Mi Srbi imamo previše „NIKAD VIŠE“

0
535

Mi, potomci nedoklanog, proterivanog naroda (od Severne Dalmacije…. preko Crne Gore do Kosmeta, ostajemo živi svedoci onoga što smo čuli, videli, lično doživeli u kolonama, spaljenim kućama, lažnim procesima, masovnim grobnicama

Velika većina mojih sugrađana u Novom Sadu uopšte nije svesna da je na „sremskoj“ strani grada (Petrovaradin, Bukovac, Sremska Kamenica…) u periodu od 1941-1944 postojala NDH.

Pokolji su bili stravični i užasni.
O tome se u novosadskim školama ne uči (bogami ni na fakultetima), ali se zato velika pažnja poklanja svim oblicima neke imaginarne „tolerancije“.
Ustašoidnost nije stala 1944 godine, već su bombama zasipali bioskope (bomba u bioskopu 20.oktobar u Beogradu 13.jula 1968), željezničke stanice…. 
„Srbe na vrbe“ kao poziv i priprema za rat 90-ih dobija zamah početkom 70-ih godina u Hrvatskoj.

A mi smo ćutali….
I upravo zbog tog prećutkivanja sopstvenih žrtava, svaka zapadna gluporija o ljudskim pravima nama postaje mantra. A ljudskih prava u savremenoj Evropi danas – ponovo nema – i to mahom za Srbe.
Stoga duboko, iskreno, iz mnogo dokumentavanih i jasnih razloga prezirem veliku većinu NVO koji navodno promovišu ljudska prava, a okreću glavu na drugu stranu uvek kada je reč o stradanju mog naroda.

Jedan deo njih su klasični zavisnici od stranih donatora, drugi su direktni potomci koljača i egzekutora iz dva svetska rata, a treći su u tim grupacijama obično nedočitane budale.
Govoriti o nama kao genocidnom narodu je uvredljivo, posebno ako se neko pri tome pozove na Haški tribunal, ili bilo koje drugo strano „pravosudno“ telo, jer su postupci pred tim „sudovima“ bili groteskni i amaterski.
Ono što su pojedinci (do tada provereni Titovi partijski kerovi) činili prema neSrbima, nije i ne može biti naša odlika.
Uvredljivo je jer mi Srbi imamo previše „NIKAD VIŠE“.

Da Vas podsetimo:  Stari Egipćani: "Samo jedan narod je stariji od nas i dolazi sa Balkana!"

Mi, potomci nedoklanog, proterivanog naroda (od Severne Dalmacije…. preko Crne Gore do Kosmeta, ostajemo živi svedoci onoga što smo čuli, videli, lično doživeli u kolonama, spaljenim kućama, lažnim procesima, masovnim grobnicama.

I nismo od svojih „NIKAD VIŠE“ pravili marketing niti naplaćivali krv, i dobro je što je tako, ali smo krivi jer i dan danas ne znamo imena svih naših žrtava. Pričamo o muzejima genocida, ali nedostaju novčana sredstva za istraživače, za istoričare, za mlade koji mogu i treba da prekopaju arhive od Vašingtona, Vatikana, Zagreba, Beča do Moskve. I da u narednim godinama znamo svako ime i svaku kući i svaki hram, i sve što je razoreno, ubijeno.

Tek onda ćemo znati ime i prezime i adresu svakog našeg „NIKAD VIŠE“.
Ovako nam ostaju samo čitavi bezimeni periodi
– NIKAD VIŠE 1914-1918
– NIKAD VIŠE 1941-1945
– NIKAD VIŠE 1991-1995
– NIKAD VIŠE 1999
– NIKAD VIŠE 2004
…….
I uvek je zajedno sa narodom stradala i Crkva, kao neodvojivi deo naroda.
Insert iz filma „Prva trećina – Oproštaj kao kazna“ – po svedočenju dr Neđeljka Zeca o stradanjo Svetog Novomučenika Vukašina Klepačkog, samo je detalj dokumentovanja onoga što je poslednjih 100 godina rađeno prema našem narodu.

Izvor: Fejsbuk

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime