Postoje narodi koji su svoju tragediju pretvorili u snagu pamćenja. Postoje i narodi koji su svoje žrtve ugradili u temelje nacionalnog identiteta. A postoji i jedan narod, srpski, koji je preživeo jedan od najstrašnijih genocida u Evropi, a da ni posle osam decenija nije uspeo da tom stradanju da ni ime, ni centralno mesto sećanja, ni jasan državni pečat istine.
To je tragedija sama po sebi.
Tokom postojanja takozvane Nezavisne Države Hrvatske (NDH), u sistemu logora Jasenovac, kao i na desetinama drugih stratišta, sprovođen je organizovani progon i uništenje srpskog naroda.
To je bio projekat čiji je cilj bio jasan: trećinu Srba pobiti, trećinu pokatoličiti, trećinu proterati.
To nije bio ratni zločin.
To je bio genocid… u kome je stradalo preko 800000 Srba a samo u Jasenovcu više od 700000 Srba, Jevreja i Roma… od tog broja preko 500000 Srba.
Ipak, Srbi ni danas nemaju jedinstven naziv za tu tragediju.
Jevrejski narod ima Holokaust, Romi imaju Porajmos. Jermeni govore o Armenian Genocide.
Srbi… i dalje nemaju ime za sopstvenu Golgotu.
Kako je moguće da narod koji je preživeo masovna stratišta nema ni jednu reč koja će objediniti sećanje na svoje mučenike?
To pitanje nije samo istorijsko.
To je pitanje nacionalnog dostojanstva.
Dok drugi narodi grade institucije pamćenja, Srbi i dalje vode rasprave o tome da li je uopšte potrebno sistemski negovati kulturu sećanja… i čak umanjuju broj žrtava u Jasenovcu.
U Beogradu imamo Muze žrtava genocida… gde nema reči Srpske. Čije su to žrtve?
Jevrejski narod je u Jerusalimu podigao Jad Vašem, najznačajniji svetski centar za proučavanje jevrejskog Holokausta.
To je mesto gde se ne čuva samo istorija, već i opomena čovečanstvu.
Jermeni imaju memorijalni kompleks Tsitsernakaberd Memorial, gde se svake godine okuplja ceo narod.
Romi su svoju tragediju imenovali i obeležili.
A Srbi?
Osamdeset godina nakon genocida u NDH, Srbija i dalje nema centralni nacionalni Mauzolej posvećen srpskim žrtvama tog zločina.
Postoji memorijalni prostor Donja Gradina, najveće stratište jasenovačkog sistema logora. Ali čak ni on još nije postao ono što bi morao biti… srpski Jad Vašem, daleko je od toga.
To nije samo propust.
To je istorijska slabost.
Još opasnija je pojava tihe revizije istorije.
Decenijama se vodi borba oko broja žrtava Jasenovca. Dok brojna istraživanja i svedočanstva govore o 800000 i više žrtava, što je i davno utvrđeno, sve češće se u javnosti pojavljuju pokušaji da se ta tragedija svede na daleko manje razmere, i to ide do 90000 stradalih.
Još je tragičnije što u tim pokušajima ponekad učestvuju i pojedinci srpskog porekla i iz naših institucija, koji u saradnji sa hrvatskim revizionističkim krugovima umanjuju broj srpskih žrtava.
Istorija, međutim, nije trgovina brojevima.
Svako umanjivanje zločina predstavlja novo poniženje za žrtve… i njihovo novo ubijanje.
Ali najveći problem možda leži tamo gde ga najmanje očekujemo, u školama.
U udžbenicima istorije za osmi razred u Srbiji ne postoji zasebna, sistematska tema o stradanju Srba u dvadesetom veku. Učenici uče o svetskim ratovima, ali često bez dubljeg razumevanja tragedije koja je zadesila sopstveni narod.
Gde su u tim lekcijama:
Jadovno,
Velebitske jame,
Glina,
Prebilovci,
Garavice,
Šušnjar,
Drakulić,
Stara Gradiška,
Korićka jama,
Stari brod na Drini…
To nisu samo geografske tačke.
To su mesta srpskog stradanja, srpskog mučeništva i srpskog pamćenja.
Narod koji ne uči svoju decu o sopstvenim žrtvama, rizikuje da mu istoriju pišu drugi i da mu se ista ponovi, a ponavljala se.
Svetosavska tradicija nas uči nečemu veoma važnom… da narod opstaje onda kada čuva duhovno pamćenje.
Pamćenje nije mržnja.
Pamćenje je istina.
Pamćenje je odbrana dostojanstva.
I zato Srbija mora konačno učiniti ono što duguje svojim mučenicima:
da podigne nacionalni memorijalni centar srpskih žrtava genocida,
da jasno imenuje stradanje srpskog naroda u NDH, da donese rezoluciju o genocidu nad Srbima u NDH, da u obrazovni sistem uvede sistematsko izučavanje srpskog stradanja u dvadesetom veku.
To nije politika.
To je zavet.
Jer narod koji nema ime za svoje mučenike… rizikuje da izgubi i pamćenje o njima.
A narod koji izgubi pamćenje o svojim mučenicima, polako gubi i sebe.
Zato je vreme da Srbija progovori jasno, dostojanstveno i istorijski odgovorno.
Ne zbog prošlosti.
Nego zbog budućnosti.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
