Za svaki govor o promeni sistema potrebno je ne samo znanje, već i politička i institucionalna svest i kultura koje nedostaju prevelikom delu naše inteligencije i građanstva da bi to budilo isuviše optimizma u krajnji ishod
Često se može čuti kako je potrebno menjati sistem, a ne vlast ili ljude, i kako se bez toga nikakva ozbiljna promena nabolje ne može očekivati. Ovu, u načelu privlačnu parolu, ipak treba pažljivije razmotriti.
Najpre, šta je to što neko može podrazumevati pod promenom sistema? Za nekog to podrazumeva potpuno saobražavanje državnog i ekonomskog uređenja standardima Evropske unije, ili normama i praksom liberalne demokratije, otvoreno rečeno interesima zapadnih aktera na našem prostoru.
Za nekoga je to stvaranje alternativnog sistema po uzoru na evropske suverenističke prakse, koji je još u povoju, dok za nekoga to predstavlja stvaranje sistema koji bi bio alternativa kapitalističkom. Desna manjina, oslonjena na primer na Ljotićeve ili srodne ideje iz perioda između dva svetska rata, pod promenom sistema može podrazumevati zamenu parlamentarne predstavničke demokratije nekakvim oblikom staleškog, umesto (više)partijskog uređenja, dok bi anarhisti jedinom istinskom promenom smatrali ukidanje države kao takve.
Dakle, kada neko kaže da je za promenu sistema, on bi morao da se izjasni šta tačno pod tim podrazumeva, a što se ne može svesti samo na nabrajanje vrednosti ili parola, bez projekcije oblika njihove institucionalizacije i brige o njihovoj održivosti u realnim istorijskim okolnostima.
Kako do promene?
Takođe, oni koji govore o neophodnosti promene sistema, bez čega je svaka politička borba besmislena, dolaze u opasnost da zagovaraju potpunu pasivnost, prema kojoj ne treba kritikovati vlast, šta god ona činila, dok se ne stvore uslovi za promenu sistema, pošto će unutar nepromenjenog sistema svaka vlast činiti manje-više isto, pa promena nema smisla.
Druga opasnost je apstrahovanje i idealizacija, koji političku akciju čine nedelatnom, jer se novi i poželjan sistem sagledava apstraktno i bez dovoljno odnosa prema realnim okolnostima, odnosu snaga, razvojnim mogućnostima i slično. Treća opasnost je radikalizacija i maksimalizacija, koja potpunu transformaciju smatra neophodnom po bilo koju cenu. Ovo može da vodi destrukciji i produbljivanju društvenog konflikta, ali i da bude makar i nenamerno oruđe za ostvarivanje često ne uvek transparentnih interesa stranog faktora.
I najzad, da bi neko menjao sistem on najpre mora da osvoji vlast, i to dovoljno čvrstu i legitimnu kako bi bila sposobna za temeljnije društvene i institucionalne rezove, koje svaka promena sistema podrazumeva. A na vlast dolaze konkretni ljudi, sa konkretnim idejama, ali i konkretnim političkim veštinama koje moraju da funkcionišu u postojećem političkom kontekstu, odnosno u skladu sa postojećim „pravilima igre“.
To važi i za revolucionarne promene, jer njih opet čine ljudi koji su u stanju da obezbede podršku i mehanizme kontrole dovoljne za promenu starog i uspostavljanje novog sistema, kakav god on bio. Lenjin možda jeste uzeo vlast kada se ona već „kotrljala po ulici“, ali to nije mogao da učini bez dobrog poznavanja postojećeg sistema i njegovih slabosti, odnosno pravilne procene kada je trenutak da se stupi u akciju.
I podrazumeva se, ne bez efikasne organizacije i idejno-motivacione podloge saglasne sa konkretnim stanjem u društvu, njegovim potrebama, strahovima, nadanjima i očekivanjima. U Lenjinovom slučaju – i ne bez podrške iz inostranstva, ali i od određenih bogatih i uticajnih ljudi u samoj Rusiji.
Legitimno je zastupati promenu sistema u javnom prostoru, kako bi se stvorio senzibilitet građana za ideje, rešenja i mogućnosti drugačije od postojećih i normalizovanih, i time potencijalno pripremio teren za stvaranje kritične mase koja bi podržala predložene promene.
Da bi neko menjao sistem on najpre mora da osvoji vlast, i to dovoljno čvrstu i legitimnu
S druge strane, ako stupate u direktnu političku borbu, vi to možete činiti na revolucionaran način, ne prihvatajući postojeća pravila i norme, već zastupajući nužnost nasilne promene poretka, ili na institucionalan način, formiranjem partija ili pokreta koji deluju u skladu sa postojećim institucionalnim okvirom. U oba slučaja morate delovati unutar postojećih okolnosti i tražiti način da ih iskoristite za ostvarenje svojih ciljeva. U oba slučaja, takođe, potreban je strpljiv, marljiv i jasno usmeren rad, uz prihvatanje nužnosti određenih kompromisa i prilagođavanja, promena taktike, pa i zamenjivosti aktera.
Ali sve to ponovo podrazumeva da se do promene ne dolazi ni stihijski ni po nekoj nužnosti, nego da je sprovode konkretni ljudi, koji nisu savršeni, koji su podložni ograničenjima, ali i različitim interesima i uticajima. Ljudi su „kvarljiva roba“ i sa tim treba računati, predviđajući mehanizme koji onemogućavaju potpuni primat pojedinih aktera, kao i njihovu zamenjivost. Ali, pored toga, potrebna je i fleksibilnost, a ne purizam koji bi svakog aktera u startu odbacivao ako ne bude procenjen kao savršen i bez ikakve senke.
Neželjeni ishodi
Ljudi koji zagovaraju neophodnost promene sistema takođe moraju da računaju da na taj poziv može da odgovori i vlast, sledeći promene međunarodnih okolnosti ili raspoloženje biračkog tela, a oni koji su na vlasti lakše mogu da promene sistem, jer su institucionalni mehanizmi već u njihovim rukama, kad već ionako konkretni ljudi navodno nisu od presudne važnosti.
U našem slučaju parola o nužnosti promene sistema ima smisla i sa tačke gledišta nedovoljne unutrašnje funkcionalnosti državnih i društvenih institucija, kao i neprilagođenosti sistema potrebama većine građana i njegove nesposobnosti da efikasno reaguje na globalne promene i izazove u međunarodnim odnosima.
Ovo ima šire kulturne i civilizacijske implikacije koje se tiču neprilagođenosti kapitalističkog poretka zapadnjačkog tipa našem mentalitetu, kulturnoj (samo)svesti i kulturnom pamćenju, ali i činjenici da nas takav sistem vodi u zavisnost od zapadnih centara moći, koja po pravilu nije u našem interesu, ni institucionalnom, ni društvenom, ni razvojnom, ni bezbednosnom.
S druge strane, u ovako nestabilnim regionalnim i globalnim okolnostima, zalaganje za promenu sistema nosi mnoštvo opasnosti. Onaj ko pod promenom sistema podrazumeva veće prilagođavanje zapadnim institucionalnim praksama i normama, koje su uveliko uzdrmane i na samom Zapadu, zapravo se zalaže za veće potčinjavanje i zavisnost od u osnovi geopolitičkog protivnika, odnosno centra moći (ili centara moći) koji ima istorijski kontinuirane interese na našem prostoru, a koje nisu saglasni sa našim.
U tom smislu, čak i u načelu ispravne težnje ka smanjenju korupcije ili unapređenju administracije mogu imati negativne posledice po nezavisnost, suverenost i razvojne potencijale države i društva.
Onaj ko pod promenom sistema podrazumeva ukidanje kapitalizma zapada u opasnost bilo pasivnosti („dok se ne stvore okolnosti, a dotad ćemo podržavati kapitalističku vlast, jer je manje zlo od alternativa“) ili od destruktivnih namera i praksi koje se zalažu za borbu protiv kapitalističke vlasti, bez obzira na tekuće okolnosti i globalne uslove u kojima su i zemlje poput Rusije i Kine kapitalističke.
Najzad, zalaganje za promenu sistema u smislu povećavanja njegovih suverenističkih elemenata predstavlja prihvatanje u osnovi kapitalističkog sistema, iz opasnosti od sleđenja zapadnih praksi u tom cilju, koje ne moraju nužno biti u skladu sa interesima naše države i naroda.
Sistem, dakle, menjaju organizovani, motivisani i jasno usmereni i delatno osposobljeni ljudi koji steknu dovoljnu količinu moći i podrške da ostvare temeljnije transformacije i rezove, a da to ne vodi ka destrukciji ili još većem potčinjavanju geopolitičkom (pa i civilizacijskom) protivniku.
Promena sistema se svakako ne ostvaruje ni pasivnošću i pukom retorikom, kao ni lepim željama i moralizovanjem ili bezglavom akcijom promene po svaku cenu, niti u nekakvom bezvazdušnom prostoru nezavisnom od unutrašnjih i spoljašnjih okolnosti. Ukratko, za svaki govor o promeni sistema, a kamoli praktičan rad na njoj, potrebno je znanje, politička i institucionalna svest i kultura koje nedostaju prevelikom delu naše inteligencije i građanstva, da bi to budilo isuviše optimizma u mogućnost i ostvarivost temeljnijih promena koje bi išle u korist naše države i naroda.
autor:Vladimir Kolarić , pisac i teoretičar kulture, autor knjiga „Javni interes u kulturi“, „Kultura i bezbednost“, „Plamen Donbasa – eseji o Trećem svetskom ratu“ i drugih.
