- „Politika“ je 9.8.2021.g. objavila tekst „Đirilica kao identitetski fenomen“, prof.dr Dragana Stanića, predsednika Matice srpske u drugom mandatu.
- Oni koje boli mrcvarenje ostataka ćirilice u srpskim zemljama bi mogli pomisliti : evo nade za srpsku azbuku kada se za nju zalaže tako važna ličnost u novinama koje su ćiriličke od samog njihovog osnivanja 1904. godine
- Međutim, ispade nešto sasvim drugo.
U celom tekstu srpsko pismo je spomenuto samo u jednoj rečenici, i to uz latinicu:“Svi su ovi priručnici ( Matice srpske-N.V) štampani na ćirilici,a ćirilica je definisana kao srpski identitetski fenomen: mogu Srbi koristiti i latinicu,ali ona nije srpski identitetski činilac.“
Ima već više od godinu dana kako predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika prof. dr Sreto Tanasić javno govori ono suštinsko i očekivano još od formalnog pada jugoslovenstva i komunizma u Srbiji, da latinica nije srpsko pismo. Tako se nije oglasio i Odbor, što znači da on nema podršku za jedan jedini mogući način opstanka ćirilice- kao jedino srpsko nacionalno pismo, pa se posle ovakvog oglašavanja Stanića teško može očekivati da će Odbor ikada normirati srpski jezik samo na ćirilici ,odnosno da će pravopis sa dvoazbučjem prestati da prkosi ustavnom propisu o jednom srpskom pismu. Ovaj ustavni propis je zabeležen makar samo na fusnoti pravopisa, a sada je D.S. otišao dalje pa Ustav uopšte ne spominje, čime potpuno sledi vođu, kojeg uzdiže na način sličan u Severnoj Koreji ovim rečima:
„Ko je u političkoj sferi učinio da se ovakav dragoceni, spasonosni put utvrdi na državnom nivou,ne moramo posebno naglašavati.To je dovoljno jasno svakom patrioti koji ume politički i duhovno valjano da misli.“
Red je da i Matica srpska pomogne vođi na tom putu, u smislu one davne izjave prof,dr Ranka Bugarskog da se prelaskom na latinicu „približavamo civilizacijskom krugu. Što znači da će izvan tog kruga ostati još samo Severna Makedonija,Bugarska ( iako je veću EU sa svojom ćirilicom), Rusija, Belorusija Ukrajina,Mongolija i neke centralnoazijske zemlje.
Vođi, Matici srpskoj, SANU i šefovima katedri za srpski jezik i nije potrebna velika hrabrost da bi mogli kršiti ustavni propis o jeziku i pismu i nastaviti sa daljnjim oduzimanjem ćirilici karaktera srpskog nacionalnog simbola, jer je mozaik opšte izdaje srpskog pisma od donošenja Ustava do današnjeg dana upotpunjen i izdajom od strane samog jezgra srpske elite, koja sebe smatra rodoljubivom.Tako je prof. dr Milo Lompar u svojoj kultnoj knjizi „Duh samoporicanja“, teškoj 1,4 kg, pismu posvetio tri rečenice i izjasnio se za dva srpska pisma. Prof.dr Slobodan Antonić piše na sajtu „Stanje stvari“ da su se Srbi podelili i po pismu jer i inače vole da se dele,pa smatra da je svejedno „samo ćirilica“ ili “ćirilica kao osnovno pismo“, iako je ovo drugo već svelo ćirilicu na ulici na 1,5% (po javnom svedočenju upravo Dragana Antića). Posle takvog istupanja te dvojice nesumnjivo uglednih Srba vidimo da su se DVERI vratile latinici kako bi njome pokušale da se umile srpskom narodu i domognu Skupštine Srbije.
Do sada je srpska intelektalna elita,a naročito lingvistička, govorila da je ćirilica osnovno, prvo, temeljno,izvorno,matično,primarno,dominantno (Milo Lompar u pomenutoj knjizi), i kakvo sve ne drugo pismo ali ne i jedino srpsko, ali vidimo da je Matica odustala od tih gluposti, jer kako može biti osnovno ili dominantno ono pismo kojeg je na ulici 1,5% ? Osim toga, moglo bi se postaviti pitanje da li je upravo ona svojom jezičkom politikom zapisanom u pravopisu kriva za takav sunovrat ćirilice.Zato je Stanić smislio novu formulu za prevođenje žednih Srba preko vode:po priručnicima je ćirilica identitetski fenomen,a da Srbi mogu pisati i latinicom koja nije identitetski činilac,pa neka običan svet izabere između fenomena i činioca.
Iz teksta D.S. prizilazi da Matica srpska smatra pitanje pisma konačno rešenim na način koji je u direktnoj suprotnosti sa Ustavom: bez pominjanja istog,bez njenog opredeljenja za jedno ili drugo pismo, bez pominjanja njenog pravopisa iz kojeg srpska mladost već tri decenije uči kroz srpsku prosvetu da je srpsko pismo i latinica, bez objavljivanja cilja jezičke politike Matice po pitanju pisma, i bez izveštaja narodu koji nju plaća da li se taj cilj ostvaruje.
U testu Stanića naročito bode u oči činjenica da on uz srpski jezik ne spominje i ćirilicu, čime podriva ustavnu normu o jeziku i pismu.U Ustavu ne piše da je u službenoj upotrebi srpski jezik,nego piše da su u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo ( Član 10.). Za srpski jezik Ustavom je vezano samo ćiriličko pismo upravo zato da se ne bi koristilo i latiničko, jer je ustavna zaštita ćirilice i ustanovljena zato što je višedecenijska praksa pokazala da dva pisma ne mogu opstati u jednom jeziku.Verovatno je Stanić ohrabren time što država čak i u zakonima ne spominje ćirilicu uz srpski jezik,pa zato u srpskim prodavnicama nema srpskog pisma.Poređenja radi, u hrvatskim zakonima se uz hrvatski jezik obavezno pominje i latinično pismo, iako nema ni teoretske mogućnosti da se tamo pojavi u javnosti makar jedno ćiriličko slovo.Ali hrvatska je ozbiljna država, sa ozbiljnim lingvistima, pa i na ovaj način drži budnom nacionalnu samosvest.
Sve u svemu, ovakvo pisanje predsednika Matice srpske je daleko ispod nivoa koji se očekuje od najstarije srpske nacionalne ustanove.
Predsednik Matice je rekao Dragoljubu Zbiljiću da je istorija nama dala dva pisma i ima tako da ostane. Prava istina je da nije fenomen ćirilica, nego su to lingvisti koje nam je dala istorija, nesposobni i nedorasli da služe nacionalnom interesu svog naroda. Oni su dobrovoljno nudili političarima da odustanu od ćirilice u ime jugoslovenstva i bratstva sa Hrvatima. Čak je akademik Milka Ivić rekla da se Srbima osladila latinica, a njen muž akademik Pavle Ivić je u Kolarčevoj zadužbini rekao pred stotinu ljudi da bi se odrekao i ćirilice i ekavice zarad sloge sa Hrvatima ( ima još živih svedoka).
Takođe je Dragan Stanić,odmah po svom postavljenju,onemogućio „Ćirilici“ Novi Sad da i dalje koristi salu Matice, a na njenoj godišnjoj Skupštini nije dozvolio da se ona, na predlog Dragoljuba Zbiljića, izjasni o neustavnosti pravopisa zbog odredbe da je i latinica srpsko pismo,jer će to po njegovom mišljenju imati katastrofalne posledice po ćirilicu.Tako su on i drugi koji odlučuju o sudbini srpskog pisma doživeli Zbiljića kao svog protivnika, umesto kao dragocenog saradnika iz naroda koji je napisao dvadeset knjiga o problemu pisma u Srba, a svi oni samo jednu ( Prof.dr Miloš Kovačević : „Borba za ćirilicu i srpski jezik“).Umesto da iz Zbiljićevih knjiga nešto saznaju o narodnoj borbi za ćirilicu koja se vodi upravo protiv sujetnih lingvista, oni su potpuno ignorisali ne samo njega, nego i narodno htenje da se spasi ćirilica.
Bezumlju srpskih lingvista u degradaciji ćirilice javno su se suprotstavila samo dva velika Srbina : profesor prava i sociologije legendarni akademik Radomir Lukić člankom u „Politici“ 1971.g. pod naslovom „Lingvisti se okliznuli na ćirilici“, i veliki slikar i Milić od Mačve. Iz toga se da zaključiti da je na nacionalnom planu pala sva srpska inteligencija, a ne samo lingvisti.
Ovde treba primetiti da je ćirilica prvi put zaštićena Ustavom iz 1990.isključivom zaslugom akademika Lukića, bez i najmanjeg angažovanja lingvista.Međutim,oni su lukavo podrivali tu zaštitu tražeći da se zakonom odredi podela upotrebe jezika na službenu i javnu, pri čemu bi službeno bilo samo ono što piše država. Akademik Lukić je uvideo opasnost, pa je dana 21.jula 1990. „Politika“ objavila njegov tekst pod naslovom „Protiv posebnog zakona“. U njemu je tumačio da Ustav treba primenjivati direktno, bez zakona, te da je službeno sve ono što nije privatno. Tek danas tu podelu propagira Miloš Kovačević uz kašnjenje od tri decenije, a drugim lingvistima i dalje godi podela na službenu i javnu upotrebu, iako se njome sahranjuje ćirilica.
Akademik je u pomenutom tekstu napisao i ove reči: „I u ono srećno vreme kad je u Srbiji, kao i u svakoj normalnoj državi, vladalo njeno nacionalno pismo-ćirilica…“
Dakle, da ćirilica vlada u Srbiji,a ne da deli suverenitet sa hrvatskom latinicom. Međutim, nijedan srpski intelektualac nikada javno nije ni zatražio da se ćirilica vrati srpskom narodu,nego samo da se popravi njen položaj u dvojstvu sa latinicom, ali nikako preko ravnopravnosti pisama. Ili, kako nedavno napisa prof. dr Rajna Dragičević, da ćirilica bude makar ravnopravnija nego što je to danas.
Akademik je rekao i ovo: „Iz navedenih razloga treba svesrdno pozdraviti ovaj propis nacrta Ustava Srbije i poželeti da što pre postane punovažan kako bi se najzad jednom rešilo jedno od najvažnijih pitanja kulture i nacionalne samosvesti srpskog naroda“.
Pa uporedimo akademikovo spominjanje đirilice kao nacionalnog pisma i jačanje njome nacionalne samosvesti sa tumačenjem Dragana Stanića da je ona identitetski fenomen,a da latinica nije identitetski činilac. Akademikovo pisanje budi i priziva nacionalnu samosvest, a profesorovo na umrtvljavanje srpske nacionalne misli.
Iz pokazanog veličanja vođe moglo bi se zaključiti da je Matica već dobila obilniji državni novac za svoje „projekte“, ili ga očekuje. Mora biti i neka kontra usluga kao u slučaju SANU, čiji se predsednik Kostić odužio vođi najmanje izjavom da Kosovo i Metohija nisu više u Srbiji. Doduše, zadatak Dragana Stanića je znatno teži jer ne sme reći da ćirilica više nije u Srbiji i pored njenih 1,5% koje je upravo on izbrojao , zato što nju nije izbacija nikakva strana vojna sila,nego dvoazbučje koje je zasejano u pravopisu Matice srpske pre 67 godina. Pa kad je ćirilica svrgnuta tihim pučem domaćim snagama, moglo bi se tražiti od lingvističke i državne moći da makar ona bude vraćena Srbima, ako već tuđa vojna sila ne dozvoljava da im se vrati Kosovo i Metohija.
Kada bi vođa hteo da se Srbima vrati ćirilica on bi uslovio davanje novca Matici srpskoj izbacivanjem iz njenog pravopisa dvoazbučja koje je smrtonosno po ćirilicu, uz obrazloženje da se Srbija treba urediti kao i sav ostali svet-jedno pismo za jedan jezik.I još bi rekao da mi nećemo samo zakonom terati Srbe da pišu ćirilicom, nego ćemo ih, posle jugoslovenstva i komunizma,a pre donošenja zakona, ponovo učiti pravopisom kroz srpsku prosvetu da je srpsko pismo samo ćirilica. Tako će narod njome pisati zato što je njegova pa je voli. Dalje, on bi rekao narodu da je ćirilica zaštićena Ustavom zato što je ona srpska nacionalna vrednost i da će se sprovesti taj ustavni propis,umesto što je još u ulozi predsednika Srpske Vlade rekao da je ona toliko lepa da nikoga ne treba terati da njome piše, ne pomenuvši Ustav, a kamoli da je obećao njegovo sprovođenje.On bi trebao reći da će zakonom biti kažnjavani prvo oni u državnoj upravi koji ne koriste ćirilicu ( npr.ona je potpuno proterana iz Kliničkog centra Srbije).
Međutim, izgleda da se vođa pozicionirao antićirilički,jer je već šest puta javno obećao da će učiniti nešto za ćirilicu, a nije ispunio ni jedno od tih obećanja ( pisao prof.dr Miloš Kovačević). Međutim,najopasnija je njegova javna saglasnost sa lingvistima u tome da ćirilicu treba čuvati , ali je naša i latinica, jer je po toj formuli ćirilica i izbačena iz javnog života.
Rukovodstvo Matice srpske se ponosi time što je priručnicima ponovo učvrstilo ijekavicu u Republici Srpskoj,umesto da je podržalo istorijski iskorak njenog prvog rukovodstva da donese zakon kojim bi se postepeno uvodila ekavica u službenu upotrebu kao sredstvo objedinjavanja jednim izgovorom srpskog naroda sa obe strane Drine, i to po predlogu prof.dr Ljubomira Zukovića.Taj zakon je i dalje na snazi, ali nema tamo više srpskih stradalnika dr Radovana Karadžića i mr Momčila Krajišnika koji bi ga sprovodili. Skočili su tamnošnji književnici kao jedan da se protera ekavica,a nikada nisu javno primetili kako se Republika Srpska slabi iznutra latiničkom samookupacijom. Ni oni, ni rektori ni dekani, ni šefovi katedri srpskog jezika, nisu primetili ovakvu srpsku bruku: svi tamnošnji političari su na rečima oštro protiv sarajevskog unitarizma i bosanstva, a na delu nisu ni primetili da je srpska nacionalna ćirilica već gotovo zamenjena unitarnom hrvatskom latinicom.
Da imamo nacionalno odgovornu Maticu srpsku ona bi ovako uticala na tamnošnje školovane Srbe u Republici Srpskoj: ako smo već morali odustati od svoje vojske pa nema ko da čuva granično kamenje, obeležimo svoju zemlju ćirilicom! Akademik Matija Bećković je javno prenosio kazivanje vladike Jefrema kako ga je važan stranac uveravao da se Srbi ne trebaju plašiti unitarizacije jer imaju svoj kineski zid- ćirilicu. Najveći krivci za rušenje tog zida u Republici Srpskoj su upravo lingvisti iz Srbije , jer su ga prvo srušili u njoj.Po njihovoj pameti Srbi u Republici Srpskoj treba da čuvaju svoj identitet i opstanak onim vrednostima koje vladaju u Zagrebu, Sarajevu i Podgorici (ijekavica,latinica), umesto onim vrednostima koje makar deklarativno vladaju u Beogradu ( ćirilica, ekavica).
Lingvisti koje predvodi prof.dr Miloš Kovačević su ipak učinili jednu dobru stvar- organizovali su izjašnjenje o ćirilici svakog utorka u „Novostima“ od strane uglednih javnih ličnosti.Pokazalo se da ljudi ne poznaju suštinu problema jer nisu čitali Zbiljićeve knjige. Tako apsolutno niko nije ni pomenuo srpski pravopis (Matice srpske)koji je ubitačan po ćirilicu.Jedan akademik je čak napisao i besmislicu da je latinica prevladala ćirilicu u Srbiji zato što su proizvođači ćiriličkih pisaćih mašina bili na zapadu Jugoslavije pa su prosto prestali da ih isporučuju u Srbiju!!! Htelo se sakriti od naroda da je latinica došla do ovako nadmoćne pozicije planski i ciljno uz sprovođenje svakojakih nasilja nad ćirilicom.
Osim proučavanja Zbiljićevih dela, preporučujem lingvistima da obrate pažnju i na ovo moje otkriće od pre dve decenije : ćirilica nestaje zato što joj je uvođenjem i hrvatske latinice u srpsku jezik,preko srpskog pravopisa,oduzet karakter srspkog nacionalnog simbola. Time je njoj ostala samo tehnička funkcija jednog od dvaju sredstava za zapisivanje srpskog jezika, što nije dovoljno da se sama brani od forsiranog uljeza-hrvatske latinice.
A „Politika“ ?
Godine 2001. nas četvoro iz „Ćirilice“ Novi Sad odemo u „Politiku“ da pitamo zašto ona ne objavljuje naša saopštenja za javnost. Gleda nas sažaljivo glavni urednik Milan Mišić pa prozbori:“Svejedno ćemo za pet,šest godina svi govoriti engleskim jezikom.“ Objavi samo ono što je nije korisno ili je štetno po ćirilicu. Na primer,početkom ovog veka održan je u Beogradu naučni skup „Ćirilica i internet“,uz zaključak da je ćirilica potpuno kompatibilna sa novim informatičkim tehnologijama, a „Politika“ daje naslov svom tekstu „Računari će dokusuriti ćirilicu“.
Poslednje decenije prošlog veka ona je jedva čekala da joj pošljem tekst.Ali polse hapšenja Miloševića više nije objavila nijedan.Prvo je bila požutela, a sada se evropeizirala. Dozvoljava samo one komentare u kojima se veliča dvoazbučje.
Jedini izlaz iz opisanog sramotnog stanja, kojeg su stvorili lingvisti i političari,je delenje letaka po školama i fakultetima..A onda i izlazak na ulice!
autor teksta:Nemanja Vidić
