U Gojbulji je pre 1999. živelo 88 srpskih porodica. Godinama unazad slika se promenila, mladi su otišli, a oni najistrajniji uprkos nagomialnim problemima ne dozvoljavaju da nada za povratkom bude ugašena.
Na četiri kilometra od Vučitrna na reci Trstenici smeštena je Gojbulja. U preostalih 36 srpskih domaćinstava život se relativno normalno odvija. O nelegalnoj seči šuma, uzurpiranoj imovini, kao i infrastrukturnim problemima, meštani nerado govore.
“Mi u Gojbulji plaćamo odnošenje smeća, vidite kantu u kakvoj ja držim smeće, odnosno svi ljudi iz ovog sela. Svim selima u okolini su podeljene kante, nama nisu. Zašto? Neka neko drugi odgovori na to pitanje…Na kanalizacionu mrežu priključeni su samo oni što su bili u blizini, da bi se došlo do glavne kanalizacione mreže treba da bude prokopan deo gde su kocke, tako da ostali nisu priključeni. Vodovod imamo od ‘90. godine, on je urađen za druge potrebe. Ova mreža ima neverovatne gubitke, videćete gde voda izbija iz zemlje, onda se smanjuje pritisak, tako da u selu niko ne može da koristi gradsku mrežu za bojler, ne stvara dovoljan pritisak, pa većina ljudi koristi bunare… Imamo uličnu rasvetu, postojala je neka firma da to tako održava, ali danas veliki broj tih sijalica ne radi. Odgovor na to pitanje je da neko drugi treba da preuzme taj tender, a u stvari to mu dođe ‘ne lipši magarče do zelene trave’, mi se i dalje noću šetamo po mraku u najvećem broju ulica”, kaže predstavnik sela, Branko Kostić.
Raduje ih što u seosku ambulantu lekar dolazi dva do tri puta nedeljno, ali i što radnim danima mogu računati na obezbeđen prevoz do Mitrovice.
“Dobrim delom su to staračka domaćinstva, naš podmladak je većinom u Mitrovici. ‘Trbuhom za kruhom’ dobar deo njih je na privremenom radu u Norveškoj, tako da su tim radom na neki način uspeli sebi da obezbede neku egzistenciju, šest meseci rade, šest meseci su tu, dobar deo njih je oženjen i danas žive na relaciji, Mitrovica-Gojbulja, kod roditelja su tu kad treba, da se nešto pomogne ili da se nešto radi. Deca su u Mitrovici, ne toliko danas možda zbog bezbednosne situacije, koliko zbog ekonomske, školovanja”, rekao je Kostić.
Zabravljene kapije govore o tome da je ovde nekada sve vrvelo od života. Mali broj kuća je prodat, a odnosi sa novim komšijama su dobri.
“Nekada je bilo teško, sada bez laži nema nekih problema. Kada je reč o slobodi kretanja idemo slobodno u svako doba. Prvi komšija mi je Albanac, nemamo problem, ne samo ja nego mogu da kažem za 80% ljudi…Ostali smo mi koji imamo posao od ranije, pa može nekako da se živi, malo zemlja, malo posao, supruga mi ne radi, troje dece sam iškolovao sa jednom platom, ali opet malo poljoprivreda i izađe se na kraj”, kaže Dragiša Lempić iz Gojbulje.
Ipak, u Gojbulji zatičemo i one koji nikada nisu odlazili. Vojislav i Miroslava Zarković su se upoznali tu gde su i rođeni. Upravo na 8. mart proslavljaju 53. godišnjicu braka.
“53 godine smo u braku, obeležavamo kao uvek . Dobila sam kao i svake godine, unuka mi je poslala cveće. Ja sam ovde živela i pre, iz ovog sela sam, tu sam se rodila, živela. Radila sam u Vučitrnu skoro tri godine, napustila sam posao kad sam se udala. Držali smo krave, kokoške, svinje”, kaže Miroslava.
”Najmanje smo obraćali pažnju na nas, zbog roditelja nismo mogli da idemo u grad, radio sam u Kosovu Polju, žena je napustila posao, tako da smo više pažnje posvetili roditeljima i deci nego sami sebi. Poručujem mladima da se vole, da budu tolerantni”, kaže Vojislav.
Zarkoviće smo ostavili da u miru proslave godišnjicu braka. Oni, kao i ostali meštani sa kojima smo razgovarali ne planiraju da napuste svoja imanja, jer, sve dok imaju nadu, veruju da će neki bolji dani ipak doći.
