Na našoj javnoj sceni dominira stav da, ako je Janković u pravu, onda sigurno Vuičić nije. I obrnuto. A oboje su u krivu, a Vučić i u ne-pravu. Ako je Ves Mičel došao, mora biti da Amerika ima neki plan za Balkan. Ne mora i nema. O tome govorim u ovom tekstu.
Saša Janković nas je obavestio da je Mičelu rekao da je zabluda da se problem Kosova može rešiti u diktaturi umesto u demokratiji. Ne pamtim da je neko uspeo da u samo 13 reči smesti toliko sopstvenih zabluda i pogrešnih stavova.
Problem tzv. Kosova se može „rešiti“ samo i isključivo u diktaturi. A i tada je pitanje da li je to, po formi izdajničko, a po sadržini samouništenje, ostvarivo. Kada bi postojale makar elementarne osnove demokratije u našem javnom prostoru, nikakvo „rešenje“ ne bi bilo moguće, a zagovornici bi bili pohapšeni.
Janković polazi od pretpostavke da je SAD uopšte stalo do demokratije. Pogledajte šta medijski rade sopstvenom predsedniku zato što iskače iz zadatog okvira ideološke diktature globalističkog neoliberalizma. Pri tome je sam bogataš i objektivno pripada toj klasi koja drži u pokornosti građane. Šta je to tačno ostalo od demokratije za one koji nisu na najmoćnijoj poziciji u SAD i koji su među 100 miliona siromašnih ljudi u Americi? Potpuni mrak i beznađe.
Ako bi Janković govorio o stvarnom rešenju problema KiM, zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i na prostoru kosovsko-metohijskog dela Srbije, onda je besmisleno o tome danas govoriti sa Mičelom i od njega tražiti razumevanje za uspostavljanje kvalitetnije Srbije. Pa on predstavlja politiku koja je decenijama radila da nam bude tačno ovako kako nam je.
Vučić naravno koristi više reči, ali je i kod njega procenat izgovrenih besmislica impresivan kao i kod Jankovića. Kada slušam/čitam Jankovića prosto mi je neprijatno, a kad slušam Vučića zabrinem se, zato što je to što on govori i radi opasno.
Vučić nam je objasnio da je za SAD u redu da tzv. Kosovo ima vojsku, pošto ga oni priznaju kao nezavisnu državu. Onda je besmisleno pitati Mičela na koji međunarodni akt ili propis se poziva.
Mnogo gore su stvari koje Vučić nije rekao i na koje nije ukazao. Vojska tzv. Kosova ima daleko veći značaj, nego što je pristup tom pitanju samo iz ugla SAD ili neke druge države koje su priznale nezavisnost tzv. Kosova. Pravo na samoopredeljenje, koje jeste međunarodno priznati institut, razmatra se, između ostalog i po sadržini vlasti koje narod koji se poziva na samoopredeljenje vrši na određenoj teritoriji. Albancima jedino neodstaje vojska. Vučić i Dačić su im Briselekim sporazumima poklonili pravosuđe i policiju. Prema tome, uspostvljanjem vojske, faktička državnost tzv. Kosova će biti zaokružena.
Ne zalažu se SAD za vojsku tzv. Kosova zato što misle da bi u odmeravanju snaga bila prepreka za Vojsku Srbije (osim za ovu sadašnju koja je u rasulu), nego upravo zato da bi mogli na međunarodnom planu sutra da krenu u novu ofanzivu prema onim državama koje nisu priznale nezavisnost tzv. Kosova.
To je tema. Vučić se hvali kako im je dao pravosuđe i policiju i ne kaže ništa o stvarnom domašaju uspostvaljanje vojske tzv. Kosova. To je opasno. Ono što je sramono, to je što jednu reč nije rekao o tome šta će Srbija uraditi kao kontra-mere ovakvoj politici i tzv. Kosova i SAD. Drugim rečima, poslao je poruku, samo vi zaookružujte državnost, nećemo se isprečiti na tom putu. Ako nam date nevladinu organizaciju Zajednicu srpskih opština, još ćemo da slavimo neviđenu diplomatsku pobedu.
Vučić nas je poučio da se bez Amerikanaca ne može rešiti ni kosovski, ni jedan drugi problem u svetu. Upravo suprotno, svi problemi nastaju zbog SAD i svi problemi se rešavaju uprkos SAD.
U kontekstu Kosova i Metohije i ukupnih odnosa u svetu danas, isticati kao vrhovnu vrednost „integrisanost sa zapadom“ Srbije i ocenjivati razgovre u kome ti se u lice kaže da zavaršavaju proces zaokruživanja državnosti tzv.Kosova kao „dobar, otvoren, sadržajan i bitan“, može samo neko ko sprovodi interese SAD, a ne interese Srbije.
U tom svetlu treba sagledati i „brigu“ Vučića za stabilnost tzv. Zapadnog Balakana. Pa valjda nas interesuje sabilnost Srbije, a elementarni uslov bilo kakve stabilnosti je teritorijalni integritet države. U ime čega bi Srbija trebalo da „kompromisnim“ rešenjima ostvaruje stabilnost imaginarne tvorevine kao što je tzv. Zapadni Balkan? Kompromisni predlog iz Srbije je opravdan kada postoji Jugoslavija. Zato što se štiti viši interes-država u kojoj žive svi Srbi. Ali kada se ona raspala, kompromisni predlog koji potiče od rukovodstva Srbije znači jednoznačno odricanje od interesa Srbije i Srba.
Da stvar bude još gora, Mičel ne zastupa stavove Bela kuće, prosto zato što takvog stava uopšte nema ni za Balkan, pa ni za Srbiju. Ta tema prosto nije na stolu kada se formuliše spoljna politika SAD. Imaju sijaset važnijih tema. Otuda je sasvim pogrešno uopšte primati pomoćnika ministra spoljnih poslova na nivou predsednika države. Time se daje na značaju konceptu koji odražava puku inerciju ranije politike SAD, umesto da se takav sastanak odbije i time provocira da nikakvog „utabanog“ puta bez saglasnosti Srbije nema.
Ne govorim ja sve ovo zato da bi Janković i Vučić bili razboritiji, nego zato što mi se čini da je crno-beli način razmišljanja zaista prisutan u našim razmatranjima i razgovorima. A to je jednako loše kao Janković i skoro opasno kao Vučić.
Branko Pavlović
nspm.rs
