Mati Haritina – Srbi da se bore za svoje svetinje!

0
652

Rođena je u selu Izbenice u opštini Varvarin, današnjem Rasinskom okrugu. U Pećkoj Patrijaršiji je od 1962. godine, skoro celi svoj vek. Srce mati Haritine bdi nad dušama i životima monahinja u Pećkoj Patrijaršiji. Brine o svakom kamenu, cvetu, svakom deliću naše svetinje. U svojoj skromnosti, iako je više od pet decenija ovde, kaže da ona nije igumanija, već namesnica patrijarhova i nastojateljica svetinje. Pomalo umornim korakom, posle večernje službe, obilazi drevnu portu, sagne se i kupi otpale grančice, pored stepenica. Brine se da vlada savršen red i poredak, i to pokazuje svojim delom. Kada sve prekontroliše, obiđe majstore, proveri kako radi mlekara… i da li su radnici iz štale dobro večerali, tiho se povuče u svoje odaje. Poslednja. Prva je na jutarnjoj službi i liturgiji, iako gazi osmu deceniju.

Lišće je odavno opalo. Porta besprekorna. Trava uredno pokošena. Stari dud, koji je pre sedam vekova posadio Sava Drugi arhiepiskop, račvajući se na četiri strane – drema. Iza crkve manastirske je groblje. Uredno. Ovde se ista pažnja posvećuje i živima i onima koji to nisu. Na groblju, osim monaha i monahinja su i prve žrtve albanskog terora. Mladi ljudi, devojke, iskasapljeni… u Peći. U Pećkoj patrijaršiji počivaju prvi mučenici naše ratne epopeje na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Devojke, Marica Mirić i Olga Novaković iz Belog Polja kod Peći, masakrirane su. Takođe i Slavoljub Radunović, mladić iz Peći. Iskasaplje je u svojoj kući i u delovima, u džaku isporučen je majci Julki. Julka skrhana je ostatak života bila u manastiru i sahranjena je pored sina.

Na prvi pogled, utisak je da je mati Haritina zatvorena, ozbiljna, pomalo rezervisana. Dakle, ne baš puno raspoložena za mirjanski svet. Znamo i zašto… mnogo toga su sestre Pećke patrijaršije proturile preko svoje glave u proteklih 20-tak godina. A… sada su same. Osim, što im svako jutro dolaze, prema utvrđenom rasporedu i blagoslovu vladike Teodosija, sveštenoslužitelji eparhije Raško-prizrenske, koji službuju u obližnjim crkvama: sveštenici iz Mitropolije: otac Ranđel Denić, mladi jerej Nikola Stanić i otac Nebojša Sekulić iz Istoka. Samoću im razvejevaju i poklonici, jer nisu Srbi zaboravili svoje svetinje. Oni to pokazuju svakog dana. Ima i stranaca, turista iz Nemačke, Francuske, Češke, V. Britanije, Rusije, Italije… Španije… ali i vojnika koji su u međunarodnim vojnim strukturama. Dođu u uniformama, gledaju… i odu…

U Pećku patrijaršiju je sa svojom prorodicom, po tradiciji, stigao sveštenik iz Australije, Petar Božić. Služi u gradu Đilongu, kod Melburna, ali svake godine dolazi u Srbiju. Sve kupi za Slavu u Pećkoj patrijaršiji. Tako, kaže, ponese najtopliji blagoslov. Ima mati Haritina vremena za svakog gosta. A mlada monahinja Arsenija ima blagorodno srce da sve ugosti.

Mati Haritina sedi sada sa nama u prijemnoj trpezariji. Gleda nekud zamišljeno. Govori o vremenima nekada i sada, o Srbima u tim vremenima.

Velike su razlike u onom nekadašnjem komunističkom dobu, recimo, 50-ih, 60-ih, 70-ih godina, i ovom današnjem. To se ogleda, u prvom redu, u odnosu prema veri, duhovnosti, načinu života, odnosu prema porodici, u skromnosti… Sve ono što se dešava u jednom društvu, državi, gibanja, nemiri, ratovi, sve se to prenosi, preslikava na manastire, na crkveni život. Današnji, savremeni čovek, živi vratolomno. Malo vremena ima za bližnje, malo obzira prema okruženju. Sada mogu da idu u crkvu, nema zabrana, kao u vreme komunizma, ali ovo vreme mraka, n.s.p im se isprečio.

*Vi ste bili u Pećkoj patrijaršiji u vreme komunističkog jednoumlja. Kako sagledavate to vreme?

Čovek bi najradije da se ne seća nekih vremena i ljudi. Sećam se, bahatosti i surovosti ljudi, koji su sa ponosom govorili kako su komunisti, kako im je Tito imperativ u životu, iznad porodice, iznad svega, o Bogu se nije smelo otvoreno pričati. Upadali su u naše kelije i pretvarali ih u „svoje sobe”. Ljudi sa petokrakom, ili u crnim mantilima vršljali su svetinjom, uzimali, otimali sobe monahinjama. Bezdušno su nas izbacivali. Uselili su se naš konak. Svojim prisustvom u svetinji unosili su strah i strepnju. Skrnavili sve čega su se dotakli. Mi smo, mada veoma mlade, samo Božjom milošću, dobijale snagu da izdržimo to teško doba. Unosili su sve i svašta u manastir, raskalašno se ponašali, kao da je svetinja – hotel. Hodali su leti u šorcevima i atlet majicama. U porti vozili bicikle, rekreirali se, kikotali. U vreme Božića, Vaskrsa, naših slava, namerno su donosili partijske zastave i njima vitlali po svetinji. Žalili smo se tadašnjem patrijarhu Germanu. On se trudio da nam pomogne, koliko je to bilo u njegovoj moći. Ipak, našao se neki izlaz, hvala Bogu. Patrijarh je tada iz Prizrena povukao protosinđela Desimira Vlatkovića, tadašnjeg profesora Prizrenske bogoslovije. Ovde je protosinđel Vlatković, bio „kustos” Patrijaršije i služio je redovno liturgiju. Našu najveću svetinju su hteli da pretvore u muzej, u nešto što je „davno umrlo”. Ipak, nadmudrili smo ih. Otac je ovde, kao „kustos” redovno služio liturgiju, živeo je u svetinji, bilo nam je mnogo lakše. Ovde je primao posete. Ali, bio je lošeg zdravlja, pa smo mu pomagali u bogosluženju sve što smo mogle. Tada nas je bilo 25 monahinja i sve smo disale jednom dušom. Nije bilo lako. Nismo imali dovoljno soba, ponekad ni hrane. A ti komunisti, u najvećem broju slučajeva, bili su Srbi. Brzo su se oni odrekli Boga, lako su potkazivali svoje sunarodnike, navlačili nevolju i osvetu komunista na porodice onih koji su dolazili u crkvu. Špijunirali su ih i noću.

Da Vas podsetimo:  Pitao sam ortake gde vide sebe za 10 godina - odgovori su tuga Srbije

*Da li su komunisti oduzeli zemlju Pećkoj patrijaršiji?

Sve što su mogli oni su ugrabili, zemlju, šume, deo manastira… A nama su ostavili one njive, koje su bile udaljene od manastira 20 kilometara. Pešačile smo i po 4-5 sati, imali smo dva konjića i špediter. Štedele smo životinje, nas nismo. Zemlja je ovde posna, suva, pa smo po noći morale da zalivamo. Radile smo na našim njivama, proizvodile kukuruz, pšenicu, povrće… tako smo se prehranjivale. Naše najbliže komšije Šiptari su nas, kada je bio najteže zamenjivali, rekli bi nam uveče: „Idite kod naših žena, mi ćemo vam zalivati baštu”. Bile smo im zahvalne. Tako je bilo sve do 1990. Šiptari su radili u baštama, njivama. Srbi nisu želeli da rade na manastirskom imanju.

U komunističko vreme nikome nije bilo lako. Čoveku je bilo teško, nečoveku lepo. Verujte, bilo nam je lakše tada sa Albanicima. Oni su ćutali i radili. Kada uđu u svetinju, pokazvali su poštovanje. A naši Srbi su psovali, svađali se među sobom… Pogotovo, u vreme kada se gradio veliki konak. Ti radnici, koji su stigli po direktivi Beograda iz istočne Srbije, psovali su i skrnavili svetitelje, crkvu, manastir… mi smo se, zbog toga, plašile za sudbinu konaka. Izgoreo je ubrzo, pošto je bio izgrađen, 16. marta 1981. godine. Srbi neimari nisu svetkovali ni Veliki Petak, ni Vaskrs. Ništa im nije bilo sveto. Bili su u svojoj, a ne u tuđoj svetinji, radili su i veselili se za Veliki Petak, najtužniji dan. Šiptari nisu tada radili, iz straha od Boga. I danas, posle sve naše Golgote, rata, uništavnja, paljenja svetinja, kada nas u gradu sretnu stari Pećanci albanskog porekla, kažu: „Mi bismo došli i sada da pomognemo, ali ne smemo. Nemojte nam zameriti, moramo da čuvamo decu, unučad… Ovo su strašna vremena”.

Daju stari Pećanci tajno priloge za svetinju. Neki nas sretnu, pozdrave i kažu: „Mi smo stari Pećanci. Ovo što je došlo, to nismo mi.”

Razumeli smo se.

Bilo je među njima čestitih i dobrih ljudi. Sećam se, kada bi dolazili da rade, prvo su pitali i zapisivali naše praznike i na taj dan nisu radili. Bilo je tako od 50-ih… do kraja 80- ih godina, a onda se sve, što je bilo iole dobro – survalo.

*Kažete da je bilo puno iskušenja prilikom izgradnje konaka u Pećkoj patrijaršiji.

Kada smo obnavljali stari konak, želeli smo da ga Srbi grade za svoje potomke, da osete koliko je to vredno, da se tako ugrade u svetinju. Kada je izgoreo 1981. sumnjali smo da su to uradili Albanci. Ima među Albanima i onih koji su želeli da zapale našu svetinju, možda su bili plaćeni za to. Sve nam je izgorelo, arhiva, dokumentacija, spisi… Sećam se, tadašnja firma-izvođač „Obnova”, imala je ugovor sa SPC da sve izgradi i da nam samo daju ključ. Dođe, tako kamion sa građevinskim materijalom, ili nekom drugom robom za naš novi konak, a oni su uništavali ili krali – ono što pripada svetinji. Srce nas je bolelo. Radnicima smo ustupili naše potkrovlje da ga koriste za konak, a oni su sve što su našli u potkrovlju pokrali, čak su i sekiru ukrali, skinuvši je sa držača. Bili su to Srbi iz Vranja, Leskovca, Pirota i naše okoline. Bila je sa njima, rukovodeći kadar, izvesna Marija-J.Juca. Dragi Bože, ta žena nam je učinila mnogo zla! Sve je radila da naškodi Pećkoj Patrijaršiji bez imalo skrupula, kao da je došla sa takvom direktivom. Napravila je stravična dugovanja, veliku štetu, a ni dana nije odgovarala pred zakonom. Tražili smo pravdu. Niko nas nije udostojio odgovora.

*Vi ste ovde dovoljno dugo da možemo da kažemo da ste srasli sa svetinjom. Monaštvo koje su danas na KiM, mnogo je više od čuvara svetinje i molitvenika? Šta za vas znači Pećka patrijaršija?

Mi znamo istorijsku, duhovnu i moralnu veličinu naše svetinje. Neprocenjiva je! Njena važnost i uloga u našem trajanju su nemerljivi. Ako toga nisu bile u dovoljnoj meri svesne prošle, niti današnje evropeizovane generacije, biće svesne one generacije koje će doći. Koliko je značajna, dovoljno kazuje činjenica da su ovde na ovom svetom mestu pohranjeni naši najznačajniji arhijereji, patrijarsi… Sedište arhiepiskopije i patrijaršije, crkvu Sv. Apostola, podigao je arhiepiskop Arsenije Prvi. Ugradio se i naš sveti otac Sava. Na jednom mestu toliko duhovne i ljudske veličine, koja je zadužila ceo rod, nema nigde na svetu. Mi to čuvamo i čuvale smo svojim životima. Pitam se ponekad, ko koga štiti, pre bih rekla da naši sveti oci, koji ovde počivaju, štite nas. I naša Bogorodica pećka i Danilo Drugi, Arsenije prvi, i Sava Treći, arhiepiskop Nikodim, Makarije Sokolović… patrijarh Pajsije, patrijarh Jefrem… dugačak je spisak. Pojedine freske obnovio je čuveni srpski slikar iz Hilandara, Georgije Mitrofanović. U crkvama Pećke patrijaršije, koja je mauzolej srpskih arhiepiskopa i patrijarha, sačuvano je više mermernih sarkofaga, od kojih su neki znatne duhovne i umetničke vrednosti.

Da Vas podsetimo:  Mi Srbi imamo previše „NIKAD VIŠE“

*Još pamte odbegli Srbi iz Peći 16/17 februar 2004, kada je na KiM uništeno na desetine naših svetinja, kada je gorelo sve što je bilo pravoslavno? Kako ste uspeli da preživite te paklene dane?

Krenula je horda na nas 16. februara. Bilo je jezivo… Čuli smo pretnje, pucnje, užas, lomljavu, žamor, psovke. Bilo je oko tri hiljade albanskih vandala i zločinaca, a nas 23 monahinje sa našom igumanijom Fevronijom i još tri iskušenice. Bile smo spremne da sve izginemo za naše svetinje. Psovali su nam majku srpsku urlali, palili okolo. More mržnje. Mi smo tiho pojale, Bogu smo se molile i Bogorodici pećkoj. Ne znamo koliko smo dugo stajale u crkvi i pevale, i nismo osećale strah, samo žarku želju da sačuvamo svojim telima svetinju. Da ona ostane. Italijanska vojska je došla da nas ubeđuje da je nabolje da napustimo manastir. Rekli su nam jasno da oni ne mogu da nam garantuju živote i da ne smeju da koriste oružje, takvo je bilo naređenje. Tog dana je odluka bila preinačena. Pripremili su kamione za našu evakuaciju. Rekle smo jednoglasno – ne! Sve smo bile spremne da stradamo. Sa nama je tada bio vladika Joanikije, koji je po rasporedu, služio kod nas. Horda se sve više približavala i sve glasnije urlala. Kada je trebalo da razvale vrata, italijanski vojnici su ih upozorili, da će iskoristiti sva sredstva i raspoloživu municiju, ako bilo šta pokušaju protiv Pećke patriajršije i monaštva. Prvo su zverski urali, potom su se utišali, i posle izvesnog vremena, počeli su da se razilaze. Hvala italijanskim vojnicima. Oni su jedno vreme bili izolovani, bez hrane i vode. I mi smo, takođe, više dana bile odsečene od sveta. Sve smo delile sa njima. Oni su nas pomagali su u lekovima, bilo je starih i bolesnih monahinja. Danonoćno su nas čuvali. Nikada nećemo zaboraviti dobrotu Italijana. Kao da je u jednom momentu, kada je na nas mržnja nasrnula, u svima njima planula Hristova ljubav i neustrašivost. Ono što Hristos spoji u ljubavi, večno je i neuništivo. Uvek ćemo im biti zahvalni, molimo se za njih, njihove porodice…

*Kako sada živite? Nema našeg naroda, u Peći je svega četvoro Srba, a sve ih je manje i po selima.

Tužne smo, teško nam je u duši, kada dođu Božić, Vaskrs, naša Slava, nema Srba. Najteže nam je bilo za Vaskrs 1999. godine. I onda kada smo Badnjak palile samo sa italijanskim vojnicima. Sa Italijanima smo slavile i svaki Božić pravoslavni, i sve praznike sve dok su oni bili ovde. U Peći skoro da više nema Srba. A ono što je stalo, samo četvoro naših sunarodnika, pitanje je kada će oni tako usamljeni i izolovani – otići. Ako neko od proteranih Srba stigne u zavičaj, dođe da bi prodao svoje imanja, kuće, njive… Najgore je što oni dedovinu prodaju šiptarima, mi za to ne dajemo blagoslov. Kako da prihvatimo sa radošću one Srbe koji su šiptarima prodali svoja imanja, a da pri tom nisu morali. Ima mnogo takvih slučajeva. Mnogi su mogli da ostanu. Sve su prodali, pa potom još dobili od tzv. šiptarske vlasti nekakve penzije, a pred svetom to „vlast” na KiM predstavlja kao povratnike. Dođu neki Srbi da bi obavili unosnu trgovinu. Tako čine medveđu uslugu čestitim Srbima sa KiM. Teško nam je kada to gledamo. Znam Srbe koji su Šiptarima u bescenje prodavali imanja, 150 evra po aru, a nisu hteli da prodaju svojim sunarodnicima. Kasnije su ih snalazile velike nevolje.

Da Vas podsetimo:  Zašto građani Srbije idu na rad u Nemačku, a ne obrnuto?

*U Pećkoj patrijaršiji je svakodnevna litirgija. Iako živite u opasnom okruženju, sveštenici redovno dolaze.

U našem manastiru neprekidno teče molitva, više od 30 godina je svakodnevna liturgija. Čak i kada su bile ratne okolnosti, uvek su naša Crkva i patrijarh nalazili načina da ne ostanemo bez svakodnevnog bogosluženja. To mnogo znači. Tako su nam dolazili i živeli sa nama i Bogu se molili monasi iz Crne Gore sa blagoslovom mitropolita Amfilohija Radovića. U toku rata, i posle rata, sveštenstvo i monaštvo Crne Gore služilo je ovde 10 godina. Bili su sa nama, kada smo preživljavali najteža iskušenja. Zatim su se organizovali sveštenici iz Beograda, i uvek je dolazio i ostajao neko od njih, po rasporedu koji su oni pravili. Obično su ostajali po nedelju, dve. Najčešće nam je dolazio sveštenik Radivoj Panić. Ovo mu je bila druga kuća.

Potom je vladika Teodosije odredio sveštenstvo koje služi u okolini, tako da nam svakoga jutra dolaze jereji iz obližnjih sela ili Pećke mitropolije. Inače, imamo bliske odnose sa manastirom Visoki Dečani, kada god nam nešto treba, Dečanci dođu da nam pomognu. Trenutno je 20 monahinja u svetinji, i tri iskušenice. Sa nama je uvek jedna medicinska sestra, a dolaze nam i lekari iz Beograda. Mnogo je starih i bolesnih monahinja, treba ih negovati, a malo onih koji bi da dođu i ostanu u našoj velikoj svetinji. Bili bismo Bogu zahvalni da nam dođe podmladak.

*Šta poručujete našem narodu?

Moje srce ih zove i naše monaške molitve ih prizivaju da se vrate na naše Kosovo i Metohiju. Svima nam je teško, ali lakše ćemo sve nevolje prebroditi, kada smo zajedno. Da se zajedno izborimo za naše svetinje i zemlju otaca. Srbima će biti bolje kada se osveste, postanu svesni da smo kao narod ništa bez korena, bez svesti o svom poreklu i zaveta Svetog Save. Nad celim prostorom Kosova i Metohija je oreol, to je sveta zemlja, a metoh Hilandarski – jeste cela Metohija. To je Gospodnja zemlja. Zemlja blagodatne molitve, natopljena srpskom krvlju i žrtvom prema svom rodu, precima. Za to su ginuli Lazar, Miloš, Musići… zar da prepustimo nekrstu- Hristov krst vekovima osveštavan srpskom krvlju… zbog toga su nicale najlepše svetinje kojima se danas divi ceo svet, poput Visokih Dečana, Gračanice, Bogorodice Ljeviške… zbog toga samo ovde cvetaju i mirišu božuri. Nema Srbima mira, ni spokoja, dok se sebi ne vratimo, a onda će nam Gospod pomoći i vratiti sve što nam tuđin otima. Ako su neki sa Kosova i Metohije i izdali sebe, svoj narod i svoje pretke, da se pokaju, da svoju decu uče da znaju ko su, ko su im preci. A oni koji su prodali imanja, a nisu imali razloga, neka im Bog oprosti.

Otac Dionisije

Naš otac Dionisije bio je požrtvovan i dalekovid. Služio je kod nas u komunističkim vremenima do duboke starosti. Deca su ga mnogo volela. Dovoljno je bilo da ga vide i odmah bi se okupila oko njega kao pčelice, gde god da se pojavi. Deca su, potom, dolazila u Pećku patrijaršiju, kradom od roditelja bezbožnika, i molila ga da ih krsti. Kršatavo ih je sa suzama. Takođe, znao je noću iz kreveta da ustane i da posećuje bolesne, da bude uz njih, moleći se Gospodu. Odlazio je svima koji su ga zvali. Nema danas takvih monaha.

Čudo krštenja

Desilo se to 1989. godine. Svratila u svetinju dobrostojeća porodica iz Beograda, koja su se vraćala sa letovanja. Vodili su dvoje dece. Stariji dečak se po ulasku u crkvu odvojio od roditelja, gledao freske, sarkofage, i krenuo do prodavnice. Tražio je da mu kupe krst. Majka mu je rekla da on ne može da nosi krst, jer nije kršten. Dečak je zaplakao. Pitao je majku: „Zašto me nisi krstila”. Ona je bila zbunjena i potresena. Potom je počeo da plače i mlađi sin, postavljajući joj isto pitanje. Odjednom je uhvatila obojicu dečaka za ruke i grubo ih izvela iz crkve. Deca su i dalje plakala.

Prišla sam i pitala je zašto ne krsti decu. Objasnila sam joj da nama ne treba nikakav novac, da su potrebne jedino sveće za krštenje. Dečaci su kršteni u staroj kapeli kod vremešnog oca Dionisija. Pitao je monah mladu ženu i njenog muža, da li bi se i oni venčali u crkvi. Pristali su. Kada se sve lepo završilo, mlada žena nam je rekla da je ona unuka sveštenika iz Saborne crkve i da joj je zaborav Gospoda bio kamen na srcu. Sada će moći dedi da pogleda u oči.

Biljana Živković
Izvor: facebookreporter.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime