„Izmjeren si na merila, i našao si se lak.“ (Dan. 24 – 27)
Na temu iz naslova drugom smo se prilikom već osvrnuli. Neko dobronameran iz uzurpatorovog okruženja (ako u njegovoj blizini takvih još uvek ima) trebalo bi da ga posavetuje da pažljivo prati razvoj događaja u Kazahstanu.
Pokušaj nasilnog svrgavanja kazahstanskog predsednika i njegove vlade nesumnjivo ima niz lokalnih i regionalnih specifičnosti. Ali u onome što je bitno sled događaja u toj zemlji prikazuje šta bi se vrlo lako, u režiji istih faktora, moglo dogoditi i u Srbiji.
Dovoljno je obratiti pažnju na tri značajne paralelne okolnosti.
Prvo, kao što se redovno dešava u insceniranim obojenim revolucijama, neposredni povod za izbijanje nereda u Kazahstanu bila je bahato doneta odluka vlasti koja je ubrzo zatim postala široko nepopularna i otuđila znatan deo stanovništva. U Kazahstanu, to je bilo prekonoćno udvostručenje cene tečnog gasa. U Srbiji, u prvom planu nalazi se ekološka katastrofa prouzrokovana zloupotrebama koje vlast dopušta predatorskom stranom preduzeću Rio Tinto kome izlazi u susret zato što je od njega primila pozamašan mito. Ukoliko se te zloupotrebe budu nastavile, uslediće ne samo ogromna šteta po životnu sredinu već će doći i do osetnog pogoršavanja opšteg zdravstvenog stanja stanovništva, što će neminovno izazvati opravdani bes miliona ljudi. Pored ovoga, u Srbiji se takođe sprema i drastično poskupljenje struje, što će dodatno otežati život već osiromašenom stanovništvu i doprineti stvaranju „revolucionarne situacije“ koju će strane službe znati da iskoriste, po već uhodanoj mustri. Veza između korumpirane vlasti i navedenih tegoba neposredna je i svima očigledna. Agitatori pod kontrolom stranih službi stanovništvo će lako mobilisati bez potrebe da mu posebno objašnjavaju razloge za bunt.
Druga okolnost koja je takođe opasno slična situaciji u Kazahstanu uoči izbijanja pobune je činjenica da su u Srbiji strukture bezbednosti probušene kao švajcarski sir. U Kazahstanu, ovakva situacija doprinela je u velikoj meri početnom uspehu obojene revolucije, dok svojim prispećem to nisu presekle vojne snage Rusije i njenih saveznika. Aktuelni predsednik Tokajev nije imao punu kontrolu nad bezbednosnim službama, kojima je iz senke rukovodio donedavno još uvek uticajni bivši predsednik Nazarbajev. Nazarbajev je po svemu sudeći bio u dosluhu sa zapadnim faktorom i aktivno je radio na implementaciji njegove i agende udaljavanja Kazahstana od Rusije. Njegov uticaj nad službama bezbednosti nesumnjivo je razlog zašto one nisu blagovremeno otkrile i upozorile vladu na masivne pripreme za insceniranje nereda, da bi mere neophodne da se pobuna suzbije mogle na vreme biti preduzete.
Slična je situacija i u Srbiji. Sve strukture vlasti, posebno bezbednosne i vojne, prožete su stranim agenturama, koje u stvari kontrolišu i usmeravaju njihov rad. Lokalno političko rukovodstvo živi u iluziji da upravlja domaćim službama. Diletanti u vlasti nesposobni su da razlikuju prizemno korišćenje službi za maltretiranje unutrašnjih političkih protivnika od služenja ovih struktura pravoj nameni radi čega su formirane, a to je da se obezbedi odbrambeni potencijal države.
Najzad, treća važna paralelna okolnost odnosi se na značajno prisustvo domaće pete kolone pod kontrolom zapadnog faktora, osnažene razmeštanjem neprijateljski indoktriniranih stranih hordi koje se mogu aktivirati i militarizovati u svakom trenutku.
U Kazahstanu je uoči pokušaja prevrata nesmetano delovalo pedesetak „nevladinih organizacija“ koje su finansirale zapadne agencije zadužene za nadgledanje agentura uticaja i njihov subverzivan rad u stranim državama. Stanje u Srbiji je uporedivo, s tim što su operativci tih lažnih NVO po dopuštenju same vlasti infiltrirani u svim oblastima državne uprave i javnog života. Niko tačno ne zna gde su pozicionirani „spavači“ koji će u danom trenutku ometati pokušaje vlasti, kada konačno bude određena za odstrel, da se efikasno suprotstavi neredima izrežiranim sa ciljem njenog svrgavanja.
Pored tolerisanja ovog unutrašnjeg neprijatelja, kome je, u nastojanju da se dodvori svojim zapadnim sponzorima i na taj način sebi produži politički život i priliku za pljačku, idiotska vlast omogućila nesmetanu podrivačku delatnost i pristup svim važnim strukturama, slično Kazahstanu vlast u Srbiji je napravila još jednu kardinalnu grešku. Dozvolila je masovni upad i stacioniranje stranih, neprijateljski nastrojenih, potencijalno paravojnih formacija prerušenih u izbeglice. Znakovito je da je u neredima u Kazahstanu otkriveno učešće džihadističkih ćelija pod kontrolom zapadnih službi koje su ratovale u Siriji i Libiji, kao i odreda etničkih Ujgura iz kineske provincije Singjang, koja je trenutno u središtu zapadne pažnje zbog navodnog kršenja „ljudskih prava.“ U Srbiji, situacija je analogna. Pod izgovorom „humanitarne saradnje“ sa Evropskom unijom, količinski nepoznat ali sudeći po broju i rasprostranjenosti incidenata i napada na lokalno stanovništvo znatan kontingent „migranata,“ pretežno muškog pola i vojnog uzrasta, toleriše se širom Srbije. Domaće službe bezbednosti, koje ne rade za Srbiju nego za strane interese koji njima upravljaju, nemaju ni uvid ni mogućnost vršenja kontrole nad ovim neprijateljskim formacijama raspoređenim svuda po srpskoj teritoriji.
To su, ukratko, najvažnije paralele, a ujedno i lekcije, između situacije u Kazahstanu i situacije koja bi na pritisak dugmeta mogla da nastane u Srbiji.
Klasični detonatori za izazivanje nereda u Srbiji su prisutniji nego u Kazahstanu. Sporedno je što su razlozi za bes građana, poput koruptivnog dovođenja trovačke kompanije Rio Tinto, u potpunosti razumni i opravdani. Za izvođenje obojene revolucije nije bitna opravdanost nezadovoljstva, nego je bitno ko nezadovoljstvom upravlja i kako ga usmerava. Isti razlozi za javno ispoljavanje masovnog nezadovoljstva u Srbiji već mesecima traju, ali nijedan pokušaj dobronamernih rodoljuba-amatera da se mobiliše javnost do sada nije urodio plodom. To se promenilo tek odnedavno, kada je stvar u svoje ruke preuzeo štab finansiran iz inostranstva koji je, očigledno, pored finansijskih sredstava na raspolaganju imao i profesionalnu logistiku, što je presudno za uspešnu mobilizaciju i usmeravanje masa. Tek tada obim manifestacija u Srbiji volšebno je prerastao od nekoliko desetina ili stotinak učesnika u ozbiljne i koordinisane masovne pojave građanske neposlušnosti, koje izbijaju širom zemlje. Kao što smo ukazivali u prethodnim osvrtima na ovu temu, za sada to su po intenzitetu još uvek strogo ograničene manifestacije čija osnovna svrha nije da režim odmah obore nego da ga upozore na to šta bi mu se moglo dogoditi ukoliko ne požuri da ispuni ugovorene obaveze. Podrazumeva se da se režimu ni u kojem slučaju ne bi „dogodio narod,“ nego isključivo dobro isplanirana, profesionalno izvedena operacija svrgavanja i zamene novom i po ključnim pitanjima još kooperativnijom ekipom, u službi istih stranih interesa.
Ali za razliku od Kazahstana i nekoliko godina ranije Turske, usled geografske udaljenosti i niza drugih činilaca, kada debilni režim konačno bude otpisan on neće moći da računa na brzu i spasonosnu intervenciju Rusije, ma koliko Rusija bila zainteresovana za očuvanje svoga prisustva i kolikog tolikog uticaja u Srbiji.
Ni na domaćem ni na spoljnom planu režim više nema nijednu pouzdanu tačku oslonca.
Uzurpator ima mnogo razloga za zabrinutost i duboku potištenost. Kazahstan će, sticajem povoljnih okolnosti, najverovatnije preodoleti spolja izazvanu krizu. Međutim, to nije razlog za zadovoljstvo i veselje uzurpatora i njegovih saradnika u Srbiji. U Srbiji postoje isti ili još pogodniji uslovi za režiranje kazahstanskog scenarija ali, za razliku od položaja u kome su se našle kazahstanske vlasti, srpski režim ne raspolaže ni spoljnim ni unutrašnjim sredstvima pomoću kojih bi se mogao odupreti napadu takve vrste.
Razvoj situacije u Kazahstanu, u poređenju sa stanjem u Srbiji, iznova potvrđuje zlu kob srpske politike. Organizovanih rodoljubivih političkih snaga, spremnih da povedu srpsku politiku, u Srbiji nema. U suštini, izbor se svodi na izdajnički i truli režim s jedne strane, i novu ekipu stranih kvislinga koja je već u pripravnosti i čeka trenutak da bude instalirana, s druge. Politička inicijativa nije u rukama srpskog naroda niti njegovih legitimnih predstavnika, koji bi mogli da govore ili delaju u njegovo ime. Za obezglavljeni i povodljivi narod, svaka opcija na horizontu je gubitnička. Događaje i njihov redosled u doglednom vremenu i dalje će diktirati drugi.
Zato, kojim god smerom stvari pošle, bez obzira na to što su naznake jasne da su u Srbiji na pomolu krupni događaji, nije vreme za otvaranje šampanjskih boca. Dok se Srbi ne pokaju i ne postanu bolji, ljudi koji će biti postavljani da nad njima vladaju biće sve pokvareniji i gori.
Institut Arčibald Rajs
http://www.reissinstitute.org/
