Moja generacija je punoletstvo započela 1991. godine. 27. Juna. Bezz ikakve najave u JNA, saopštili su nam da je počeo neki rat. Niko to od nas nije mogao ozbiljno da svati, mada je prethodna klasa diverzatskog odreda iz Skoplja pod uzbunom.
Otišli su transportnim avionom I pri sletanju odmah zarobljeni od nekog, verujem, i njima tada nepoznatog neprijatelja.
Dakle počeo je rat, građanski. Tada nisam ni slutio kroz šta će moja generacija proći i kako ćemo za par godina ostariti, ali ne izubiti čoveka u nama, bar većina nas.
Prebačen sam u Specijalnu vojnu policiju za pt dejstava i obezbeđenje tada generla Milutina Kukanjca. Malo zatim, pozdravi smo se sa Makedoncima, zatim Hrvatima i Bosancima i sve to preko žice sa pozdravima „srećno“!
Kada smo se razišli kao omladinci (izraz je promenljiv nečija su to „deca“ a nečija obično radnička su stasiti momci za ratovanje), tada sam saznao od nekih, valjda, političara da su svi ovi drugovi bili dezerteri i da su to mudžahedini, ustaše, a da sam ja četnik.
Odjednom mi se u glavi pobrka čitava istorija koju sam učio osnovnoj i srednjoj školi, gde su svi ovi bili negativci.
I tako se prolivala krv. Ne od neprijatelja stranca već od ljudi koji pričaju istim jezikom, sa kojim se razumem kada izgovaramo reči.
Pamtim kako jedan od visokih oficira JNA u neformalnom razgovoru izgovori: „Počeo je očekivani rat, završiće se na Kosovu!“
Ništa nisam razumeo, samo sam išao gde kažu i prilagođavao situaciji i stvarno završio ratom Kosovu.
Konačno, posle po meni neverovatnih događaja, ne želim ih se ni sećati, došao sam svojoj kući. Konačno kod svojih, onih koje sam bar smatrao svojima. Dobrodošlica I tapšanje po ramenu potrajalo je kratko. A onda su i ti moji hteli da me linčuju kamenjem, a domaći dezerteri pljuvanjem, kao da sam najveći neprijatelj, ja koji sam kao golobradi mladić prošao pakao, a oni ispijali kafice, navijali u kućnim papučama, ili se bogatili.
Zatekao sam neke nove bogataše, nepoznata imena. Nekao su neki čudni ljudi došli do nekih para na čaroban način.
Bilo gde da sam otišao i što više bio sluga naroda, sve su te više mrzeli, bez obzira koliko učinio dobrih i humanih dela, bez obzira koliko je ta generacija „omladinaca“ dala živote, umirala u najtežim mukama.
“Deca“ naših godina više klase i čudni bogati ljudi su nas sve više mrzeli. Ti ljudi opet spominju mudžahedine, ustaše, četnike itd., a mi koji smo se ubijali zovemo se i dalje po vlastitim imenima i čestitamo verske i ostale praznike jedni drugima.
A sada, sada smo zreli ljudi. Preko 50 godina života. I bez obzira što nam je detinjstvo bilo krvavo, mi ne mrzimo, samo želimo da jedan deo života provedemo u miru. A za sve drugove koji su otišli sa ovog sveta nesebično dajući život ili se osećaju prevarenim, kažem:
,,Tvoje ime se možda neće pojaviti u ovom svetu slave, ustvari možda si toliko nepoznat da niko i ne zna tvoje ime. Novac i hvalospevi možda nikad neće biti tvoj put, ali ne zaboravi – Bog će te nagraditi jednog dana.
Ovaj svet će te uskoro zaboraviti. Hvali ćete dok ne posrneš a onda će njihove hvale prestati.
Ali ne i Bog. On nikada ne zaboravlja i u Njegovoj kući, samo verujući u Njegovog sina tvoje ime je večito zapisano.
Zato ne bih menjao svoje ime ma koliko ono malo bilo iznad zvezda u onom nebeskom hodniku, za sva imena na zemlji ili za slavu koju imaju.
Radije bih bio nepoznat ovde a imao svoje ime zapisano Gore“.
Ali da rata nikada više ne bude, jer u rat idu „deca“.
(Autor je zahtevao anonimnost)
