Okupacija u tri slike.
Prva slika: Kako je „naš“ predsednik – nemajući nikakva ustavna ovlašćenja da se time bavi – presekao najnoviju epizodu diskusije o zemnim ostacima Josipa Broza. Koju je započeo njegov kandidat za gradonačelnika kada je u Srbiji poslednji put igrana predstava zvana „izbori“.
(Šapićevu navodnu inicijativu iz kampanje smo pravovremeno komentarisali.) Kako i zašto je gradonačelnik prestonice koketirao sa time, teško je reći. Odmah je bilo jasno da neće biti nikakvog učinka, niti po njega kakvih posledica.
Zanimljivo je da se ovo pitanje aktuelizuje, i internacionalizuje (jer je odluka o nediranju Broza objavljena na portalu za međunarodnu politiku), upravo po navršenju 80 godina od kada su srpske zemlje oslobođene od sila osovine – tako što su komunisti preoteli vlast, podržani sovjetskim tenkovima. Sa znanjem i blagoslovom zapadnih „saveznika“. Šta se tačno dešavalo nakon oktobra 1944. – verovatno nikada neće biti do kraja rasveteljno. Znamo da su se komunisti posvetili likvidaciji svega što je u srpskom narodu ličilo na elitu, od sveštenstva i oficira, preko trgovaca i učitelja, do poštara. Ako iko u novijoj istoriji nije zaslužio srpsko poštovanje, onda je to Broz.
(I da podsetimo: mi smo protiv toga da se Brozovi ostaci bilo kome daju, jer bi bili upotrebljeni kao dokaz da su Srbi bili protiv Jugoslavije, pa da samim tim i zaslužuju sve što im se dogodilo. Brozu je mesto u Beogradu, ali u osarijumima beogradskih grobalja: ko želi da ga poseti, mogao bi da se pokloni i senima onih, koje više nema ko da obilazi.)
Druga slika: Navršilo se i 80 godina operacije Haliard – spasavanja preko 500 savezničkih vazduhoplovaca od strane JVuO i srpskog naroda. Ostaje nam da primetimo da su – jedva pola godine pre nego što su crveni prisvojili vlast – u Zapadnoj Srbiji jedinice pod komandom Draže Mihailovića organizovale verovatno najveću akciju spasavanja iza neprijateljskih linija u istoriji ratovanja. (Toliko o tome ko je držao teren u trenutku kada su „saveznici“ odlučili da podrže Broza.) Interesantno da Amerikanci nikada nisu izvršili pritisak da se pronađe Dražin grob, a nije da ih nije zadužio. Jasno nam je što su ćutali za Brozovog vakta, jer njega su proglasili za svog saveznika. Zapadu cinizma nikada nije nedostajalo. Ali šta je sada, toliko decenija nakon Brozove smrti? Biće da je blagoslov koji je Broz dobio još uvek na snazi. Iako „naš“ predsednik veli da nam je kolektivni Zapad prijatelj i saveznik. (I ovde da se odredimo: kako bismo mi kao narod vrednovali Dražu i JVuO, to bi trebalo da bude naša stvar, ako smo suvereni. A ne da nam neko sa strane određuje da li je Draža bio borac za slobodu ili izdajnik.)
Treća slika: Lovćen. Još jedna Brozova kreacija, koja se dobro drži, iako su naizgled nestali svi razlozi za njeno postojanje. Mauzolej umesto Njegoševe kapele je tipičan rog-za-sveću koji su komunisti podmetnuli Srbima, time simbolično poništivši srpski karakter Crne Gore, pretvarajući je u jugoslovensku tvorevinu. (I ne samo Crne Gore, već svekolikog srpstva, jer je cilj – ponovnog, ne zaboravimo, prvo su izveli upravo Austrougari – rušenja kapele bio zatiranje sakralnog karaktera srpske državotvorne ideje.) Kraj svih muka i litija, Crna Gora još uvek nije smogla snage da bude ono što je bila od kada postoji. Kapela na Lovćenu je mera njene slobode.
Sve tri slike vezuje jedan lik: Broz. Koliko je on kreator srpske nesreće u HH veku, a koliko je izvođač radova, ostavićemo istoričarima da odgonetaju. Poneki su ga nazivali poslednjim Habzburgom. Osnovano, čini se, jer je sudbina srpskog naroda u Brozovoj Jugoslaviji bila upravo onakva, kakvu mu je namenila carstvujušča Vijena: raspačavanje srpskog etničkog prostora, nestanak sa mnogih teritorija, i stigma krivaca za sve, čak i za sopstvenu tragediju.
Vredno je dodati da je Broz bio i ostao uzor svim potonjim wannabe srpskim diktatorima. I „našem“ predsedniku, naravno, koji ima ozbiljne šanse da bude – na našu nesreću – najbolji Brozov imitator. Želju ne krije, a i trud je evidentan. I rezultati, koji su sasvim na liniji Brozove politike.
Dva mauzoleja, i jedan nepoznati grob – to je danas slika stanja srpskog naroda: obezglavljenog, porobljenog, upregnutog da služi tuđim ciljevima, voljnog saradnika sopstvene propasti.
Izgubljenog zaveta, nametnutih ideala.
