Amerike dogodio se , dobro nam poznati “ peti oktobar „. Čim je preuzeo vodstvo Drzave od Miloševića , protiv Koštunice, opet u reziji Amerike, je započelo njegovo degradiranje i rušenje. Njemu je ipak uspjelo da učvrsti polozaj KiM a u Srbiji, preambulom USTAVA . Zestokom američkom aktivnošću, Djindjićeva popularnost je rasla, a Koštuničina padala. Djindjić nikada, pa ni pod direktnim provokativnim pitanjima, na TV duelu sa Šešeljem, nije izustio niti krivio NATO zbog agresije i bombardovanja. Takav stav je i logičan jer je i sam sa svojim DS , učestvovao u samoj agresiji na NATO strani. On je javno bio protiv potpisivanja Kumanovskog sporazuma i R1244, a riješenje je vidio u nastavku bombardovanja sve do “ Miloševićeve kapitulacije i predaje vlasti “ !!
    Imao je potpuno pogrešnu viziju dogadjaja i stvarnosti, pa kada je uz pomoć amerkanaca, zauzeo čelnu poziciju u Drzavi, nije shvatio da mu je bila namjenjena uloga čistog poslušnika, marionete. Svojom politikom, počeo je da brani Nacionalni i Drzavni interes zemlje, što je bilo nedopustivo za one koji su ga doveli na polozaj, pa su ga isti i skinuli na „poprilično grub način“. Ono šta je neupitno tačno, jeste to , da zvanična verzija atentata, nema ni najmanjih dodirnih tačaka sa istinom, kao ni osudjeni za atentat. I pored mnoštva činjenica i dokaza o umješanosti Čedomira Jovanovića u atentat, zvanična verzije ostaje na snazi, o drugim varijantama se priča samo u nesluzbenim krugovima. Tadić je odlično shvatio “ poruku pisca “ i zapičeo nevidjenu VELEIZDAJU DRZAVNIH I NACIONALNIH INTERESA, koja se blago nastavila Nikolićem, a svoj najpogubniji dio Vučićem!!! Ipak ,sam početak VELEIZDAJE , jeste „peti oktobar“, kada su naivni mislili da amerikanci ulazu toliki novac da bi srušili Miloševića i postavili njih, jer su „silno lijepi i pametni.“…………….. dakle imamo veleizdaju u kontinuitetu već 20 godina, i nemojte naivno misliti, da je dovoljno riješiti se Vučića, da bi se riješili veleizdaje ! Vućić je od Naroda podrzan ,da bi zaustavio i spriječio Tadićevu veleizdaju , na taj način se predstavljao i takva obećanja davao……………..pa…………..

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime