Mi o vuku, a Vuk na vrata

1
1497

U sklopu opšteg zapišavanja svega što je bilo vredno u našoj istoriji, „patriJoti“ su na nišan uzeli, i to odavno, i nesrećnog Vuka Karadžića. Kažu: upropastio je srpski jezik. Umesto divnog slavjanoserbskog, koji je govorilo oko 2% stanovnišva, kao etalon je uzeo narodni jezik, jezik čobana i ratara. Da nije tako uradio, danas bi svi „patriJoti“ govorili slavjanoserbski, umesto što se muče sa ovim čobanskim jezikom, iz koga su fasovali kečeve i dvojke u školi.

vukovi1Prvo: slavjanoserbskim se služio beznačajan broj ljudi i to mahom u službenoj korespodenciji, isto kao što danas pop služi na crkvenoslovenskom, ali, kad izađe iz crkve, ne nastavlja da ga govori, već se vraća na čobanski.

Drugo: ko „patrijotama“ brani da govore slavjanoserbski? Koliko znam, ne postoji zakon protiv toga. Oni ga, naravno, ne govore zato što su gorko razočarani i dekuražirani Vukovom reformom. I ovaj čobanski jadno govore, a još crnje ga pišu. Ko čita „patrijotska“ lupetanja po netu, mora da se zapita šta je tim vajnim rodoljubima srpski jezik učinio, da mu se tako surovo svete?

Treće: osnovna ideja „patrijota“ je da je slavjanoserbski jezik elite, te da bi se, da je taj jezik nekako preživeo, njime služili baš oni i time se razlikovali od obične svetine. Bi – šipak. I ova, pojednostavljena, pastirska varijanta, suviše im je teška.

Četvrto: Ko je čitao „Uspomene janjičara“ od Konstanina Mihajlovića, koje su pisane u 15. veku, ili Memoare Simeona Piščevića, austrijskog oficira iz sredine 18. veka, zapaziće da su pisali narodnim jezikom, što znači da je pismenost u Srba i pre Vuka imala narodnu varijantu, odnosno da on ništa nije izmislio, već je samo stao na određeno stanovište.

Peto: i NJegoš je pisao Luču na slavjanoserbskom, ali sumnjam da je taj jezik koristio za razgovor sa serdarima i vojvodama, a pogotovu sa običnim narodom. Gorski vijenac, kao i cela naša epika, napisani su narodnim jezikom; na slavjanoserbskom, koji je rogobatan i nemuzikalan, tako nešto bi bilo nemoguće. Ni najveći idiot ne može da zamisli Filipa Višnjića kako gudi u heksametru, na slavjanoserbskom. To, naravno, važi i za liriku. Sem Luče, ne mogu da se setim ma i jednog značajnijeg književnog dela na slavjanoserbskom.

Da Vas podsetimo:  Kuda će nas odvesti srpske psovke?

Šesto: ono što je veštačko, uvek ustukne pred onim što je organsko. Nije Vuk izmislio narodni jezik, kao što rekoh, već je narodni jezik potisnuo veštački i prekomplikovani slavjanoserbski.

Sedmo: predlažem „patrijotama“ da, o svom trošku, kad im je već toliko stalo, otvore privatnu obrazovnu ustanovu, u kojoj će se naučiti vozljubljenom slavjanoserbskom. Ako im uspe da otvore takvu ustanovu, a pogotovu ako uspeju, ovakvi kakvi su, da nešto i nauče, počeću da verujem da Supermen nije ličnost iz stripa.

Osmo: za početak, braćo „patrijoti“, bukvar u šake, da naučite prvo čobanski jezik, onaj pojednostavljeni, koji je, i danas, enigma za za svakog pravog, rasnog rodoljuba. Nepojamno je da se neko, ko ne može da savlada jednostavniju varijantu jezika, zalaže za složeniju. Ovde govorim samo o pravopisu i gramatici, a kad bismo krenuli da analiziramo smisao onoga što „patrijoti“ pišu i govore, pali bismo u depresiju.[1]
Anastas Jovanović – Vuk i Njegoš

Posebno me uveseljava jedna samozvana politička analitičarka, koja izriče ovakve misli: „Kad juče eto obistinilo se ono čega smo se plašili. Nemanjićka pravoslavna Srbija, zemlja Svetog Save na čelo parlamenta dobija gej Hrvaticu. Imamo Šiptarskog lobistu za predsednika i hrvatsku lezbejku za premijera. Još samo fali Hašim Tači da dođe za ministra odbrane a Haradinaj u zdravstvo pa da konačno narod pogleda u nebo i kaže Bože pomozi“!

Rečenice bi suvislo izgledale ovako: „Kad, eto, obistinilo se ono čega smo se plašili! Nemanjićka, pravoslavna Srbija, zemlja Svetog Save, dobija gej Hrvaticu za predsednika Vlade (analitičarka ne vidi razliku između predsednika Skupštine, koji je na čelu Parlamenta i predsednika Vlade). Još samo fali da Hašim Tači dođe za ministra odbrane, a Haradinaj , za zdravstvo (a ne „u zdravstvo“), pa da konačno narod pogleda u nebo i kaže: Bože pomozi“!

Bože pomozi da se „patrijoti“ jednom opismene na čobanskom, pa da pređu na slavjanoserbski. Od čitave gramatike i pravopisa, jedino su naučili da se kaže „srbski“, a ne „srpski“. To je početak i kraj njihove pismenosti.

Da Vas podsetimo:  Istorija Beograda

Deveto: nikako mi u glavu ne ide da je neko, eto, vatreni „patrijota“, rodoljub do srži, a mrzi ga da nauči da se korektno služi jezikom vozljubljenog, mnogostradalnog naroda svog. Još nisam sreo „patrijotu“ da zna deset-dvadeset pesama, a da nisu od čika Jove Zmaja, ili da znaju stotinak povezanih stihova iz Gorskog vijenca, na primer.

U razvojnoj psihologiji i sociologiji kulture, čitava poglavlja su posvećena međuzavisnosti jezika i mišljenja. Uprošćeno: gde je jezik grbav, grbava je misao; gde je atrofirao jezik, tu je mišljenje odavno zbrisalo iz lobanje. Kič se, kaže Danilo Kiš, meri banalnošću svojih asocijacija, te nam, baš zato, „patrijoti“, sa dubokim patosom, saopštavaju banalne stvari, kao istine koje su dostupne samo posvećenima: da je Ana Brnabić Hrvatica i, k tome, još i gej; da smi mi „nebeski, mnogostradalni narod“; da je Vučić, Briselskim sporazumima, predao Kosovo Šiptarima. Sve je to tačno, ali to su olindrale, opštepoznate fraze i pamet pokupljena sa neta, tako da takva pamet vazda kasni za zbivanjima i još se izražava takvim jezikom i takvim frazama, da to izaziva bol kod svakoga sa završenom pristojnom srednjom školom.

Deseto: moderan, musavi i nepismeni srbski „patrijotizam“ pokušava da prevrednuje sve naše tradicionalne vrednosti, jer je sam netradicionalan, odnosno građanizovan do karikature. Pod plaštom borbe protiv davno pokojnog komunizma, vrši se prevrednovanje tradicionalnih srpskih vrednosti i za ikone patriotizma se proglašavaju bedni kolaboracionisti, poput LJotića i Nedića, ili pobegulje, poput Nikolaja Velimirovića. To nema veze sa komunizmom: u srpskom narodu kolaboracionizam nikada nije bio na ceni. S druge strane, sve što je rasno, muško i borbeno u našoj istoriji, to je za „patrijote“ nedostatak mudrosti, kombinovan sa delatnošću MI6, masona, Bilderberg grupe i Vatikana. U tom pogledu, „srBska desnica“ se vrlo malo razlikuje od svog kolege, Aleksandra Vučića, koji ne propušta priliku da se istovari na sve ljude, ili događaje, koji su Srbiju načinili velikom.

Stalno „patrijotsko“ siktanje na Vuka Karadžića je deo matrice: čuvari, kobajagi, tradicije, „srBski desničari“, pod plaštom rodoljublja, zapravo poništavaju srpsku tradiciju, ne razumevajući da su i moralni kodeks, i jezik srpskog naroda, kao i vrednosni sistem, daleko stariji i od Vuka, i od 27-og marta, i od komunizma i da se istorija odvijala tako kako se odvijala, jer je tako moralo biti, a ne zato što Srbi nisu imali današnju desničarsku pamet.

Da Vas podsetimo:  Budi muškarac, žena nije kriva

Uputstvo: sve što ne znaš, pitaj „patrijotu“, pogotovu ako je desničar i antikomunista. Razlika između njega i Boga je u tome što Bog zna sve, a naš desničar još malo više. On je, taj naš „patrijota“, snabdeven grotesknim katihizisom rodoljublja, koji je mešavina nepismenosti, desetak citata Nikolaja, Ljotića i svetih otaca, što je upravo ona najgora, najopasnija komesarska pamet iz doba komunizma, samo što su oni, posle rata, bili snabdeveni citatima Marksa i Engelsa i naoružani dijalektičkim materijalizmom, u koji su`se razumeli kao današnji njihovi desničarski naslednici u gramatiku, pravopis, istoriju i politiku. Ista pamet, sa različitim predznakom.

Naravno, orgija neznanja i nerazumevanja bi bila samo simpatična budalaština, da grlatost i razvijene pljuvačne žlezde, baš kao i komunističkih komesara, ne opstruišu svaku društvenu debatu. Između dve primitivne Srbije, one vučićevske, i ove „patrijotske“ nikakve razlike nema u pogledu ljudskog materijala. Ako bismo terali mak na konac, ispostavilo bi se da se u Vučićevoj fauni da naći daleko veći broj pismenih i sposobnih, nego u „patrijotskoj“ fauni.

Vukova reforma, da i tu budem do kraja precizan, može biti predmet debate, čak i kritike, ali taj posao nije za nepismene i primitivne. Da bi se nešto kritikovalo, mora se prethodno poznavati. Ne znam koliko sam upoznao (i saslušao) kritičara Marksa, koji nikad ni jednu njegovu izvornu rečenicu nisu pročitali; ne znam sa koliko sam besnih klerikalaca, koji nikad Bibliju nisu pročitali u celini, debatovao o verskim pitanjima; ne znam koliko sam puta razgovarao o Vuku i reformi jezika sa mudracima koji su nepismeni….

____________

[1] „Samo ono što je bitno, ima vrednost. Ostalo je sve priča o bitnosti i vrednosti“. Ako ste pomislili da je citat iz Alana Forda, odnosno neka Grunfova misao, prevarili ste se: to je misao ikone „patrijota“, Nikolaja Velimirovića. http://opusteno.rs/mudrosti-f136/velike-misli-vladika-nikolaj-velimirovic-t11276.html

Milan Milenković

www.milanmilenkovic.com

1 KOMENTAR

  1. Vuk Karadzic nas je oslobodio crkveno-staroslovenskog nerazumljivog jezika i podario nam jedan jednostavan pravopis i recnik kojim su govorili Karadjordje i Milos, a pisali Njegos i prota Meteja.
    Nepisimeni knez Milos nije mogao razumeti Vukov posao ali je savrseno vodio svoj : pregovore s Portom, cupajuci zemlju iz njenih kandzi. Dok je jedan stvarao nas identitet, drugi je stvarao nasu drzavu. Svako od njih je u svome domenu bio gorostas.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime