Menadžeri sa ogromnim platama otpuštaju novinare sa bednim primanjima. I to predstavljaju kao „štednju“

0
850

banksy-smiling-grim-reaper-b153-colour-39666-53197_mediumKakva je to ušteda u kojoj se ne diraju plate od pet do deset hiljada evra, a otkazuje saradnja novinarima – uglavnom onima koji se usuđuju da kritikuju – čija se primanja kreću od dve stotine do pet stotina evra?

U filmu „Nepristojna ponuda“ ulog je bio milion dolara. Toliko je, naime, bogati udvarač nudio zavodljivoj lepotici da zajedno provedu noć.

Kod nas se nepristojnost izražava u odsustvu same ponude jer se novinari suočavaju sa podjednako ponižavajućim izborom: da pišu za mali novac ili – što im se, takođe, bestidno predlaže – „za džabe“.

Takvi predlozi pravdaju se potrebom štednje koja – u odsustvu para – čini nemogućim da se uloženi rad odgovarajuće nagradi. Da se pomenuto obrazloženje doživi kao verodostojno odvraćaju nas mnogi razlozi. Najpre to što oni koji velikodušno nude da se za njih radi besplatno (što će reći, direktori i glavni urednici takozvanih mainstream medija) imaju – u odnosu na druge zaposlene – nesrazmerno visoke plate.

Kao i druge službe čiji strani naziv samo obmanjuje prostotu, i human recources je najobičnija parodija zbog toga što u njoj o sudbini profesije odlučuju osobe koje o novinarstvu pojma nemaju. Ali su zato ponizno uslužne kad god im se naloži da iskorenjivanje kritički nastrojenih novinara predstave kao neizbežnu meru štednje

Niko ne spori da su razlike – zavisno od vrste i značaja posla koji se obavlja – u potpunosti opravdane, ali kada prvi ljudi novina i televizije primaju deset ili dvadeset puta više od svojih novinara, a od onih neplaćenih i beskonačno puta više – tada njihove prinadležnosti postaju nepristojne.

Da su i oni sami toga svesni svedoči činjenica da se tačan iznos plata glavnih urednika novina i televizije krije kao „poslovna tajna“. Takav status nimalo ne čudi jer bi otkriće kolike su, ne samo uznemirilo javnost mnogo više od izmišljene priče o „državnom udaru“ već i nametnulo čitav niz – za korisnike nepristojno visokih primanja – krajnje neugodnih pitanja o prirodi i namenama „štednje“.

Da Vas podsetimo:  Vida Petrović Škero: To što je Svetlana Ražnatović zaštitila svoj lik i delo ne znači da niko ne bi trebalo da piše i govori o njoj

Teško bi, naime, moglo da se objasni, a kamoli shvati, kakva je to ušteda u kojoj se ne diraju plate od pet do deset hiljada evra, a otkazuje saradnja novinarima čija se primanja kreću od dve stotine do pet stotina evra.

Podrobna analiza takve poslovno-finansijske politike bi za njene autore dovela do još neugodnijih saznanja, jer bi otkrila da se najviše „uštedelo“ na novinarima koji su se drznuli da o društvenim prilikama kritički pišu.

Mehanizam kojim se prikrivaju pravi razlozi ustrojen je kao piramida na čijem je vrhu „poslovodstvo“. Ne zna se – mada se može pretpostaviti – ko daje naloge poslovodstvu, ali se dobro zna da su glavni urednici „izvođači radova“.

To saznanje uveliko objašnjava zbog čega su njihove plate „poslovna tajna“, jer se – imajući u vidu kakve radove izvode – s pravom pitamo da li su plaćeni ili potplaćeni.

O tome da se u suštini jednostavni radovi maskiraju nepostojećom stručnošću staraju se tobože analitičke službe i zaposleni u takozvanom human recourcesu.

Kao i druge službe čiji strani naziv samo obmanjuje prostotu, i ova poslednja je najobičnija parodija. Jednostavno zbog toga što u njoj o sudbini profesije odlučuju osobe koje o novinarstvu pojma nemaju, ali su zato ponizno uslužne kad god im se naloži da iskorenjivanje kritički nastrojenih novinara predstave kao neizbežnu meru štednje.

Najviše se „uštedelo“ na novinarima koji su se drznuli da o društvenim prilikama kritički pišu

Pokušaji da „poslovodstvo“ i njima nadređene vlasti uređuju novine i televiziju postoje i u svetu, ali redovno nailaze na odlučan otpor. Dovoljno je u prilog tome podsetiti na štrajkove u Italiji, Grčkoj i Španiji, na odbranu „Monda“ u Francuskoj i na mnoge druge primere.

Da Vas podsetimo:  Apelacioni sud probio zakonski rok za odlučivanje u procesu za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića

Za to što kod nas izostaje takva vrsta otpora postoji više razloga.

Najpre zbog toga što se zaposleni novinari plaše da ne izgube posao. Takođe zbog toga što nemaju delotvornu zaštitu. Čak ni kod esnafskih udruženja koja se manje-više ograničavaju na saopštenja.

Kako se, najzad, može verovati da se predsednica jednog od tih udruženja iskreno bori za bolji položaj novinara kada je i sama – u odnosu na njih – nepristojno visoko plaćena?

Premijer je, doduše, u razgovoru sa televizijskim novinarom ponudio rešenje.

– Zbog čega se mirite s uslovima koji vam ne odgovaraju? – pitao je on. – Zbog čega prihvatate poniženje?

Zaboravio je samo da pomene da ugroženi novinari nemaju baš veliki izbor. Gde će, najzad, otići u zemlji u kojoj se – sa zanemarljivim brojem izuzetaka – novine razlikuju samo po manjem ili većem udvorištvu premijeru?

Dušan Miklja

Cenzolovka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime