Vazda je to: „Ubi, Srbina!“- incident, ne više od toga.
Vazda ima dovoljno razloga za to, opravdanja na pretek i više nego razumevanja jer – zašto, pa, ne ubiti Srbina..?
Srbin je uvek i svugde lovina. Srbin je trofej.
Kako bi oni što kliču: „Ubi, Srbina!“, znali da su živi i da postoje da nije srpske glave?!
Čemu bi im služile ruke da nije srpske krvi na njima?!
Šta bi od istorije, tradicije i kulture imali osim otetog sa srpskog leša, groba i zgarišta Srbinovog..?
Srbin je lovina, i Srbin je- glup!
Srbin i prašta i zaboravlja.
I pre nego što oprosti on je zaboravio!
Sve što oni imaju od nasleđa su čakije i srbosjeci a Srbin- zaborav i vrat!
Vekovi imaju manje toga da pamte i kazuju od Srbina ali ne, Srbin izabere zaborav i vrat…
Srbin je glup u svojoj dobroti, jurišao je za one koji su bežali, najbolje naše postradalo je za najgore njihovo, a dobri i glupi Srbin moj veruje da će mu biti zahvalni zbog toga.
Zbog toga te i preziru, moj Srbine!
To ne mogu da ti oproste- što si krvario njihove rane!
Što su tvoje glave padale da njihove stoje!
Što ti se vazda isto muško ime, isti prag, ista kolevka i isti grob- zanavljaju!!!
Kako da ti oproste što si ginuo da bi oni živeli, svi oni koji te radosno pozdravljaju: „Ubi, Srbina!“?!
Glupi moj, dobri i zaboravni Srbine, zar zaista veruješ da si dobrodošao u kuću koju su ti spalili, a ti trčao na mobu da je spaljenu ozidaš pa da se krvnik useli u nju?
Čime oni dokazuju da su živi do tvojom smrću?!
Sve što imaju od istorije eno im u jamama i vrtačama!
O tvoje kosti su nakalemili svoje živote, dobri i glupi Srbine moj.
Ti imaš vekove, oni čakije i srbosjeke, pa opet imaju više…
Oni pamte da ti zaboravljaš!
Zaboravljaš pre nego što i oprostiš!
Dobri i glupi Srbine moj, vazda za svakoga previše živ, za sebe nikada dovoljno da ti se prag i muško ime zapate…
Dobri i glupi Srbine moj, hoćeš li ikada naučiti da ti nije svako brat- pružaju ti ruku a merače vrat…
Oni pamte da ti zaboravljaš, zapamti to, ili ćeš i to zaboraviti..?
Doveka lovina i plen, doveka samo incident, doveka će te biti previše pa i jedan da ostaneš, moj Srbine, jer zaboravljaš, a oni nemaju šta drugo da pamte…
Mihailo Medenica
