PREDSEDNIČKI izbori nisu doneli značajne pouke svojim rezultatima, iako ćemo se i njima pozabaviti, ali su događaji oko njih nagovestili ozbiljno strukturiranje Vučićeve namere da pokaže razmere diktatorskog potencijala i jak odgovor prodemokratskih snaga koje mu to neće dopustiti.
Očekivalo se da će mala izlaznost olakšati Vučiću apsolutnu pobedu u prvom krugu. Opet je dokazano da oni koji ne izlaze na izbore apriorno i implicitno podržavaju Vučićevu kandidaturu, odnosno podržavaju najjaču opciju na datim izborima. Ukoliko su takvi birači zadovoljni vlašću ne treba se njima baviti, ali ako to nije tako, valjalo bi ih kvalifikovati i reći da su oni bili korisni idioti, pomagači u uspehu vlasti.
Predsednički izbori održani onomad izveli su 54,34 odsto birača na birališta, glasalo je nešto više od 3,65 miliona ljudi (RIK, konačni rezultati). Godinu dana ranije, na parlamentarnim izborima 2016, glasalo je procenat i po više birača (56 odsto ili 3,79 miliona birača), a 2012, na istovremeno predsedničkim i parlamentarnim izborima glasalo je 57,8 odsto ili 3,9 miliona.
Već na osnovu ovih podataka vidi se da su sadašnje tendencije (poslednjih pet godina) uslovile odziv birača u intervalu od 3,5-3,9 miliona ili od 55-58 odsto. Zato je izlaznost na poslednjim izborima bliža uobičajenim, a ne smanjenim vrednostima.
Ako je već godinama ukupan broj birača u Srbiji oko 6,7 miliona, i ako od tog broja glasa nešto manje od četiri miliona, vidimo da je tek nešto malo više od svakog drugog građanina Srbije voljno da glasa. Trebalo bi da se upitamo zašto je to tako.
Pored poslovično apatičnih građana koji nisu posebnost samo naše zbilje, važna stvar u tome jeste stanje biračkih spiskova, odnosno njihova ažurnost. Ogroman broj punoletnih građana Srbije realno je sprečen da glasa.
Široke razmere migracija u Srbiji sigurno su važan uzrok ove sprečenosti, a činjenica da su te migracije uglavnom u zoni sive ekonomije što podrazumeva nelegalni boravak i rad u drugim sredinama, samo otežavaju eventualno rešavanje problema. U ovoj poziciji, dakle ne apstiniranju nego sprečenosti da se glasa možda bude i oko deset odsto birača.
Kad je reč o neažurnosti biračkih spiskova važna su dva činioca. Prvi, da neažurni spisak odgovara samo političkoj grupaciji na vlasti ukoliko ova planira krađu glasova ili tome pripadajuću manipulaciju, i drugi, da je naša administracija (državna uprava i lokalna samouprava) nekompetentna da ažurira spisak, da nema ni kadrovske ni tehničke resurse za tako složen posao.
Predsednički izbori, naime, doneli su sijaset preduslova koji će stvoriti raznovrsniju podelu karata posle sledećih, lokalnih, a možda i prevremenih parlamentarnih izbora.
Osim nemalog iznenađenja priređenog od malobrojnih Šešeljevih glasača (osvojio je jedva 4,5 odsto), pa preko potpunih autsajdera i političkih fosila čija politička budućnost ne postoji (svi oni koji su dobili manje nego što je bilo nevažećih listića (1,65%)), do debakla Radulovićevog „Dosta je bilo” koje je desetostruko pregazio ozbiljniji i solidniji Janković u blic-krigu (16,4 odsto).
Radulovićevi birači, svojevremeno prepoznavši u njemu najmanje lošu opciju za suprotstavljanje Vučiću u vidu moderne, prozapadne, demokratske politike, brzinom zvuka promenili su tabor. Radulović je zapravo uspeo gotovo nemoguće – da za godinu dana potpuno istanji i uništi potencijal i kredibilitet i pokuša da zavitlava svoje birače kao što Vučić namiče magareće uši svojim glasačima. Međutim, Radulović je pobrkao lončiće, pokazujući svoje lice u skupštini, promašivši temu i sa poslaničkim delovanjem, ali i grdno omanuvši u proceni oko predsedničkih izbora, prenebregao je, inače, suštinsku razliku između Vučićevog biračkog tela i onog koje podržava modernu demokratsku opciju – jedni su misleći i kritički, drugi su nemisleći i poltronski.
Neki opraštaju Vučiću nešto što drugi ni u trenutku slabosti ne opraštaju Raduloviću. Zbog toga će politička zvezdica Radulović, sa svojih sadašnjih 1,4 odsto, na političkom nebu Srbije, biti samo jedan politički meteorit.
Ni Jeremić (5,66%) nije ostao u sedlu, ali je bolje prošao od Radulovića. Da li će to biti dovoljno da održi korak i sačeka neku novu priliku više zavisi od stranih centara moći i njihove procene, nego od samog Jeremića. On je pokazao da nije glup i da je dovoljno hrabar – a da li će biti u stanju da prihvati poruku birača videćemo.
Ako je za utehu, i Radulović i Jeremić prošli su bolje od DSS koji je dobio 1627 glasova više od procenta, ali kome još to sa satelitskom Vučićevom strankom može biti uteha? No, specijalitet Koštuničinog „nit’ baba, nit’ devojka“ esnafčeta jeste to što su nesposobni čak i da postanu snažniji satelit i poslužitelj, ali dovoljno veliki za bizarnost, odvratnost i sramotu.
Međutim, predsednički izbori doneli su jedan neprocenjiv kredit demokratskoj budućnosti Srbije i on je samo posredno vezan za izborne rezultate.
Nesporno je da je Vučić dobio najveći broj glasova onih ljudi koji su glasali, ali su izbori iznedrili Jankovića koji se pozicionirao kao jedna nova politička figura i nov politički kvalitet. Sigurno je da je upravo taj kontekst uticao na stvaranje demokratske energije masovnih protesta mladih ljudi širom Srbije koji su s jedne strane pokazali prodemokratski kapacitet, optimističko samopouzdanje i upornost, a s druge strane čvrstu rešenost da dosadašnjim istinski kompromitovanim strankama onemoguće dalje traćenje vremena i sramoćenje demokratije u Srbiji, a njihovu političku jalovost stave u karantin.
Taj pokret izrastao je mnogo jači i širi od pokreta „Ne da(vi)mo Beograd” koji je iako adhok pokret građana, indirektno vezan ne samo za Jankovićev solidan rezultat na izborima, već je povezan i sa energijom i suštinskim porukama trećeg takmičara na poslednjim izborima – Luke Maksimovića, koji je performansom o Belom Preletačeviću, takođe naglasio poruke i raspoloženje biračkog tela, čime je dobio bezmalo devet i po odsto ili 350 hiljada glasova.
Maksimović parodijom ukazuje na probleme i daje rešenja, ali ne deklarativno, već implicitno, kroz aktivizam i praksu.
Ostaje da se vidi koliko će ta energija da traje i kakav će njen rezultat da bude. Naime, u Srbiji nikada nije nedostajalo takve ili slične energije i njen različit intenzitet bivao je vidljiv i raznolik. Društveni procesi takvog tipa, s intenzivnom artikulacijom, ciklično se ponavljaju kad se stvori značajan povod, uzrok ili se za to stvore povoljni uslovi. Ali, sve to skupa daleko je od rešenja problema.
Problem s našim društvom nije bio u (ne)postojanju takve energije ili (ne)postojanju kritičnog broja građana raspoloženih da menjaju društvo, već u radikalnoj inverziji prioriteta ključnih nosilaca tih promena.
Dok ne budu u poziciji, vođi, organizatori, inicijatori promena zaklonjeni su iza opštih interesa, a kad se nađu u situaciji da to praktično sprovedu, okreću se, ipak, ostvarivanju ličnih, partikularnih ili stranačkih interesa, koji su patološko egoistični, ali basnoslovno finansijski isplativi. I tu je problem.
Energija koja je donela Peti oktobar bila je plemenita i intenzivna, intenzivnija od bilo koje viđene dotad, a onda se u petnaest godina razlaganja, difrakcije, inverzije ta energija rasula jer su njeni negdašnji nosioci uronili u druge prioritete, u biznis koji su razvili, da prodajući opšti interes stiču ličnu korist.
Energija i masovnost ne mogu da sprovedu promene.
Masivnost stvara energiju, ali njeno kanalisanje ostavljeno je ograničenom broju pojedinaca, grupama koje se takođe mogu povezivati interesno, a onda, zloupotrebljavajući je, iza nje krijući se, iskorišćavaju je za materijalno bogaćenje, sticanje novca, moći i privilegija. Ostvarivanje opšteg interesa, pak, mukotrpan je i spor proces, nadasve i neizvesan.
Mnogo izvesniji, lakši, brži i isplativiji jeste posao sticanja ličnog materijalnog bogatstva i na tom ispitu su dosad svi nosioci državnih i velike većine tzv. društvenih funkcija u Srbiji popadali. Strepim da ćemo i ovom prilikom gledati film sa varijacijom na istu temu. Osim toga, danas postoje najmanje dva, a možda i tri građanska pokreta koja su samoorganizovanjem ustala protiv Vučićeve autokratije. Osim studenata, tu su i popularne „patkice”, a na trećoj strani je Beli Preletačević.
Svaka procena mogućnosti njihove saradnje bila bi ravna pukom nagađanju, jer su zapravo sve tri grupacije u fazi sazrevanja. Međutim, imaju zajedničku ciljnu grupu i svi se podjednako na nju fokusiraju. Na nekim narednim izborima, ukoliko se odluče za takav korak, recimo u slučaju gradskih izbora za Beograd, mogućno je da ćemo umesto objedinjavanja imati fraktalizaciju političke ponude, što Vučićevim paževima u gradu, i njegovoj vlasti uopšte, može predstavljati pojas za spasavanje.
I eto nas opet u paradoksalnoj i apsurdnoj situaciji – od silne želje za promenom – sagoresmo u njoj.
Na drugoj strani, vladar Srbije primenjuje sve rigidnija sredstva u opstajanju na vlasti. Izvesno je da su i izbore pratila složena i sumnjiva dešavanja za koja su objavljeni i dokazi i pretpostavke s pokrićem da je bilo nedopustivih zloupotreba i krađa glasova. Dodatno zabrinjava to što su se upravo osporavani slučajevi događali na privremenim biračkim mestima organizovanim u privatnim prostorijama, kućama, najčešće pristalica vladajuće partije, a da je istovremeno znatno povećan broj takvih biračkih mesta u odnosu na ranije izbore.
Regresivan proces usmeren na tužan početak devedesetih, ne samo kroz razmah kriminala i mafije i njihove ulične obračune, nego i neprezanje od izborne krađe dovodi nas u polje obesmišljavanja same suštine političkog postojanja. Apsolutna kontrola televizija najveće gledanosti, odlučujući uticaji i kontrola svih ekonomskih, političkih i društvenih tokova, kao i samovoljno upravljanje državnim aparatom nauštrb vladavine prava i demokratičnosti, uvela je Srbiju u plebiscitarnu autokratiju u kojoj je ona, doduše, nekoliko puta dosad bila.
To ne samo da nije slučajno kada govorimo o lakoći postojanja takvih vođa – diktatora, nego ne može biti slučajno ni zbog masovne podrške koju takvi despoti u biračkom telu imaju, ne danas, i ne samo juče, već decenijama unazad. Ovde je reč o plodnom tlu koje daje takvu biljku uprkos generacijskim smenama.
Vučić primenjuje vladavinu čvrste ruke koja ima čipkanu rukavicu.
Mnogi su pomislili da je reč o milovanju vrata pre nego što su čuli krckanje i osetili samrtni stisak. Mnogi lakoverno veruju u njegovo mesijanstvo koje nikako da donese boljitak, ali donosi ropstvo. Koliko će sve to trajati i kakve će biti razmere te tiranije, koliko će udavljenih institucija, obespravljenih i u pravima i slobodama obogaljenih građana, osiromašenog naroda – preteći i opstati – ne zna se pouzdano.
Jedino je izvesno to da je taj proces jednosmeran, kulminirajući i sam po sebi neprestajan. Trajaće sve dok Srbijom vlada Vučić, i teško da bilo ko može poverovati u mogućnost njegovog pokajanja i slabljenja autokratije. Takvih naznaka i simptoma, na žalost, nigde nema. Njegova glad za vlašću i moći odavno je neutoljiva, a s vremenom raste i nestrpljenje. Zato je za Srbiju i njene građane, trka s Vučićem „mrtva trka“ – ko će stići na cilj, Vučić ili građani. Ako to učini Vučić građani gube slobodu i sve drugo tome pripadajuće i iz toga izviruće…
Od 2012. godine nalazimo se u permanentnoj izbornoj kampanji, uz česte izbore na osnovu kojih Vučić čvrsto vlada i kontroliše Srbiju. Dosad mu je polazilo za rukom da sve drži pod kontrolom, ali od danas sve je više velikih problema i sve je više otpora njegovom samovlašću, njegovoj samovolji i antidemokratičnosti.
Siguran sam da mu vreme curi, ali je veoma neizvesno ko ili šta je Ono što će njime obrisati pod.
Slavko Živanov
Не знам чиме су мислили они који су гласали за Јанковића, али верујем да је у питању слепо црево. Неко ко прихвата да су Срби у Сребреници починили геноцид, и да је Косово независна држава, даје западу не само део територије земље – а сви знамо како се то зове – него и прихвата западну лаж да су Срби једини кривци и да су сви злочини запада (и других) над нама били исправна ствар. У том је гори чак и од Вучића, стављајући Србију у још срамнију, проблематичнију будућност. Таква гњида не да није достојна да буде председник, него није достојна да чисти ципеле човеку каквог би Србија требало да жели за председника.
„Beli“ nije nikakav pokret. To je neozbiljna i vulgarna prica koja i te kako odgovara vlasti.
Tu nema ni programa, ni ozbiljne poruke; Iza belog moze da stoji neko blizak sps-u ili
Naprednima.
Jos od proslogodisnjih izbora je jasno da su spiskovi naduvani i netacni i da Srbija nema
vise od ko 5.5 miliona biraca. Sa takvim spiskovima, sa dijasporom kojoj je otezano da se prijavi za glasanje i glasa u najvecem broju, spiskovi su jedan od nacina manipulacije biracima. Laz i prevara dominiraju. Od proslogodisnjih izbora cinjeno je sve da se opozicija posebno ona patriotska razbije, jedan od primera je DSS prosle jeseni kada su usli u koaliciju sa vlasti radi novca i drugih interesa. Drzavni resursi se zloupotrebljavaju na najgore moguce nacine da bi podrzavali vlast.
Rezim ne zna da resi ni jedan stvarni problem u Srbiji ali zato ima sve tehnike manipulacije i spremno ih primenjuje; Takvim ljudima naravno nije stalo do boljitka u zemlji, ni njenih gradjana. Oni su ogrezli u lazi i pohlepi. A gradjani pristaju na takvu prevaru.
Po manjim mestima oni koji nece da budu deo sns prevare, bivaju maltretirani ili tuceni. Rezim sa elementima neonacizma, spreman na sve.