Медијске везе и узроци: Умро Шекспир, па шта?

0
165

У каквој вези (ни)су вакцине, Вилијам Шекспир и Николас Кејџ?

Илустрација: Милан Дог

Вест на Н1 је гласила овако: „Преминуо Вилијам Шекспир, први мушкарац који је примио вакцину против короне“. Узгред, наравно да су Британци прво вакцинисали једног Шекспира. На сличан начин, о том немилом и недрагом догађају известили су и угледни медији попут ББЦ-ја или Њујорк тајмса.

Извесни Бил Шекспир (81) преминуо је од можданог удара, његова смрт није имала никакве везе са коронавирусом, нити са вакцином, и човек је до краја живота био поносан и остао захвалан на прилици да се (први) вакцинише.

Међутим, ко још чита даље од наслова вести по интернетима? А ова кликабилна и небитна (иако истинита) вест много је штетнија по јавно здравље од користи или јавног интереса да, ето, сазнамо нешто о смрти ове непознате особе са познатим именом и презименом.

Како то? Па тако што ће наш просечни Џо Џоунс или Петар Петровић са уплатнице природно закључити да је Шекспир преминуо због вакцине.

На свету се догађа толико много ствари ођедном, да ће се нужно догодити и многе случајности. Број сребрних или „металик“ аутомобила на улици може се повећавати истовремено са растом наше плате. Док смо били деца, број серија на телевизији повећавао се истовремено са нашом висином или растом. Број крафт или занатских пива у понуди кафана у Србији вероватно расте заједно са БДП-ом (или спољним дугом) наше Републике. А опадање броја гусара на свету, праћено је порастом глобалне температуре.

 

Међутим, квака је у томе да ово не значи да већа конзумација занатског пива проузрокује раст БДП-а у земљи, баш као ни да нестанак гусара узрокује глобално загревање. А правимо ли ту разлику?

Када су неке две ствари повезане, статистичари то називају корелацијом. Али, као што се упорно истиче на сваком проклетом факултетском курсу из методологије – корелација не значи каузацију, односно корелација или веза није узрочност или узрок.

О томе се дроби упорно, колико и безуспешно. Јер, људи су животиње које причају приче, а не животиње које решавају задатке из логике и математике. Од рођења урођено трагамо за обрасцима, узроцима и објашњењима, односно причамо, конструишемо или пак измишљамо зашто се ствари уопште дешавају. Зато што свако воли добру причу. Још од када су, видевши да се на небу скупљају облаци, врачеви плесали око тотема да би „изазвали“ кишу – а саплеменици им поверовали да је њихов плес проузроковао кишу – ми, људи, бркамо корелацију и узрочност.

Логичари одавно знају за тог гремлина у људском уму. И ту логичку грешку зову Пост хоц, ерго проптер хоц („После овога, дакле због овога“). Латински рогобатно, али и згодно да задивите пријатеље у кафани. Суштина је у менталној грешци у корацима, према којој зато што једна ствар (Y) долази после друге ствари (X) сматрамо да X представља узрок за Y. Дакле, плес (X) је узрок кише (Y).

Или, ако перемо зубе пре одласка на посао, па сматрамо да идемо на посао зато што смо опрали зубе. Иако је истина обрнута – перемо зубе због одласка на посао (или због неког трећег фактора, хигијене, здравља или навике).

Слична логичка грешка је и Цум хоц, ерго проптер хоц („Са овим, дакле због овога“). У питању су они случајеви у којима се две ствари дешавају паралелно једна са другом, као у примеру са гусарима и глобалним загревањем, па изнова помислимо да једна узрокује другу. А оно шипак.

Da Vas podsetimo:  Šta je privatizacija donela, a šta odnela medijima

Логика свакодневног и медијског живота

Уколико све ово делује исувише формално логички, па и наивно и сујеверно тупаво, размислимо двапут. Примера када и сами овако логички забрљамо у свакодневном животу је тушта и тма. Ођедном је захладило и заболи нас колено. Па закључимо да нас колено боли управо због ове „промене времена“. Или зарадимо главобољу, па помислимо да је то због фамозне промаје у аутобусу од јуче.

У историји, људи су сматрали да и кугу и маларију проузрокује тзв. ноћни ваздух, пошто су видели (и повезали) да се више разболевају особе које предвече или ноћу излазе напоље. Тек касније се показало да су они стварни узроци били пацови и комарци (а не ваздух), као животиње или преносиоци који су такође активнији ноћу.

Затим, просјаку смо дали неки новац, и сутрадан смо добили повишицу или чули неку добру вест („бенигно је“). Тада природно помислимо – мора да је то зато што смо помогли просјаку. Веровање у „карму“, да се „добро добрим враћа“, да „ништа није случајно“, све су то утешни изрази исте логичке грешке, као и када нам се оствари жеља, па то припишемо дувању свећица на торти или звезди падалици. Или, помислимо на родитеље, па нас мајка убрзо затим назове на телефон, и ми удобно закључимо да нас је позвала зато што смо помислили на њу. Положили смо испит носећи омиљену мајицу или срећну оловку, па сујеверно сматрамо да смо положили због те мајице или оловке.

И један Мајкл Џордан је током целе НБА каријере носио свој „срећни шортс“ испод оног званичног (и лансирао моду дужих шортсева). Током 2005. и 2006. године увећана употреба ајпода била је повезивана са увећаним стопама крађе и криминала, и тако и томе бизарно слично. А све су то примери корелације, али не и узрочности. Једно напросто није проузроковало друго.

Или, у Србији, наводно увећана стопа оболевања и/или смрти од канцера након 2000. корелацијски се комотно повезује са фамозним осиромашеним уранијумом или са НАТО бомбардовањем 1999. године. Иако и ту такође не постоји никаква узрочна веза или каузалност, како о томе изузетно, храбро (и крајње јеретички) сведочи професор Зоран Радовановић.

Само зато што можда имамо више канцера након 1999. године, бар у поређењу са ранијим добом или са другим европским државама, не значи да је то случај због бомбардовања 1999. Већ због, рецимо, запуштеног здравства, одсуства праксе превентивних скрининга, компаративно високог броја пушача и људи са прекомерном телесном тежином, па чак и дужег животног века и слично.

Ту на менталну сцену ступају масовни медији, а који својим причама често прихрањују и заливају овакве логичке грешке. И тада злоупотребљавају науку, те узрочно повезују – неповезиво.

Узмимо нпр. вест о томе да „Ако желимо да живимо дуже, треба да се преселимо у већи град у Калифорнији“. Дакле, о томе да је живот у калифорнијском граду узрок дужег живота. Међутим, оригинална научна студија (о људским приходима и животном веку) на коју се позива споменута вест, експлицитно наводи да „Ова корелациона анализа не може успоставити узрочне механизме“.

Или вест да „Вентилатор у дечјој соби смањује ризик од смрти новорођенчета“, иако је научна студија сведочила само о вези или корелацији између циркулације ваздуха и синдрома нагле смрти код деце.

Под кринком „вести из науке“ било је и остало ама баш свега лажно узрочно-последичног, па и у релативно угледним медијима. Као нпр. тврдњи или „открића“ да исхрана рибом спречава насиље међу тинејџерима (Гардијан), да губитак зуба код старијих особа узрокује деменцију (Ројтерс), да љуте папричице чине да живимо дуже (ББЦ), па чак и да нам конзумирање чоколаде помаже да освојимо Нобелову награду (ЦБС)! Само због баналне научне корелације према којој (хм, богате?) државе у којима се једе гомила чоколаде, невероватно али истинито, имају и гомилу нобеловаца.

Da Vas podsetimo:  RTV Novi Pazar apsolutni rekorder u medijskom finansiranju

Једно је поједностављивати научна сазнања у медијима. Али нешто сасвим друго је – бркати корелацију и каузалност, односно везу и узрок.

Студија случаја филмова Николаса Кејџа

Изнервиран оваквим праксама, један сјајни студент права и криминологије са Харварда, Тајлер Виген, направио је веб-сајт (и затим написао књигу) о „Спорним корелацијама“, а где у савршену статистичку везу (корелацију) доводи потпуно бизарне догађаје и међусобно (узрочно) неповезане феномене.

Његов можда најпознатији пример је изузетна корелација између годишњег (1) броја људи који су се удавили у базену и (2) броја филмова у којима се појавио глумац Николас Кејџ:

(извор: тyлервиген.цом)

Како да логички растумачимо ову несумњиву статистичку корелацију или везу? Како о томе сведочи когнитивни психолог са Берклија Данијел Левитин, прво, могуће је да дављења проузрокују нове филмове Николаса Кејџа. Међутим, факат треба неког времена за продукцију и снимање филма, па онда није извесно да скок у утапању изазива и скок у броју филмова у којима глуми Кејџ.

Друго, можемо тврдити и да нови филмови Николаса Кејџа проузрокују утапања у базену. Можда су људи толико заокупљени радњом и драмом, да се напросто удаве, ко зна? Не знамо, треба нам још истраживања, мада није вероватно. Јер зашто онда нема корелације са несрећама на раду или онима у саобраћају?

Треће, можемо тврдити да неки (још увек неидентификовани) трећи фактор проузрокује оба феномена. На пример, раст економије, због чега више људи прави базене, али и Холивуд снима више филмова? Све је могуће. Дођавола, продаја сладоледа јесте у корелацији са бројем људи који носе кратке панталоне на улици. Док ни једно ни друго не проузрокује друго или прво, већ то чини трећи фактор – топлије и летње време. Али, четврто, здраворазумски највероватније је да су ови догађаји потпуно неповезани, односно да је у питању крајња случајност (као што јесте). Међутим, уколико Цум хоц, ерго проптер хоц бркамо корелацију и каузалност, медији и њихова публика и те како могу закључити да овај графикон „доказује“ да филмови Николас Кејџа доприносе утапањима, па морамо замолити човека да престане са снимањем филмова, ако бога или материју зна.

И сад, у савршеној корелацији или недвосмисленој статистичкој вези су нпр. и (1) јавна потрошња на науку и технологију и (2) самоубиства вешањем и дављењем у Америци (корелација од 99,79%). Па (1) стопа развода и (2) конзумирање маргарина у домаћинству (99,26%). Као и (лични фаворит) (1) број лансирања летилица у свемир и (2) број одбрањених доктората из социологије у Америци (78,92%).

(извор: тyлервиген.цом)

Да ли то онда трошење јавног новца на науку и технологију проузрокује самоубиства вешањем? Већа употреба маргарина у кухињи изазива чешће разводе брака? А некомерцијални летови у свемир производе бројније докторате из социологије? Не, нипошто. Ове примере је потпуно насумично одабрао алгоритам. Али сви они чине згодну вест која се „сама пише“, зар не?

А прочачкајмо тада и сопствени ум. Битанга је већ почео да конструише причу о томе како и зашто је све ово и некако узрочно могуће, зар није? Да ли смо били (и остали) у искушењу да изградимо или измислимо каузалну везу између ових феномена? Можда више јавног новца за науку заиста значи мање пара на социјална давања, па отуда више самоубистава? Можда је госпођи која подноси папире за развод било дојадило то што је муж циција, шкртица или штекара, пошто радије купује маргарин уместо путера? Можда су будући докторанди социологије били некако надахнути летовима у свемир? Али не, једноставно нису. Одупримо се овој кварној антилогици. Многе ствари су напросто насумичне и крајње случајне, чак и ако су у корелацији.

Da Vas podsetimo:  Napadi na KRIK: „Mafijaško koljački portal“ koji je „opalio prvi metak u predsednika i državu“.

* * *

Златно правило статистике – али, нажалост, не и новинарства – јесте да корелација не значи узрочност. Само зато што су две појаве у некаквој вези током времена, то не значи да једна узрокује другу. И, необично важно је да се то понавља изнова и стално. Студентима новинарства, пођеднако као и новинарима и уредницима медија.

Наравно, многе корелације заиста јесу и стварне каузалности (као нпр. пушење и рак плућа). Међутим, да бисмо утврдили каузалну или узрочну везу између две појаве, требају нам насумична тестирања, контролисани и озбиљни експерименти и још озбиљнија научна теорија. А да ли се ове методолошке ствари изучавају на студијама журналистике и зашто не?

С друге стране, многе бизарне везе и корелације тада ће бити „статистички значајне“. Споменути гусари и температура, маргарин и развод, дављења и Кејџ, чоколада и Нобел то јесу. Док, као што момак са Харварда који је статистички викнуо „Цар је го!“ разуме, ово често не значи ништа – значајно. Али зато подиже тираж и шерове.

И нису само медији у логичкој грешци. Ако се довољно потрудимо, пронаћи ћемо статистичку корелацију између скоро свега на свету. Постоје небројене, популарне, секси (па и помало кварне или безобразне) научне студије које се такође баве једино корелацијама, али не узроцима и последицама. И за којима су необично гладни и уредници научних часописа. Зато што, опет, свако воли добру причу.

И ту се враћамо на медијски лансираног Вилијама Шекспира из Ковентрија, а који је преминуо после вакцине против ковида. Али који није преминуо због вакцине против ковида. После не значи због. Пост хоц, ерго проптер хоц? Океј?

Уосталом, у Србији и свету, у наредним месецима и годинама преминуће на стотине и хиљаде људи који су се били вакцинисали против коронавируса. Међутим, они неће преминути због ове вакцине, већ због своје старости, односно године производње (вакцинишу се махом старији суграђани), те због претходних и других болести, несрећних случајева и слично.

Најзад, у свеопштој болести мозга и епидемији незнања, једна аргентинска телевизија пренела је вест да је оригинални Вилијам Шекспир, „један од највећих енглеских писаца“, преминуо „пет месеци након што је примио вакцину против ковида“.

Један формално логички и методолошки проблем бркања корелације и каузалности, друштвених веза и узрока, више није само ствар гимназијских уџбеника или факултетске статистике, већ и проблем који прети нашем јавном и медијском здрављу – зато што потпаљује антивакцинашку скепсу и хистерију. И чему издашно доприносе и масовни медији који у капиталистички конкурентној трци за кликовима и шеровима некритички извештавају о тим пост хоц смртним случајевима, можданим ударима и крвним угрушцима. Умемо ли боље од тога? Или пак морамо назад на часове мрске статистике и логике? И зато, умро Шекспир – па шта?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime