U nedelju 05. oktobra 2025. je na Prvom programu nemačke televizije (ARD) u udarno vreme (20.15) emitovana jedna epizoda vrlo popularne kriminalističke serije „Mesto zločina“ („Tatort“). Glavna ličnost je bio policijski komesar Hamza Kulina iz Frankfurta, poreklom iz Bosne i Hercegovine (glumac Edin Hasanović, poreklom iz Bosne i Hercegovine).
Vrlo hvaljena epizoda, kao emocionalna, realna, potresna.
Najsnažniji utisak je nesumnjivo ostavila scena, kada komesar Kulina opisuje kako je kao trogodišnjak doživeo da mu „srpski četnici“ u Srebrenici odvode trinaestogodišnjeg brata na streljanje, što njegova majka do danas nije prebolela.
Majka se uvek iznova pojavljuje u filmu i vrlo upečatljivo glumi.
Nesumnjivi ratni zločin u Srebrenici nad nenaoružanim bosansko-muslimanskim muškarcima, počinjen od strane pripadnika srpskih oružanih snaga, predstavlja verovatno najpoznatiju tragičnu epizodu iz vremena građanskih ratova pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije na kraju 20. veka i – neprestajuću kontroverzu u odnosu na karakter i obim zločina.[1]
To je izuzetno senzibilna tema o kojoj je teško govoriti i pisati, jer pijetet prema žrtvama i njihovim najbližima po prirodi stvari esencijalno determiniše način komentarisanja tih žalosnih i surovih ratnih događanja.
Suze jedne majke su uvek iste, da li ona dolazila iz Bosne, Srbije ili iz Burundija.
Kontroverza o kojoj je reč, međutim, ima prevashodno političku pozadinu a to znači da se činjenice interesno selektiraju, emocije po potrebi doziraju i primenjuju po principu korisnosti, da se istina politizuje.
Stara je izreka, da u ratu prvo umire istina i to su zapadni mediji u to vreme neumorno i vrlo bezobzirno demonstrirali – Srbi su „igrali fudbal sa fetusima isečenih iz stomaka silovanih Albanki a potom ih pekli sebi za večeru, usađivali pseće embrione u materice bosanskih muslimanki, itd.“
Za očekivati je, dakle, da će zapadni medijski konzumenti vrlo spremno prihvatiti da je težište jedne vrlo popularne kriminalističke emisije upravo na traumatičnom doživljaju jednog policijskom komesara (odlična gluma Edina Hasanovića) iz ranog detinjstva u Srebrenici.
I sigurno će saosećati sa njegovom (filmskom) majkom, koja i posle decenija živi pretežno u zamračenoj sobi i svake godine pravi baklavu za rođendan svog streljanog sina. I potom se setno nasmešiti, kada drugi sin, komesar po prvi put ponudi majci da ovog puta zajedno naprave baklave a potom skloni zavesu i pusti dnevnu svetlost u sobu.
Zrak svetlosti, znak nade.
Radnja filma, traganje za jednim serijskim ubicom je sekundarna, sporedna, odlazi u daleku pozadinu. Još jednom, u ratu prvo umire istina, no njena reanimacija po završetku rata je teška i po pravilu dugo traje.
Naročito kada se „ratna istina“ potom provlači kroz zabavne emisije masovnih medija. Jer u ovom filmu je politika bila težište a to znači da su autori i protagonisti sebi uzeli pravo da odbace sve dileme, rasprave i diskusije o ovom osetljivom i otvorenom pitanju.
Oni su politizovali umetnost i – istinu koja je, još jednom, jedno otvoreno pitanje. Sigurno, oni se svi mogu pozivati na presude Haškog tribunala (ICTY), no i one su predmet vrlo ozbiljne kritike na međunarodnom nivou.
Da bi se izbegli nesporazumi – niko iole ozbiljan ne može da porekne činjenicu izvršenog ratnog zločina u Srebrenici a jedan zločin nema i ne može da ima opravdanja, čak i kada se kao razlog navodi (ne samo) na Balkanu tradicionalna osveta za prethodno počinjene teške zločine bosanskih muslimana nad Srbima, pored ostalog i u okolini Srebrenice.
Nekoliko činjenica, koje se isto tako ne daju poreći:
Zašto je ratni komandant bosansko-muslimanskih snaga iz te iste Srebrenice, Naser Orić, od strane tog Haškog tribunala bio oslobođen svake krivične odgovornosti? Njegove oružane snage (iz srebreničke „demilitarizovane UN-zone“), naime, dokazano su i prethodno uništile oko pedesetak (tj. mnogo više, ako se svako nastanjeno mesto, zaseok, itd. posmatra kao zasebna celina[2]) srpskih sela u okolini Srebrenice i ubile preko 2.500, po nekim izvorima oko 3.300 Srba (muškaraca, starih ljudi, žena i dece, što i po UN-Rezoluciji uključuje kvalifikaciju genocida, znači pokušaj uništenja čitave grupe žrtava).
Tada su, dakle, godinama srpske majke prolivale suze, ali suze jedne majke su uvek iste, da li ona dolazila iz Bosne, Srbije ili iz Burundija. No teško da će to ikada biti težište neke zabavne emisije u Nemačkoj i na čitavom Zapadu, koju gledaju milioni gledalaca i internalizuju njene poruke, kao što je to ovde bio slučaj.
Jer kako su zapadni mediji u vreme građanskih ratova pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije na kraju 20. veka hrabro i objektivno izveštavali, što od tada zna i svako malo dete, „Srbi su ljudožderi, parije, trule jabuke u buretu Evrope!“
Kako, znači, oni mogu da budu žrtve, da izazivaju saosećanje, suze, solidarnost?
Jedan američki novinar je posetio Orića početkom 1994. u Srebrenici i intervjusao ga: „Ratni trofeji Nasera Orića ne krase zidove njegovog udobnog stana, oni su ovekovečeni na jednoj video-kaseti, na kojoj se vide spaljene srpske kuće, obezglavljeni leševi rasporenih stomaka.
Orić komentariše, zavaljen u meku sofu: „Te noći nismo mogli da upotrebljavamo vatreno oružje“. Muslimanski zapovednik Orić je sigurno najokoreliji čovek u ovom gradu, koji je od strane Saveta bezbednosti UN proglašen „zaštićenom i demilitarizovanom zonom.“[3]
Jedan kanadski novinar je Orića pak posetio u januaru 1994. isto tako u Srebrenici i takođe dobio priliku da se upozna sa dotičnim „ratnim trofejima“: „Goruće kuće, svuda leševi, odsečene glave, ljudi koji beže. Orić se sve vreme smejuljio i divio svome „delu“.
Kada su se u sledećoj sceni pojavili raskomadani leševi, Orić je razliku objasnio rečenicom: „Ove smo ispalili na mesec.“ a kada se potom pojavilo jedno mesto bez žive duše, on je požurio da izjavi: „Samo ovde smo pobili 114 Srba“.[4]
To mesto je selo Kravice a dotični masakar su Orićeve trupe izvršile na pravoslavni Božić, 07. januara 1993.
Profesor političkih nauka na univerzitetu u Beču dr Walter Manoschek komentariše: „Ova skandalozna presuda baca svetlo na politički tendencioznu stranu ICTY i uopšte nije neophodno biti prijateljski raspoložen prema Srbima, da bi se presuda označila kao skandal (…) Pored blage presude upada u oči da je već optužnica, koja je zanemarila Orićeve očigledne teške zločine pre jula 1995, trebalo da spreči sagledavanje njihove povezanosti sa događanjima posle zauzimanja grada od strane bosansko-srpske vojske (…)
Da sistematski pokolj srpskog civilnog stanovništva od strane Orićevih trupa u okolini Srebrenice od strane ICTY nije bio kvalifikovan kao „Zločin protiv čovečnosti“, govori dakle za političku agendu ovog tribunala.
Time je naime postalo moguće da se masakar bosansko-srpske vojske u julu 1995. liši konteksta, da se Srebrenica instrumentalizuje u smislu „srpskog zla“ a bosansko-muslimanska strana predstavi kao „jedina žrtva“.
Rehabilitacija Nasera Orića od strane ICTY predstavlja još jedan vrhunac ovog ciničnog poigravanja sa žalosnom, krvavom i kompleksnom istorijom raspada bivše Jugoslavije. Opravdana je bojazan, da će i proces protiv Karadžića isto tako odgovarati političkim tendencijama ICTY.“[5]
Primedba: Holandska UN-jedinica iz Srebrenice je potvrdila da su Orićeve snage u jačini od oko 4.800 ljudi njima 1993. predale samo „oko 300 komada, najvećim delom zastarelog tj. neispravnog oružja“,[6] tako da se oznaka „demilitarizovana“ zona teško može smatrati primerenom.
Njena forsirana upotreba u medijima Zapada (i u ICTY) sugeriše doduše jedno bespomoćno stanište samo civilnog stanovništva – bez vojnika i oružja – ali činjenično stanje je vrlo očigledno bilo drugačije, tako da se insistiranje na tom nazivu može prepoznati kao psihagoško širenje interesno redefinisane stvarnosti (teorija definicionizma).
Za podsećanje još i ovo – ICTY (Haški tribunal) potvrđuje i sam, da je tadašnji srpski glavnokomandujući general Ratko Mladić naredio, organizovao, kontrolisao i sproveo sigurnu i dobrovoljnu evakuaciju preko 20.000 bosansko-muslimanskih staraca, žena i dece.
To su, inače, neposredno po zauzimanju Srebrenice od strane vojske RS a posle bekstva Nasera Orića i hiljada njegovih vojnika prethodnog dana ka Tuzli, nedvosmisleno i u pisanoj formi potvrdile i holandske UN-jedinice sa lica mesta, zajedno sa predstavnicima srpske i bosansko-muslimanske strane:
„Evakuacija muslimanskog stanovništva je u kooperaciji sa srpskim vojnicima pod komandom generala Ratka Mladića protekla mirno i bez incidenata a na sopstvenu želju stanovnika (…)“ a od značaja je sigurno da prvobitno nijedna od prisutnih organizacija Zapada (UNHCR, THW, IRK, organizacija „Lekari bez granica“, itd.) nije izveštavala o nekim masovnim ubistvima. To činjenično stanje je podvukao i holandski komandant sa lica mesta Tom Karremans u jednom intervjuu 24. VII 1995. i – tada mu još uvek niko nije protivurečio.[7]
Direktor „Centra Simon Vizental“ Efraim Zurof (Efraim Zuroff) komentariše:
„Voleo bih da su nacisti sklonili jevrejske žene i decu pre svog krvavog pohoda, umesto što su ih ubili, ali to se nije desilo, kao što znamo. Ni Ruanda i Holokaust nisu isto, iako su zločini koji su se dogodili u Ruandi mnogo sličniji Holokaustu od onoga što se desilo u Srebrenici. Ali, opet, to nije isto (…)
Koliko znam, ono što se tamo u Srebrenici desilo ne odgovara opisu ili definiciji genocida.
Mislim da je odluka da se to nazove genocidom doneta zapravo iz političkih razloga. Očigledno je da se dogodila tragedija, nedužni ljudi izgubili su život i treba da se sačuva sećanje na njih (…)“[8]
Sve ovo i još mnogo povrh toga su autori i protagonisti ovog filma, prikazanog 05. oktobra 2025. na Prvom programu nemačke televizije (ARD) jednostavno ignorisali i sebi uzeli pravo da odbace sve dileme, rasprave i diskusije o ovom osetljivom i otvorenom pitanju, da politizuju umetnost i milionima gledalaca sugerišu svoje vrlo jednostrano viđenje ovih tragičnih događanja.
Ali kako režija i scenografija, tako i gluma, bili su neosporno na vrlo visokom profesionalnom nivou.
[1] Zvaničnu i u javnosti etabliranu verziju „srpskih zločina u Srebrenici, najvećih i najstrašnijih od kraja Drugog svetskog rata, znači – genocida“ u međuvremenu argumentativno postavlja u pitanje sve veći broj međunarodno priznatih eksperata. Najpoznatiji javnosti bi smeo da bude Efraim Zurof, direktor „Centra Simon Vizental“ za istraživanje Holokausta.
Navedimo samo još nekoliko imena: Michael Mandel, profesor međunarodnog prava (York University, Toronto), dr Philip Hammond, ekspert za medije (South Bank University, London), Carlos Martins Branco (tada zvanični izaslanik i posmatrač Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini), Filip Korvin (najviši predstavnik Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini do 1995, sa zvanjem „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and Herzegovina“), itd. Dalje prof. dr Kjell Magnusson, University of Uppsala, Sweden, prof dr Lennart Palm, University of Uppsala, Sweden, prof. dr Edward S. Herman, University of Pensilvania, USA, nekadašnji istočnonemački ambasador i danas politički analitičar Ralph Hartmann, itd.
Tako npr. eminentni američki naučnik, prof. dr Edward S. Herman, posle dugogodišnjeg istraživanja ove tematike smatra, ne samo da proglašeni kvalitet tada počinjenih ratnih zločina nad bosansko-muslimanskom populacijom („genocid“), već i navodno utvrđeni kvantitet (broj od oko 8.000 pretpostavljenih žrtava) nisu utemeljeni na istini. Rezultat svojih istraživanja on ponekad sažima i samo u jednoj jedinoj rečenici:
„Taj „masakar u Srebrenici“ je najveći trijumf propagande, koji je proistekao iz tih balkanskih ratova.“ (Edward S. Herman, The approved narrative of the Srebrenica Massacre. U: International Journal for the Semiotic of Law, Volume 19, Nr. 4/Dezember 2006. Dalje od istog autora: Die Politik des Srebrenica-Massakers, ZNET, 7. VII 2005, http//zmag/artikel/Die-Politik-des_Srebrenica-Massakers).
[2] To su bila naselja (zaseoci i sela) Čumavići, Blječeva, Gniona, Studenac, Vigor, Osredak, Sarači, Kovačice, Jeremići, Petrovići, Orahovica, Borovac, Bojna, Rajne, Vitlovac, Soloćuša, Ćićevac, Gostilj, Kiprovo, Pribojevići, Jasenova, Bukova Glava, Pribićevac, Vukosavljević, Mala Turija, Turija, Gajić, Brežani, Primalac, Knezovi, Lubnica, Markovići, Radoševići, Karno, Međe, Radačevići, Mede, Crni vrh, Postolje, Podrto, Grubanovići, Dolovi, Oparci, Darošnica, Radonići, Crkvine, Račići, Dučići, Dvorišta, Ratkovići, Magudovići, Brađevina, Ruljevići, Vraneševići, Kaludra, Polimci, Jasikovača, Lipenovići, Dolovi, Gornji Martinci, Donji Martinci, Krnjići, Zečići, Zalazje, Ažlica, Špat, Zagoni, Magašići, Hranča, Obarak, Grujčići, Zavigani, Mlečva, Seona, Pribojevići, Blažijevići, Mošići, Klekovići, Božići, G. Kostolomci, Kolari, Krstača, Stublovi, Đurići, Toplice, Laščići, Jagodnja, Tuk, G. Rijeka, Jarčenovići, Podselo, Fakovići, G. Fakovići, Divovići, Radijevići, Boljevići, Kutijaši, Topl. Oparci, Tegare, Ogrlica, Gaj, Živkovići, Žgunja, Sikirići, S. Loznica, Kunjarac, Bjelovac, Neškovići, Koštanovice, Sase, Donje Sase, Ježestica, Lazarići, Šiljkovići, Marići, Kravica, Dolijani, D. Bačići, G. Bačići, D. Brana, G. Brana, Banjevići, Begići, Ođenovići, Anđići, Čolakovići, Popovići, Opravdići, Mandići, Radeljevac, Bradići, Jaketići, Drmnik, Kušići, Dvizovići, Savići, Malta, Rosulje, Ćosići, Visočnik, Pavkovići, Stajčići, Pribidoli, Arapovići, Andrići, Obadi, Podravanje, Jezero, Metaljka, Vandžići, Sikirići. Preuzeto sa: Srebrenica, das NATO-Geheimnis, www.facebook.com, 20. VI 2014.
[3] John Pomfret, „Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy“, Washington Post Foreign Service, 16. II 1994.
[4] Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, Toronto Star, 16. VII 1995.
[5] Isto, Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. VII 2008, Wien.
[6] Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. Juli 2008, Wien.
[7] „NRC Handelsblad“, Amsterdam, 24. VII 1995.
[8] Vesti, Bad Vilbel, 17. VI 2015.
