Mi, taoci – laki odgovori na teška pitanja

Dok je Stiven Vajnberg je u svojoj poznatoj knjizi Prva tri minuta pisao o prvim, subatomskim koracima našeg Kosmosa, Pol Dejvis se osvrnuo na moguća Poslednja tri minuta u istoimenom delu. No, bez pretenzija da se ’guram’ među pomenutim velikanima naučne i filozofske misli, govorio bih o Tri međuminuta aktuelne političke borbe koja su, poput one dve nedelje, ključna, sa ciljem da rasvetlimo ’slepe ulice’ trenutne (studentske) politike.

Treba li da vas podsetim na onu Tvenovu prema kojoj se istorija ne ponavlja, već se rimuje? U tom svetlu bi trebalo razmotriti i najveći protest u istoriji Srbije, održan 15. marta u Beogradu, koji se neopravdano dovodi u vezu sa dešavanjima 5. oktobra i, na koncu, Danom D, no pođimo redom.

Osnovni razlog koji je pre gotovo tri decenije okupio građane tiče se egzistencijalnog minimuma, te se eskalacija protestnih aktivnosti – u trenucima duboke društvene i ekonomske krize – mogla očekivati, kao i represivan odgovor državnih aparata. Ipak, iako je situacija danas poprilično zabrinjavajuća, teško se može porediti sa onom od pre četvrt veka, bar kada je reč o razmerama problema i ekonomskim odnosno političkim posledicama, pa se činjenica da narod nije sproveo Skupštinski ustanak čini sasvim razumnom (nije li, naposletku, reč i o određenom vidu civilizacijskog napretka i onome što bi Stiven Pinker nazvao monotonim opadanjem naše agresije kroz istoriju?).

Takođe, pravovremena reakcija studenata redara koji su ’odbacili’ svoje uniforme u kritičnom trenutku, sprečila je nerede i nasilje na koje je računala vlast – imajući u vidu patogenu propagandu koju sprovode režimski mediji, targetirajući neistomišljenike. Treba reći i da je slična situacija sa militantnom romantizacijom Dana D – dok su studenti govorili o još jednom velikom protestu, vladajuća garnitura insitirala je na ’sudnjem danu’, te ’danu kada će pobediti obojenu revoluciju’, kako bi sled događaja nakon istog obesmislila. Određeni broj ljudi, vođen unutrašnjim buntom i željama, usvojio je takav pogled na protest, premda je jasno da savezničko iskrcavanje u Normandiju 6. juna 1944. godine ne predstavlja adekvatan analog, kao i da je operacija Overlord bila tek početak oslobađanja Evrope od nacističkog delovanja! I još nešto: iako bi neko rekao da trenutna situacija predstavlja borbu za vrednosti ’sofisticiranije od minimuma’, ja bih bio sklon drugačijem tumačenju – mlađe generacije, na sreću, imaju viši minimalni standard življenja! Ono sa čim se, pak, slažem je da čuvenog 6. oktobra mora biti!

No, da li ste znali da je Srbija jedina zemlja koja je smanjila minimalni kvalitet pijaće vode kako bi, u slučaju iskopavanje poželjnih sirovina, tehnički (i zaista, samo tehnički) bilo u redu da se u vašem gutljaju ovog osvežavajućeg napitka pronađe toksična količina jona…olova, na primer? Naravno, nakon afere vezane za aflatoksin, identično se dogodilo i sa mlekom, pa tako pijemo škart, a izvozimo proizvod prema standardima Evropske unije.

Tu je još nekoliko not-fun fact-ova – trenutno se, prema skali ’largest 10-year declines’ u smislu građanskih sloboda (koju svake godine generiše Freedom House), nalazimo između Venecuele i Avganistana, dok smo prema indeksu korupcije na 105. poziciji (poređenja radi, 2013. bili smo na 72. mestu). Ne treba kriti ni činjenicu da po pitanju ulaska u Evropsku uniju ne činimo apsolutno ništa, pa se napredak od 2017. do danas čak ni ne uočava na grafikonu (zamalo da zaboravim – ratifikovali smo nekoliko poglavlja koja se tiču pomorskog ribolova, ali i aktivnosti u svemiru, premda se nismo udostojili da se pozabavimo pravima manjina i slobodom medija, nezavisnošću sudstva, javnim nabavkama, te poštenim izborima i drugim pojedinostima zbog kojih, ukoliko se ovako nastavi, nikada nećemo ući u EU).

Uzgred, setimo se velikih antikorupcionih poduhvata Laure Koveši u Rumuniji, pa i nešto skromnijih Dritana Abazovića u Crnoj Gori (anegodota kaže da su, ukoliko bi on ušao u radnju, čak i kasirke podnosile ostavku!), ali šta je sa Srbijom? Nakon što je predsednik sproveo ’niz hapšenja’ u slavu antikorupcije, niko iz Evropske unije nije rekao ni reč – štaviše, 31 poslanik Evropskog parlamenta uputio je pismo Ursuli fon der Lajen kako ne bi trebalo da se sastaje sa našim Levijatanom, sudeći prema aktuelnoj političkoj krizi. Dakle, čak su i litijumaši digli ruke od nas, svesni cirkusa kojim predsednik diriguje. Čini se da polako prelaze na ’pravu stranu’ – verovatno zato što očekuju da će oni koji dođu nakon ovih nastaviti ’korektnu saradnju’, no to, duboko se nadam, neće biti slučaj. Na nama je da u svemu istrajemo zbog sebe.

Po svemu sudeći, razloga za proteste ima, ali – dokle? Kao što u borilačkim sportovima tehnika iscrpljivanja može biti delotvorna koliko i okršaj, tako i protesti – u očima naroda – lako mogu postati puki, besciljni karnevali, bez politički suštinskih rezultata; i dok vođa besramno obilazi životno ugrožene građane S. Makedonije na odeljenju intenzivne nege VMA, pa trči da proveri rejting, naši studenti obilaze Srbiju (door-to-door tehnika je neprevaziđen metod), ali i generišu različite medijske sadržaje, šalju poruke svojim transparentima, govorima, listovima, videima.. sve u pokušaju da probude Srbiju i pokrenu promene.

Ipak, činjenica je da se vlast dobija na izborima, te da je, za suštinsku promenu, potrebna politička borba (prelazna vlada je, trenutno, malo verovatan ishod, premda je vredno boriti se za nju). Iako su protesti počeli kao studentski – oni to već odavno nisu, pa se svako ’ograđivanje’ od opozicije više ne tumači kao ’politička neukaljanost bezgrešne mladalačke, studentske misli’, već kao odsustvo ’političkog kompasa’ i smera u kome se protesti kreću. Dakle, treba iskoristiti trenutak u kome studenti u ruci imaju najvažniju monetu savremenog doba – pažnju! – kako bi građane usmerili ka nekoj konkretnoj političkoj opciji (da, dobro ste čuli), spram apstraktnih vrednosti koje ’propovedaju’, ili bar ka politizaciji do sada ’nepolitizovanog’ društvenog tela poput – akademije.

Izgleda da je samo u Srba politika ružna reč. Reći će, na koncu, neko da profesori nisu skloni političkom aktivizmu iz više razloga, pre svega zato što su kognitivne kapacitete usmerili ka polju svoje ekspertize – da, sjajno, Ajnštajn se zabadava bavio borbom za ljudska prava propagirajući svoja pacifistička uverenja, a bio je, takoreći, prosečan fizičar, pa je čak imao i vremena na pretek. Istakao bih, u tom smislu, interesantno i otrežnjujuće pitanje koje je na javnom panelu o mentalnom zdravlju i aktivizmu postavio jedan psihijatar: Ukoliko moj kolega pulmolog ceo svoj radni vek provede lečeći pacijente od plućnih bolesti (koje su, izvesnim delom, rezultat zagađenog vazduha), da li je u celosti ispunio svoj etički čin kao lekar ako se, u isto vreme, nije borio protiv zagađenja kao takvog?

Evidentno je da ovu vlast ne interesuje to što joj se na ulici nalazi najobrazovaniji deo nacije (..’ni da ih dirne’), te bi, po svemu sudeći, trebalo razmišljati o sindikalnom i svakom drugom protestnom organizovanju profesija koje nam, iz nekog razloga, nisu u prvom planu – verujem da bi bilo prilično veselo ukoliko bi moj komšija Emil prestao da čisti đubre i razvozi hleb i zato vredi razmisliti o svemu ovome.

Ostalo je, čini se, još jedno veliko ’nerešeno’ pitanje sa, skromno govoreći, Hilbertovog spiska matematičkih problema, a reč je o institucionalizaciji građanskih zborova. Pored činjenice da se ozbiljne odluke zaista ne mogu donositi prema pukom ’mišljenju (prisutne..) većine’, kao ni u odsustvu stručnjaka, a posebno ne po principu plenuma koji obavezuje na duge, višečasovne i iscrpljujuće diskusije (verujem da bi Srbi prekosutra izglasali poverenje Miliću Vukašinoviću za vođenje državne politike, eto – ’iz gasa’!), smatram da ne postoji fundamentalni problem sa predstavničkom demokratijom, te da bi korisnu promenu mogao doneti i proporcionalni izborni sistem. Upravo je to ono što građanstvo želi – a ne zna da želi! – dok isto važi i za deliberativnu odnosno participativnu demokratiju: ukoliko već hoće ’da ga se pita’, zašto zaista ne pokušati sa reorganizacijom resursa lokalne zajednice o čijoj bi potrošnji moglo da raspravlja u mesnoj zajednici?

Primera radi, 20% budžeta mogla bi da troši opština ’prema sopstvenim zamislima’, dok bi o preostalim sredstvima mogli da raspravljaju građani, uzevši u obzir svoje potrebe – uz prisustvo stručnjaka-medijatora koji bi imali bitno savetodavnu ulogu! Takvi primeri postoje u više zemalja, a IFDT već izvesno vreme razmatra implementaciju srodnog sistema i u delu naše prestonice (pored skandinavskih, treba istaći i one manje poznate zemlje čiji građani učestvuju, na ovaj način, u politici, a Irska i Brazil su samo neke od njih).

Za kraj, lament. Smrt pojedinca je, kako kaže Staljin, tragedija, a smrt miliona – statistika. Ta ’neosetljivost na opseg’ čudan je fenomen savremenog doba u kome smo ’osuđeni’ na bezmalo milion drugih ’korisnika stvarnosti’. Evolutivno ’optimizovani’ za zajednice od najviše stotinu ljudi, bilo je očekivano da ćemo poviti kičmu pred tzv. disperzijom odgovornosti (mirno spavaj svete, nije tvoje dete – samo je jedan u nizu potresnih slogana), no izgleda da se to nije dogodilo i da svakoga dana stojimo zbog onih koji nas, svojim odsustvom, na to podsećaju. Kažu da bi pravi komunizam nastao tek kada bi neko pronašao primamljiviji (univerzalni) motiv od novca, ali ja nisam sasvim siguran u to; verujem da ljudi stoje zato što se bore za život, vrednuju ga i slave i on im jeste važniji od novca, a boljitak sledi tek kada sve puzle vratimo na svoje mesto i ponovo uspostavimo pravila igre, usput brinući o svom dvorištu u kome je neka, sićušna puzla zalutala.

Mi, građani-taoci ove države X, moramo ponovo da pronađemo politiku – za početak, neku drugu, kakvu-takvu, da vidimo da drugačije postoji, a kasnije naširoko možemo govoriti o pojedinostima, te sitnim šrafovima koje treba zategnuti tokom našeg prolećnog čišćenja ili – generalke!