Međa, selo u kojem nijedna devojka neće da se uda

0
244

Poslednji traktor u ovom selu kupljen je pre 30 godina, a deset godina unazad meštani sve više odustaju od obrađivanja svojih zemljišta jer nemaju uslova za to. U narednih 10 do 15 godina, kažu, moći će na prste jedne ruke da izbroje koliko je ljudi ostalo, ili što bi jedna meštanka rekla „ko se udaje, udaje, ko ostaje, ostaje“, jer najveći problem u Međi je što nijedna devojka neće da tu da se uda.

Međa je danas selo sa oko 600 stanovnika, tri prodavnice i jednom strugarom, ali i jedno od sela u Jablaničkom okrugu koje uopšte nema kanalizaciju, a vodom se snabdevaju iz bunara.

„Celo selo nema kanalizaciju, voda iz bunara nije za piće jer čim padne malo kiša ona se zamuti. Obećavaju da nam da će rešiti taj problem, da voda dođe ili iz Bojnika ili iz Barja, kako oni odluče, nama je samo bitno da dođe. Lakše je iz Bojnika jer je bliže. Kažu da će biti ali ne i kada, došli su do Lipovice pa ide Brestovac, Kulteš, Draškovac pa Međa, ako se odluče za Barje“, priča nam Jović Trboljub koga smo zatekli sa komšijama ispred jedne od tri seoske prodavnice.

Njegov drug Dragi Jovović koji sedi na istoj klupici sa njim, dok vlasnik prodavnice stavlja katanac na vrata svoje radnje, dodaje da imaju mnogo problema ali da nemaju kome da se obrate.

U tom trenutku čuje se zvuk traktora koji prolazi pored nas a na našu konstataciju da je vozač dečak od desetak godina, njihov treći drug Zoran Stojanović koji im se pridružio ispred prodavnice komentariše „Život ih tera, moraju da rade“.

Da Vas podsetimo:  Za Kovačevića isti iznos kao i za 90 korisnika Narodne kuhinje

„Ovde su vrlo teški uslovi za život, oko 200 hektara ima obradive površine zemlje, sad se verovatno radi negde oko 30 do 40 hektara i to je tako deset godina unazad, sve ostavljaju, ne radi se više. Osnovno delatnost je ovde poljopriveda ali zbog poznatnih uslova oko poljoprivrede, bolesti, ne radi se to, ljudi su otišli, a ovi koji su mlađi ne prihvataju zemljište, nego odlaze u inostranstvo, u građevinske firme“, kaže nam Stojanović koji još uvek obrađuje dva hektara višnje.

Sve su to stariji ljudi koji su ostavili zemljište zbog neisplativnosti, priča nam dalje Stojanović i dodaje da bi svi oni radili, ali sve je to u Božijim rukama a finansija slaba.

„Radnika nema, mehanizacije nema, nešto kupujemo ali da vam kažem zadnji traktor koji je ušao u ovo selo to je pre 30 godina kupljen, po tome u selu može da se priča o nekom boljitku i to je kupio čovek koji je radio u Rusiji pa od tih para, inače od poljoprivrede nikad, niti ima kredita, ništa“, žali nam se ovaj meštanin.

Pored problema sa poljoprivredom, možda je, kako nam je rekao Stojanović, najveći problem u Međi što nijedna devojka neće da tu da se uda, iako u selu ima divnih, vrednih momaka.

„Bez obzira da li je završila školu ili nije, a ima tako divnih momaka u selu. Da vam kažem 50 posto bolji uslovi su ovde za život nego tamo, samo nikom ne pada na pamet da se uda tu, a ima vrednih, pametnih momaka, ali to niko neće. Dosta se radi, malo prihoda i tako“, tvrdi Zoran Stojanović.

Ovde se meštani ne žale jedino na struju i mobilnu telefoniju, a na naše pitanje da nam kažu i neku lepu reč o svom selu, sa osmehom na licu pričaju o tradiciji i dobroti ljudi.

Da Vas podsetimo:  Srbija na prinudnoj dijeti, za prodavnicu minimalno 2.000 dinara dnevno

„Lepa je tradicija, ljudi su dobri, pošteni i vredni, e sad kako se ko snađe, ovo je burno vreme, turbulento, doduše sad zbog pandemije u zadnje dve godine se poremetilo još više inače bilo je tu kad su slave letnje, igrali su folklor, lepo za videti.

Tradicija ona stara što je ostalo nama, sad je i to prekinuto, tako da videćemo kad se ovo završi kako ćemo napred“, kaže nam Stojanović.

Mladi iz ovog sela posao su našli u leskovačkim fabrikama, a oni koji odu da se školuju u Niš ili Beograd, više se i ne vraćaju, dođu samo da posete roditelje. Jedino mesto okupljanja im je igralište u centru sela kod Mesne zajednice.

„Nema budućnosti za mlade, mnogi od njih rade u fabrikama u Leskovcu, skupljaju se uveče na igralištu, sad nema reflektora, ne rade, pa sede tako u mrak. Dosta njih su otišli za Nemačku, Austriju, rade kao šoferi, građevinci“, objašnjava nam Trboljub Jović, koji je inače zamenik predsednika Mesne zajednice.

Ne pamte, naglaša, kad se doselio neko novi i dodaje da se slabo iseljavaju ali se i ne doseljavaju.

Vlasnica lokalne prodavnice i majka tri ćerke Slađana Jović kaže nam da nijedno njeno dete nije ostalo da živi u selu i da ljudi koji sada žive tu su starosedeoci.

„Ko se udaje udaje se, ko ostaje ostaje i toliko. Dve ćerke su se udale, jedna u Švedsku, jedna u Austriju, a jedna je u Beograd najmlađa, studira i ne planira da se vrati. Mladi odlaze, ovi koji su ostali nemaju gde da izađu, deca su navikla danas na kafiće, kafane, a ovde nema ničega. Nekada je postojao kafić ali više nema“, priča nam Slađana.

Da Vas podsetimo:  Više od 350 hiljada Srba mesec pregura na krompiru i 200 g čajne, mladima sa fakultetom prva plata kao nadnica u Vijetnamu

Prodavnica njene porodice u Međi postoji skoro 28 godina, ali Slađana nam priča da od trgovine ne može da se preživi.

„Mora i dodatno da se radi, trgovina je slaba sad, komšije, mušterije svi idu u velike markete po Leskovcu, ovde dođu samo na veresiju da uzmu i to je“, ističe ova žena.

I dok smo razgovarali sa njom, primetili smo preko puta jednu strugaru, za koju su nam meštani rekli da je otvorio čovek iz njihovog sela i zaposlio oko 50 radnika, mlađih meštana, što je, saglasni su, jedna od lepših stvari koja se u poslednje vreme desila u Međi.

U Međi postoji i Osnovna škola do 4. razreda, koju, pored Srba, pohađaju i Romi koji u ovom selu imaju čak 53 domaćinstva i iste probleme kao i Srbi.

Ponavljaju sve ono što smo čuli od Trboljuba, Zorana i Slađane: „Nema kanalizacije, nema vode, kada padne kiša, danima ne možemo da pijemo vodu iz bunara. To je najveći problem ovde, eto, samo to tražimo od nadležnih, da nam reše taj problem“.

I dok polako počinje da zalazi sunce, pozdravljamo se i zahvaljujemo svojim sagovornicima na dobrodošlici, a oni nam čvrsto stežu ruke i zahvaljuju što smo ih se setili, sa pogledom punim nade da će možda, neki naredni put kada ih budemo posetili moći da se pohvale da su dobili vodu, kanalizaciju i da će nam prepričavati na koliko su lokalnih veselja bili.

Autor: Emilija Mladenović

https://jugmedia.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime