Srbine pamti gde žito plamti
ko voštanica…
Žito moje- moja Gračanica.
Kada te lažu da nije tvoje,
da nemaš ništa,
otkud Gospod usred žitišta..?
Zašto krvari, plače,
nariče,
zašto snopovi na raspeća liče?
Zašto ne rađa već
vaskrsava?
Zašto je kolevka, grob
i slava?
Zašto tamjanom miriše,
zašto je od Dečana- više?
Zašto se žanje na nebu,
otkuda miro na tuđem hlebu?
Otkud opela gde nemaš ništa,
liturgija usred žitišta?
Zašto žetva oplakuje selom,
zašto nevesta nije u belom..?
Zašto se obećala mrtvome dragom,
kuda će svatovi krvavim tragom..?
Zašto, Srbine, kad tvoje nije
tako se zlati, poje i zrije..?
Zašto se zamonašilo,
za kog se moli,
njegova rana tebe ne boli?
Poznaš li onu crninu
što žito doziva imenom sina?
Majka je svakom od nas,
plaštanica je, Srbine, njena crnina.
Tamo gde kažu da nemaš ništa
vaskrsavaju zavetna žitišta!
Žanju se raspeća!
Što ih lažju kriju sve su veća, veća…
Žito moje u krvi leži,
jutrenje moje u Samodreži…
Pamti, Srbine, krvavi plod,
ni stope ne daj gde leži ti rod!
Mihailo Medenica
