Milan Budimir (1891-1975), znameniti naučnik i učitelj u tradicijskom smislu: Najdublji damari Balkana

0
95

  • Stigao je od Mrkonjić Grada do razrešenja najdelikatnijih preantičkih tajni Poluostrva. Doktorirao je u Beču na religiji Indoevropljana. Poznavao Andrića i Kočića, Gavrilu Principu držao časove, sa Nušićem putovao na rođendan Masariku. Oslepeo je pre 30. godine, ali je utemeljio srpsku balkanologiju i učvrstio klasičnu filologiju. Prezirao je „svako ludo trčkaranje za Evropom” i prizivao „vaskrs balkanskog duha i balkanske Otadžbine”

PIŠE: Đorđe M. Srbulović

Istinsko znanje, ono koje čoveka odvaja vekovima od savremenika, ima inicijacijski karakter. To podrazumeva da Učitelj, koji ga poseduje, usavršava i prenosi drugima, mora da prođe kroz sve što mu je namenjeno i da pri tom ostane uspravan na svom Putu. Time svedoči Vrlinu i njegov život dobija onu veličanstvenost koja se ne okončava ovozemaljskim životom. Životi Učitelja traju i umnožavaju se, prenose se inastavljaju u drugima, a da ovi često i ne znaju čiji je to život, čija su dela, misli i znanja kojima su darovani. Njihovo je da nastave Put, oni dostojni Učenja to i čine.

Sve ovo ogleda se u životu i delu Milana Budimira. A ko bi rekao?! Počeci su izgledali tako neobećavajuće, tog 2. novembra 1891, u Mrkonjić Gradu, u zavičaju Vrhovine, gde su bili rimski i turski drumovi, kako je sam govorio. „Bogu iza nogu!” Majka Jovanka, nepismena, čestita i patrijarhalna žena, otac Đorđe berberin, trgovac, mehandžija, prodavac narodnih kalendara i drugih knjiga koje je izdala „Knjižara Braće M. Popovića” u Novom Sadu. To su prvi susreti Milana Budimira sa knjigom. Kako sam kaže, otac je govorio ijekavicom, majka ikavicom, pa se već u kući susreo sa različitim rečima, izgovorima i značenjima. Osnovnu školu, srpsko-pravoslavnu, učio je u Mrkonjić Gradu, kod Pavla Ubavića, koji će kasnije biti senator. Pred kraj života, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, ispovedajući se publicisti Kosti Dimitrijeviću, Budimir je rekao da crkvene pesme koje je tada naučio još zna.

Bio je čovek enciklopedijskog znanja, veliki erudita, uvek pun energije. (Nula dise sine linea. Ni jedan dan bez retka. Ta rečenica bila mu je svojevrsno životno pravilo i često ju je ponavljao.) Vedrina je bila u osnovi njegovog bića – ocenio je karakter svog profesora Vojislav Đurić.

VIDOVITOST SLEPIH PESNIKA

Posle četiri završena razreda, zahvaljujući opštinskoj stipendiji, odlazi u Sarajevo i nastavlja školovanje u klasičnoj gimnaziji. Jezici su mu išli, pa je još u nižim razredima gimnazije naučio grčki i latinski, a potom hebrejski i nekoliko živih: nemački, mađarski, ruski, italijanski, francuski… „U vreme kada sam mogao samostalno da čitam, čitao sam literaturu na dvanaest jezika.”

Do 1910, kada je okončao gimnazijsko školovanje, postao je član „jednog od mnoštva đačkih društava, isprva srpskih, kasnije jugoslovenskih”. Ali, ne bilo kojeg, već one organizacije koju će 1917. Božidar Purić u Krfskom zabavniku nazvati „Mlada Bosna”! Budimir upoznaje i nešto mlađeg Gavrila Principa, kome je davao časove, a sreće se i sa Gaćinovićem, za koga kaže da je tek njegovim dolaskom organizacija poprimila ozbiljan karakter i čvrstinu. Uostalom, Gaćinović je bio pravi, rođeni revolucionar; nije nepoznato da se viđao i sa Trockim.

Da Vas podsetimo:  JERMEN KOJI JE ŽIVEO ZA SRBIJU: Bekstvo od genocida vodilo ga je pravo u Beograd gde je ostavio svoju dušu

Od 1910. do 1914. Budimir je u Beču, na studijama klasične filologije i uporedne lingvistike. I tamo je aktivan u studentskim organizacijama „Zora” i „Akademac”. Zbog učešća u demonstracijama protiv „dvojne monarhije”, proći će kroz petnaest zatvora, što će narušiti njegovo zdravlje, te će bez vida ostati pre tridesete godine. Božija ruka: izučavajući slepog pesnika Homera i njegovu IlijaduBudimir će ostaviti više od 200 naučnih radova, najveći deo njih pišući i sam slep – otvorivši oči celom svetu novim putevima znanja za kojima je tragao, kao i za izgubljenim vremenom, kako je govorio akademik Srejović. I to, uz mnogo drugoga, svrstaće ga u sam vrh srpskog, evropskog i svetskog znanja. Pred kraj života, rad koji je napisao o trećem slepom velikanu – Filipu Višnjiću, biće povod za hajku bosanskih i jugoslovenskih komunista na Budimira.

Iako mu je hajkom zdravlje bilo dodatno narušeno, ovaj čovek vedrog duha ostaće uspravan. Posle dužeg bolovanja, umire 17. oktobra 1975, bez komemoracije, bez prava na Aleju velikana, bez izabranih ili sabranih dela.

Danas još nije dobio mesto koje mu pripada u srpskoj kulturi. Istina, renomirano Društvo za antičke studije u Beogradu dodeljuje Nagradu za klasične nauke „Milan Budimir”. Biblioteka Saveza slepih i jedna škola za slabovide nose njegovo ime. U rodnom Mrkonjić Gradu u decembru 2012. proglašen je za počasnog građanina i jedna ulica zove se po njemu. Ali sve to ni izbliza nije dovoljno, ni u skladu sa stvarnim značajem koji je imao ovaj gorostas nauke.

OLUJNI BOGOVI I BALKANSKE SUDBINE

Zbog slabog vida, Prvi svetski rat proveo je u pozadinskim jedinicama, za kancelarijskim stolom. Po okončanju rata, vraća se u Bosnu i počinje da radi, najpre u Bihaću, a potom u gimnaziji u Sarajevu. Pokreće časopise Novo djeloOkoSlovenski jug. Jedna od najbližih saradnica – Cvijeta Cihler, doktor bioloških nauka, tih godina postaje mu supruga. (Kada je profesor Budimir oslepeo, njegova supruga potpuno napušta svoju karijeru i posvećuje se njegovom radu i porodici. Ostaće tako i kad je izgubila sluh, sve do njene smrti, 1970.)

Godine 1920, Milan Budimir sa Branislavom Nušićem odlazi na proslavu 70. godišnjice rođenja Tomaša Masarika. U povratku ide u Beč, gde kod svojih profesora Radermahera i fon Arnima doktorira tezom O olujnim bogovima kod indoevropskih naroda. Od 1921. je na Beogradskom univerzitetu.

Dok je učestvovao na većem broju međunarodnih vizantoloških i filoloških naučnih skupova tokom postojanja Kraljevine Jugoslavije, kod profesora Budimira sazreva svest o potrebi naučnog istraživanja celog balkanskog prostora. Kad ga je o svojoj ideji da se osnuje Balkanski institut obavestio Ratko Parežanin (veliko i, na žalost, nasilno izbrisano ime srpske kulture) – do koje je ovaj došao u razgovorima sa svojim kumom Svetozarom Spanaćevićem – Budimir se sa profesorom Petrom Skokom iz Zagreba odmah uključuje u te aktivnosti. Svestan značaja započetog rada, kralj Aleksandar organizaciono, finansijski i na svaki drugi način pomaže rad ove značajne institucije. Programski tekst Balkanske sudbine, koji je Budimir napisao sa profesorom Skokom, na najbolji način govori o tome šta je zadatak Balkanskog instituta: „… Da se čitava civilizacija i duhovna i materijalna, koliko je ima da je stvorena na Balkanu, kritikuje i formira ne sa gledišta Zapadne Evrope, već balkanske OtadžbineSvako ludo trčkaranje za Evropom, svako nekritičko imitiranje Evrope, kako se to često praktikovalo na Balkanu, isključuje preporod balkanskih naroda i vaskrs balkanskog duha, jer se i jedno i drugo može ostvariti u prvom redu savremenom saradnjom balkanskog čoveka, balkanskih naroda i balkanskih država.”

Balkanski institut dao je naučni pogled na istoriju poluostrva, do tada slabo primetan. Balkan više nije bio pojam zaostalosti i varvarstva, već Istočnik, kolevka Evrope i evropske civilizacije. Najznačajnije delo koje je Institut do rata objavio, iako je smrću kralja Aleksandra (samo nekoliko meseci od osnivanja) prestalo finansiranje, svakako je dvotomna Knjiga o Balkanu, za koju su radove pisali najveći balkanski i evropski naučnici iz oblasti klasičnih jezika, arheologije i istorije tog doba. Pored toga, objavljena je i knjiga Balkan i Balkanci, a na više jezika štampana je monografija Beograd, koja se pojavila na Sajmu 1940, ali nije puštena u prodaju, jer se Nemačka protivila tome. Smatra se i danas da je ovaj bedeker o Beogradu možda nešto najbolje što je o prestonici Srbije ikada napisano i štampano. Takođe, Balkanski institut je do 1939. objavio četiri sveske Međunarodnog časopisa balkanskih studija. I posle Drugog svetskog rata, u saradnji sa drugim filolozima tadašnje Jugoslavije, Budimir će pokrenuti u Skoplju značajan naučni časopis Živa antika, kome će on dati ime i tumačenje imena.

Da Vas podsetimo:  Zašto je Tito prebacio čak 70 USPEŠNIH FABRIKA iz Srbije u Hrvatsku i Sloveniju

KRIVI ZBOG AUTOHTONOSTI

Tako je Milan Budimir, zajedno sa Petrom Skokom, Ratkom Parežaninom i drugim velikanima nauke, utemeljio balkanologiju kod nas. Kada je počeo Drugi svetski rat i zemlja bila okupirana, Balkanski institut prestaje da radi. Godine 1969. osnovan je Balkanološki institut SANU, ali to je već bilo nešto drugo: Balkanski institut je bio misija.

Bolji poznavaoci dela akademika Milana Budimira, u svojim naučnim radovima, pa i doktorskim disertacijama, njegov obimni naučni opus klasifikuju, bar okvirno, u nekoliko celina: filološko-lingvistička istraživanja predantičkih plemena na Balkanu, slovenska leksika (poreklo i prapostojbina Slovena), književna istraživanja. Posebne celine su njegova dela: udžbenici, knjige i drugi radovi. A iznad svega je knjiga-sinteza, možda najznačajnije delo profesora Budimira: Sa balkanskih  istočnika.

Milan Budimir je prvi, mnogo pre nego što će kompjuteri dokazati njegove tvrdnje, isticao da je Ilijada delo „jednog čoveka”, pozivajući se na poslednja dva pevanja, koja su drugi istraživači uglavnom zanemarivali. Takođe, tražeći balkanske prapočetke, Budimir je došao do prehelenskih starosedelaca, koje je nazvao Pelastima. „Evropska kultura je kopija rimske, rimska grčke, sve je to čorbine čorbe čorba”, govorio je. Mešavina zatečenog i donetog od pridošlih. Jedino su balkanski Sloveni autohtoni baštinici te velike kulture, jer su na njenom neposrednom izvorištu. „Naš jezik razvijao se prema grčkom originalu, a ne prema latinskoj kopiji.”

Tako je govorio, stvarao, pisao, učio Milan Budimir. Čovek koji je posetio Lazu Kostića kad je ovaj bio na samrti, čovek koji se družio i radio sa „mladobosancima”, visoko cenio Andrića, Kočića (obojicu i lično poznavao) i Teslu. Poznavao je sam vrh balkanske i svetske nauke, a hvalio se da poznaje i „dva cara – bugarskog Borisa i našeg Marka Cara”, književnika.

Da Vas podsetimo:  Komite su bugarska podmetačina

Pred čitaoce Nacionalne revije izneli smo samo mrvice priče o Milanu Budimiru, želeći da obnovimo sećanje na ovog velikana nauke i kulture, ali i da probudimo ponešto važno a zaspalo u nama, „izgubljenim u vremenu i prostoru”. Profesoru Budimiru to više nije potrebno, nama jeste. Oslanjali smo se pri tom na doktorsku disertaciju Milan Budimir kao balkanolog mr Nebojše Radenkovića i knjigu Životne ispovesti Koste Dimitrijevića.

***

Akademije, katedre, priznanja

Milan Budimir bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, kao i Akademije nauka i umjetnosti BiH. Bio je redovni profesor i dugogodišnji šef na Katedri za klasičnu filologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je radio od 1921. do penzionisanja 1962.

Godine 1964. dobio je „Oktobarsku nagradu” Beograda i Orden rada sa crvenom zastavom, a 1967. „Sedmojulsku nagradu”.

***

Učitelj

Bio je učitelj u tradicijskom smislu te reči. Od velikog broja njegovih učenika, izdvojićemo najpoznatije u svetu nauke: akademike Franju Barišića, Milutina Garašanina, Slobodana Dušanića, Fanulu Papazoglu, Vojislava Đurića, Dragoslava Srejovića, Mirona Flašara, profesore univerziteta Momira Jovića, Branka Gavelu, Emiliju Jovanović Mason, Radoslava Katičića, Kseniju Maricki Gađanski, Miroslavu Mirković, Milenu Milin, Miodraga Stojanovića, Ninoslavu Radošević, Radmilu Šalabalić, Bojanu Šijački Manević, mitropolita dr Amfilohija Radovića, Ljiljanu Crepajac, Ivana Gađanskog…

***

Najbolji učenici

Sam profesor Budimir je od svih svojih učenika izdvojio Ljiljanu Crepajac i naročito Miroslava Markovića, koji je bio profesor na Kembridžu, potom šef katedre u Ilinoisu, SAD. Iako je do svoje 50. godine napisao preko sto knjiga, Marković je razočarao i izneverio svog profesora – kako je govorio sam Budimir – jedino pristankom da pređe u katoličku veru da bi mogao da napreduje na američkom univerzitetu.

Izvor: Balkanska geopolitika

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime