Martovski pogrom 2004: Dan kada su Kosovo i Metohija goreli

0
428

17. marta 2004. godine dogodio se pogrom na Kosovu i Metohiji, etnički motivisano nasilje nad Srbima. U tri dana nasilja Albanaca nad Srbima 17, 18. i 19. marta 2004. nastradalo je desetoro Srba, srušeno i zapaljeno 35 crkava i manastira, 935 srpskih objekata, od kojih 738 srpskih kuća, 10 javnih objekata, škola, pošta i domova zdravlja. Proterano je 4.012 Srba iz šest gradova i devet sela.

Posledice martovskog nasilja ni do danas nisu sanirane, a najtragičnije je to što su pojedina mesta od tada ostala bez Srba i što se ni pet odsto tada proteranih nije vratilo u svoja mesta. Pogrom je potpuno eliminisao Srbe iz urbanog života, izbacio ih iz gradova. U ta dva dana zadat je verovatno najveći udarac Srpskoj pravoslavnoj crkvi u njenoj istoriji.

Posledice pogroma su nešto sa čim Srbi sa KiM žive i nešto što im je je ostavilo pečat straha u dušama, životu i radu. Tada se, u najvećoj meri, srušila ideja da Evropa i međunarodna zajednica mogu bilo šta učiniti da zaštite Srbe i donesu minimum demokratije na KiM.

Tako je sve počelo

Povod za pogrom bilo je tumačenje nesreće u kojoj su stradala tri albanska dečaka. Iako su zvaničnici Unmika negirali bilo kakvu vezu Srba sa tom tragedijom, albanski mediji, citirajući zapaljive izjave političara, odigrali su ulogu okidača u događajima koji su usledili.

Prema albanskoj verziji događaja, dečaci su 16. marta 2004. godine, bežeći od ljudi iz srpskog sela Zupče, upali u Ibar i udavili se.

Događaj je obznanio čelnik lokalne podružnice kosovskog Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda Halit Barani, opisujući ga kao “napad srpskih bandita”, što je izazvalo bes među kosovskim Albancima, koje, kako se u narednim danima ispostavilo, skoro 19.000 pripadnika Kfora, angažovanih da smire nerede, nije bilo u stanju da zauzda.

Da Vas podsetimo:  PATRIOTIZAM VOJVODE PUTNIKA: Iz jedne male kuće vukao ključne strateške poteze!

Van izveštaja ostalo je nekoliko neidentifikovanih tela iz prištinske mrtvačnice. Prema novijim izveštajima, ukupno je stradalo 27 osoba, 15 Albanaca i 12 Srba.

Povređene su ukupno 954 osobe, medu kojima 61 iz redova Kfora i 65 Unmikovih policajaca. Oko 150 Srba ozbiljno je povređeno u njihovim kucama. Zapaljeno još 90 aškalijskih kuća, kao i dve albanske.

Prema procenama Unmika, u neredima je, na 33 lokacije, učestvovalo oko 60.000 Albanaca. Zapaljena su 72 vozila međunarodnih snaga

“Pečat u našim životima”

Novinar Živojin Rakočević, svedok martovskog pogroma i napada na Čaglavicu, kaže da smo iz tog događaja videli da međunarodna zajednica odlučila da prizna Kosovo. Rakočević u to doba glavni i odgovorni urednik Radija Kim, podseća na ranjanvanje Jovice Ivića iz Čaglavice i objavljivanja lažne vesti RTK da su u Čabre, na Ibru utopila albanska deca jer su ih u reku bacili Srbi.

Srpski narod, po njegovim rečima, i danas živi strah 17. marta.

“Taj pečat stoji u našim životima. Gradovi su hermetički zatvoreni za Srbe, obrisani etnički. Vrlo je teško obuhvatiti svu širinu talasa nasilja koji nas je pogodio 17. Marta jer nema nijednog segmenta našeg života koji nije fatalno pogođen tim zaštrašujućim udarcem i mogu reći slobodno najvećim evropskim nasiljem koje se dogodilo u miru”.

On podseća i na druge događaje koje je pratio i koji su obeležili dane marta 2004. godine.

“Sećam se tog instinkta ljudi da se preživi, sećam se vatre na svim stranama, užasnog dima koji je dolazio iz kuća u koje sam nekada ranije ušao i pored kojih sam prolazio, sećam se vatre u crkvi Svetog Nikole i jednog od najlepših ikonostasa u SPC koji nam je goreo pod nogama, sećam se Bogorodice Ljeviške u mrljama, Deviča od kog su ostali samo zidovi i nešto krova iznad crkve. Sve je to jedna slika koja je zaista upečatljiva, koja svakog trenutka boli jer se posle razaranja teško čovek oporavlja, ali život opet nalazi odgovore i traži da se borimo”, kaže Rakočević za RTV Kim.

Da Vas podsetimo:  Brodolom i most

Opominje da se ne može zaboraviti ni Zlatibor Trajković iz Kosova Polja koji je spaljen naočigled njegove supruge. To stradanje 17. i 18. marta je, kaže on, udar na srpsku duhovnost, na život, arhitekturu, običaje.

“Čitava sela su nestajala, nema više Svinjara. Ne mogu a da se ne setim one svinje u Obiliću koja je obešena u kući Todorovića. Bilo je mnogo zločina u tom Obiliću”, kaže Rakočević uz napomenu da je 17. jedan pečat i trag ali i opomena šta sve može da se uradi “ako zlo odluči okrene protiv ljudi koji ne pružaju otpor”.

Uništavaju najveće svetinje pravoslavne umetnosti

Tokom 17. marta 2004. godine, na području Prizrena, spalјeni su Saborni hram Bogordice Ljeviške iz 12. veka, crkva Svetog Spasa  iz 14. veka, Saborni hram Svetog velikomučenika Georgija iz 19. veka, crkva Svetog Nikole iz 14. veka, crkva svetog Geogrija  iz 15. veka, crkva svete Nedelje iz 14. veka, crkva Svetog Pantelejmona iz istog perioda i crkva Svetog Kozme i Damjana iz 14. veka. Zapalјen je manastir Svetih arhangela, a bratstvo od sedam monaha je evakuisano. Istovremeno, od strane albanskih ekstremista, upalјene su i zgrada Bogoslovije „Kirilo i Metodije“ i zgrada Episkopije, u kojoj se nalazilo sedište vladike raško-prizrenskog.

Stotine i stotine ikona stradalo je u pogromu: sav trud, lјubav, priloge i molitve, što su, vek i po, građani Prizrena poklanjali, utoplјavali, posvećivali katedralnoj Crkvi Svetog Đorđa, nestali su zajedno sa zbirkom ikona, živopisom i ikonostasom donesenim iz Sent Andreje. Sve što je bilo u odgovornosti nemačkog Kfora potpuno je uništeno i devastirano, a nemački list„Špigl”je svoje vojnike nazvao zečevima s Kosova.

Rakočević piše:

„Gospodinu Džonsonu dao sam komadić zapalјenog krsta iz prištinske crkve, to je jedan nagoreli anđeo – da ga, kao zalog, podseća na sve što se ovde desilo. Ovde se uništavaju najveće svetinje pravoslavne umetnosti”, rekao je Gregoriju Džonsonu, komandantu južnog krila NATO-a, otac Sava Janjić. On je obećavao da će stati na put zlu i dodao da je u tri dana pogroma bezuspešno pokušavao da uspostavi vezu sa Ramušem Haradinajem, ratnim OVK komandantom i potonjim političkim vođom kosovskih Albanaca. U tom „prekidu veza” goreli su anđeli i umetnost, nestajali životi i gradovi. Ni u ovoj oblasti ne postoji precizna evidencija šta je sve nestalo i uništeno.

Da Vas podsetimo:  Pola veka Stojadina! Od istorije do Kilimandžara- i nazad!

Rulјa koja je popalila srpsko povratničko selo Belo Polјe kod Peći, čijeg je predvodnika hicima iz pištolјa usmrtila jedna američka policajka, skrenula je od sela prema groblјu, otvarala, lomila i iz zemlјe izvalјivala stare nadgrobne krstače. Paradoksalno je da su, kasnije, „heroju” koji je ubijen, pokušali da podignu spomen-obeležje, i to na mestu pogibije, između sela i crkve koju su spalili i groblјa koje su uništili”.

Izvor: MediaSfera

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime