Migovi i mi

Šest borbenih aviona MiG-29, koje je Srbija dobila – „nabavila“ – iz Rusije, postali su predmet širokih i iscrpnih analiza od strane političara, vojnih vazduhoplovnih stručnjaka, političkih i vojnih analitičara, građana. Čak su postali tema humorističkih emisija. Iako je reč o avionu, po osnovnoj nameni lovcu, čiji je osnovni zadatak da obezbedi prevlast u vazdušnom prostoru, a izuzetno da deluje po ciljevima na zemlji, kao bombarder, istovremeni nalet svih šest aviona manje bi digao“buke i prašine“, nego što su to učinile medijske prezentacije i analize same njihove pojave, i teme razgovora srpskih i ruskih političara.

Ne želim sada ništa reći o taktičko-tehničkim karakteristikama i performansama aviona MiG-29, o tome je bilo dosta reči. Možda je vredna pomena, konstatacija, koju su izrekli neki stručnjaci – „zemlja koja ima avione MiG-29 ne treba da se brine za svoje nebo“, jer ona marketinški efektno deluje, a da se u obzir ne uzima svestrana analiza, koja je svakako neophodna.

Veoma dugo se u Srbiji govorilo o nabavci borbenih aviona za potrebe Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane (RV i PVO) Vojske Srbije i potrebe odbrane zemlje od dejstava iz vazdušnog prostora. Najčešće se govorilo o nabavci borbenih aviona ruske proizvodnje, i baš lovačkog aviona MiG-29. Nismo uvek mogli biti sigurni da će to biti baš ruski avioni. Srbija je u tom smislu dugo vremena taktizirala. Kao ograničavajući faktor uvek su se pominjala finansijska sredstva, a u stvari bilo je niz drugih značajnijih organičavajućih faktora. Vojna neutralnost Srbije i njena strateška politička orijentacija priključenja EU, kao i svojevrsna „razapetost“ – neodlučnost između američkog i ruskog uticaja, uticali su na donošenje konačne odluke o nabavci borbenih aviona. Kada je ruska strana odlučila da avione dodeli Srbiji u vidu donacije – poklona, srpska Vlada više nije imala izbora. Avioni su nasušno potrebni, a i problem novca je rešen donacijom. Zato se smišljeno sa ovim pitanjem izašlo i u javnost, tako da su svi građani Srbije i regiona posmatrali proces „nabavke – dobijanja“ šest Mig-ova. Vlada Srbije je bila svesna da će reakcije sa zapada, iz EU i SAD, biti ucenjivačke i da će Vlada biti izložena različitim pritiscima.

Da bi svoju neutralnost mogla potvrditi i očuvati, oružane snage Srbije moraju biti tehnički dobro opremljene, moderno naoružane i operativno sposobne za osnovnu namenu i zadatke, a izvori nabavke i opremanja diverzifikovani.

Komentari u vezi sa pomenutim avionima su uglavnom bili neodmereni, nedobronamerni, zajedljivi i ratnohuškački. Sasvim je bilo očekivano da će predstavnici vlasti Srbije, pre svega ljudi iz ministarstva odbrane, isticati značaj nabavke aviona, njihove performanse, a sve u vezi sa unapređenjem borbenih sposobnosti Vojske Srbije (VS). Podržavaoci ovakvog pristupa su išli mnogo dalje pa su stvari i vulgarizovali, tvrdeći da je VS postala velesila u regionu, da je zemlja koja ima avione MiG-29 vojno superiorna, pa makar imala i svega šest tih aviona, da sada nijedna zemlja, pa ni vojni savez neće smeti napasti Srbiju itd. Sa druge strane, analitičari i političari sa zapada, iz susedstva i zemalja NATO saveza, rekli su da su avioni MiG-29 koje dobija Srbija – „stare kante“. No, avioni su ipak kod njih izazvali interesovanje, oprez, pa i zabrinutost. Moglo bi se reći da je šest MiG-ova delovalo kao okidač za raspravu o mogućoj „mini trci u naoružanju“ u regionu.

Činjenica je da ti avioni nisu još stigli u Srbiju. Nije poznata destinacija remonta. Nije poznat precizan rok dovođenja aviona u stanje za operativnu upotrebu, kao ni vreme dolaska u Srbiju i prijema u RV i PVO VS. No, to ne treba da bude problem. Ako smo skoro tri decenije čekali da se moderno naoružamo, pa možemo sačekati još i nekoliko meseci. Međutim, da li je moguć scenario takvog pogoršanja odnosa u svetu, intenziviranja tenzija između Rusije i NATO, zaoštravanja odnosa u regionu, pa da dođe do zatvranja vazdušnog prostora i neba iznad zemalja članica NATO saveza, i avioni ostanu u Rusiji i ne stignu na srpsko nebo?

Rasprava koja se vodila i koja se vodi o pomenutih šest aviona pokazuje mnogo više nego što sami avioni znače u borbenom, tehničkom i taktičkom smislu. Sve analize i rasprave pomenutim povodom pokazuju složenost političkog i vojno-strateškog položaja Srbije ka vojno neutralne države, ukrštenost interesa „istoka“ – Rusije i „zapada“ – SAD i EU na Balkanu, stanje i nivo odnosa u regionu, pre svega između Srbije i Hrvatske. Takođe pokazuje i nizak nivo političke i bezbednosne kulture, nepoznavanje nekih osnovnih doktrinarnih i strateških postavki u sistemu nacionalne bezbednosti i odbrane. Koliko se aviona i raznovrsne borbene tehnike danas prodaje u svetu, a da se o tome vrlo malo govori. Koje to zemlje na sav glas javljaju kada će, odakle i koliko aviona da kupe. Normalno da je tu malo tajni. Skoro je poznato sa koliko ključnih borbenih i tehničkih sredstava raspolaže svaka armija u svetu. To su javni podaci. Ali nije javna stvar stanje borbenih sistema, njihova (ne)upotrebljivost, kao i stanje obučenosti i morala jedinica i vojnika.

Srbija kao vojno neutralna zemlja teško da će moći imati OS u potrebnom obimu i stepenu opremljene i osposobljene da se samostalno odbrani, u slučaju da bude napadnuta od NATO pakta, ili pak od strane protivnika sličnih vojnih sposobnosti, ukoliko njena neutralnost ne bude prepoznata, priznata i potvrđena od strane ključnih zemalja u svetu. Međutim, vojna moć Srbije mora odvraćati svakog potencijalnog agresora, koji će biti prinuđen da dobro odvagne i odmeri moguće benefite i neminovne vlastite gubitke u slučaju da se odluči napasti Srbiju. Posebno je važno da Srbija na političkom i diplomatskom planu jača svoju međunarodnu poziciju, tako da se uvek nađu neke zemlje i međunarodne organizacije koje će braniti neutralnu poziciju Srbije, političkim pa i vojnim sredstvima.

Nije Srbija ni 1999. godine bila mali „zalogaj“ za NATO agresore. NATO se ipak odlučio da izvrši agresiju na SRJ, dejstvujući isključivo sa distance i iz vazdušnog prostora, i ne usuđujući se na kopnenu ofanzivu, iako SRJ nije imala sigurnog saveznika u svetu, sposobnog da joj pritekne u pomoć. Ni Rusija nije bila spremna i sposobna da vojno pomogne Srbiji. Imali smo tada više od 10 aviona MiG-29, koji su, istini za volju, bili na granici resursa ili sa isteklim resursima. Deset ih je uništeno. Zato ovih šest novih aviona MiG-29 i četiri postojeća treba vešto kombinovati sa političkim i diplomatskim resursima zemlje.

Novi borbeni avioni koje dobija Srbija otvaraju novu stranicu u vojnotehničkoj saradnji sa Rusijom, repozicioniraju Srbiju u vojnom pogledu u regionu i podstiču razvoj u tehničkom i tehnološkom smislu naše vojne industrije i remontnih zavoda. Modernizacija borbene avijacije Srbije otvara mnoga pitanja iz sfere odbrane i bezbednosti. Ona stavlja vojsku u fokus, ne u smislu militarizacije društva, nego se otvaraju neka stara pitanja, kao na primer: koliko stvarno košta malo plaćena vojska, koja ne može da izvrši osnovnu misiju, a to je odbrana Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja, a koliko košta dobro plaćena vojska, moderno opremljena i osposobljena za sve svoje misije.

Da li VS, sa deset ili nekoliko desetina aviona MiG-29, treba i može biti pretnja bilo kojoj zemlji u regionu? Pretnja nekoj susednoj zemlji od strane Srbije ne može se iščitavati iz broja vojnika VS, broja aviona, raketa ili tenkova, nego iz njenih strateških opredeljenja, koja proističu iz vitalnih nacionalnih i državnih interesa, ustavnog uređenja i proklamovane i realizovane spoljne i međunarodne politike, u regionu i u svetu.

Reakcija državnog rukovodstva Republike Hrvatske na nabavku šest pomenutih borbenih aviona kao da otvara pandorinu kutiju, i priziva aveti prošlosti. Nije potrebno Hrvatskoj da nabavi novu eskadrilu modernih borbenih aviona koji se nalaze u armijama zemalja NATO saveza, kako bi se zaštitila od „agresivne“ Srbije. Postojeći vojni kapaciteti Hrvatske da se odbrani od agresije bilo koje susedne zemlje koja nije članica NATO saveza su itekako dovoljni. Nije reč samo o vojnim potencijalima sa kojima raspolaže Hrvatska, nego o potencijalima NATO saveza, kao Alijanse koja brani sve svoje članice.

Modernizacija Vojske Hrvatske, nabavka novih modernih aviona, može se posmatrati kao trgovina naoružanjem, kao komercijalna stvar. Ukoliko bi došlo do oružanog sukoba između Hrvatske i Srbije, to bi bio rat između NATO i Srbije. Praksa naših međusobnih ratovanja (doduše sa jedne strane JNA, kao regularne sila SFRJ, a sa druge novokomponovane Vojske Hrvatske), pokazuje da je reč o mrcvarenju, stanju status quoa, nesposobnosti obe strane da zadaju odlučujući udarac u ratu i ostvare preimućstvo, koje bi bilo ključno za dobijanje ili gubitak rata. S druge strane, ne postoje takva nerešena pitanja i pretenzije između Srbije i Hrvatske koja bi se morala ili mogla rešavati ratom.

Govoriti o trci u naoružanju u regionu kada se nabavi pet ili šest borbenih aviona je smešno. Šta reći o najavama Rusije i SAD da će jačati svoj nuklearni potencijal, kakva to može biti trka u naoružanju. Do „zatrpavanja“ Balkana naoružanjem, neće doći kupovinom i opremanjem nacionalnih armija balkanskih zemalja, nego kao rezultat stacioniranja borbenih sistema i jedinica ključnih zemalja NATO sa jedne i Rusije sa druge strane, u procesu njihovog zbližavanja ili sučeljavanja.

Vedrina i na srpskom i hrvatskom nebu je obostrano poželjna i dobra. Neka svako svojim avionima kontroliše svoje nebo.

Dr Vinko Pandurević

www.fsksrb.ru