Milan Ivanić: Hrvatska srbofobija i srpska kroatofilija

0
2400

Tokom nedavno održanog Svetskog prvenstva u Rusiji ponovo je otvoreno pitanje neke vrste poremećaja koji je dugo prisutan kod jednog dela srpskog naroda. Pri tome, ne mislim na (tradicionalno) lošu igru naše reprezentacije, jer smo i sa mnogo većim zvezdama i boljim fudbalerima u nacionalnom timu slično prolazili. Srpski fudbal i njegovi (ne)uspesi su tema koju je nemoguće objasniti u jednom kratkom tekstu. Dakle, s obzirom na dosadašnje domete naše reprezentacije, nije ni malo čudno kako smo završili još jedno u nizu prvenstava. S druge strane, čudno je kako da se kod jednog naroda javlja tolika ljubav i divljenje prema onima koji su se kroz istoriju, nebrojeno puta, pokazali kao njegovi najveći neprijatelji. Pri tome, naravno, mislim na euforiju koja se javila kod jednog dela Srba koji su imali potrebu da pokažu da su „veći katolici od pape“ odnosno veći hrvatski navijači od samih Hrvata.

Naime, ne treba biti veliki poznavalac istorije (dovoljno je završti osnovnu školu) da bi se znalo da Hrvati poslednjih 200 godina na Srbe, najblaže govoreći, ne gledaju sa simpatijama. Pa kako to da određeni deo srpskog naroda, koji se nekad nazivao jugoslovenima i komunistima, a danas građanima sveta i liberalima, toliko voli sve hrvatsko i, istovremeno, s prezirom gleda na sve što ima veze sa narodom iz kojeg potiču. U ovom kratkom tekstu pokušaćemo da objasnimo uzrok hrvatske mržnje prema Srbima, ali i neku vrstu divljenja i ljubavi koju jedan (na svu sreću manji) deo srpskog naroda oseća prema Hrvatima.

Na početku treba reći da naš narod nikada nije imao problema sa pravim Hrvatima, odnosno onim narodom koji se zaista tako zvao i imao svoj poseban jezik. Srbi su s njima imali dobre komšijske odnose bez sukoba. Pod turskim naletima, najveći broj Hrvata i njihovog plemstva raselio se po Evropi, a deo koji je ostao bio je daleko malobrojniji od Srba koji su živeli na tom području. Vatikan je zahvaljujući svom velikom uticaju na tim prostorima jedan deo srpskog naroda pohrvatio tako da su se hrvatskim imenom počeli nazivati svi koji žive na području današnje severozapadne Hrvatske (ostaci pravih Hrvata, ali i Srbi i Slovenci). Taj trend se širio na istok, tako da su Hrvatima postali prvo Srbi katoličke veroispovesti, a zatim se i određeni broj Srba pravoslave veroispovesti prvo pokatoličio, a zatim i pohrvatio.

Jedina uloga te nove, veštački stvorene, nacije bio je širenje uticaja Vatikana i prodor katoličanstva na istok, na štetu pravoslavlja, a u njenom stvaranju interes su videle i neke zapadne sile, pre svega Austo-Ugraska i Velika Britanija, kojima je odgovaralo slabljenje srpskog faktora, kao jedinog državotvornog entiteta na Balkanu.

Da Vas podsetimo:  Кao piletu silikoni, Srbiji treba ekonomska diplomatija

Za postojanje svake nacije neophodni su mitovi, legende, istorijski događaji i ličnosti čije će postojanje u kolektivnoj svesti biti kohezivni faktor koji će pripadnike te nacije držati na okupu i izgrađivati im svest da su deo nečeg posebnog u odnosu na druge. Kod Srba su neki od njih Nemanjići, Kosovski boj, ustanci i bune protiv Turaka itd. Kod Francuza su to Jovanka Orleanka i Francuka revolucija, kod Engleza Ričard Lavlje srce, kod Amerikanaca Očevi osnivači i Bostonska čajanka itd. Ti primeri (koji mogu biti pozitivni ili negativni, istorijski tačni ili netačni) kod pripadnika nacija stvaraju osećanje da su samo njihovi i sprečavaju ih da zaborave ili napuste svoju nacionalnu pripadnost.

Problem kod nacija koje su veštački stvorene, od strane i iz interesa nekih velikih sila, je nepostojanje takvih mitova i legendi. S obzirom da su nastale cepanjem od određenog naroda, kod njih se stvara jedan poseban kohezivni faktor koji glasi: negacija bilo kakve veze sa svojim poreklom i narodom od kojeg smo se odcepili. To je osobina koja je, po pravilu, pristuna kod svih takvih nacija. Tako da prosečnog Hrvata nikada neće uvrediti ako mu spomenete ustaške zločine ili Jasenovac, ali će sigurno da „pande u vatru“ ako mu kažete da je srpskog porekla. Isti rezultat će biti i kod bosanskih muslimana, montenegrina, Makedonaca, pa i jednog dela Albanaca. S druge strane, porsečnom Srbinu spominjanje hrvatskog (ili bilo kojeg drugog) porekla, može samo da izmami osmeh na licu, jer mu njegova sigurnost u nacionalni identitet ne dozvoljava da se spušta na taj nivo.

U tome je i jedini razlog hrvatske srofobije. Opravdana nesigurnost u trenutni identitet tera Hrvate da svoju posebnost temelje na osnovu negacije srpskog porekla. Tako će njihov „otac domovine“ (čiju „titulu“ ne dovodi u pitanje niko u Hrvatskoj, od ekstremne desnice do ekstremne levice) Ante Starčević, u svom delu Pisma Magjarolcah, o Srbima zapisati: ”Slavoserbi su sužanjska pasmina, skot gnjusniji od ikojega drugoga. Uzmimo u čoveku tri stupnja saveršenstva: stupanj životinje, stupanj razbora, i stupanj uma, duševnosti. Slavoserbi nisu podpuno dostignuli ni najniži stupanj, a iz njega ne mogu se dignuti. Oni nemaju svest, …ne mogu mučat ni lajat, mirovat ni skakat, nego se u svemu vladaju kako im njihovi pastiri određuju”. Dakle, pišući ove redove, on zaboravlja da je njegova porodica srpskog porekla i da mu je, što je još gore, majka bila pripadnica naroda koji on naziva „sužanjskom pasminom, skotom gnjusnijim od ikojega drugoga“. Dakle, kada vidimo ovakve misli (a takvih ima još mnogo) „oca hrvatske domovine“ ne treba se čuditi zašto je srbofobija toliko prisutna kod Hrvata. Negacija srpskog porekla, i mržnja prema Srbima koja iz toga proističe, je ključna tačka hrvatskog identiteta. U prvoj i drugoj Jugoslaviji, njihov najveći neprijatelj je bio Beograd i Srbi u Hrvatskoj. Posle proglašenja nezavisnosti i etničkog čišćenja 1995. godine, kada je broj Srba tamo sveden na minimum, problem su ćirilične table i 2-3 srpska poslanika u Saboru. Kada više ne bude Srba u Hrvatskoj, problem broj jedan će da postane postojanje Srba u Srbiji itd. Kada bi jednog dana Srba nestalo, razlog za postojanje hrvatske nacije bi nestao tako da bi oni, verovatno, prihvatili neki drugi identitet.

Da Vas podsetimo:  Havana, decembar 1958

Kada sve to znamo, postavlja se pitanje kako to da jedan deo srpskog naroda oseća simpatije prema naciji koja se zasniva na neprijateljstvu prema bilo čemu što je srpsko. Razloga za to je nekoliko.

Prvo, Srbi se, kao narod od kojeg su nastale sve veštačke nacije na Balkanu, osećaju kao stariji brat koji je uvek spreman da istrpi „nestašluke“ mlađe braće. Sličnu pojavu možemo da vidimo i kod Rusa. Koliko god Ukrajinci pokazivali rusofobiju (a koreni toga se, nažalost, javljaju i u Belorusiji) Rusi će da osećaju neku vrstu simpatija prema njima, tešeći se da je to samo „prolazna faza“ i da će se mlađa braća opametiti.

Drugi razlog je propaganda o „srpskoj hegemoniji“ koja je nastala u kuhinjama velikih sila (pre svega Vatikanu, Engleskoj i Austro-Ugarskoj), a koju su preuzeli komunisti i prihvatili je za zvaničan stav svoje partije na Četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu 1928. godine. Po dolasku na vlast, oni su ovu politiku sprovodili pod parolom „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“. Dakle, vršena je konstantna propaganda o „srpskom tlačenju“ Hrvata (i ostalih novonastalih nacija), pa je kod određenog dela Srba stvoren stav da bi trebalo da se izvinjavaju „žrtvama“ tzv. srpske hegemonije, zaboravljajući na događaje iz Drugog svetskog rata, koji su vešto prikrivani i umanjivani.

Po padu komunizma, deca dojučerašnjih visokih funkcionera bivšeg režima nisu želela da se odreknu privilegija i lagodnog života, pa su preko noći obukla liberalna odela i postali branioci „ljudskih prava i demokratije“. Stav o „srpskoj hegemoniji“ je, ipak, ostao dominantan u njihovom političkom diskursu. Oni su, u nedostatku obrazovanja, građansko društvo poistovetili sa Zapadom (po principu: građansko društvo su zapadne vrednosti), pa su Hrvate videli kao neprednije i civilizovanije, osećajući neku vrstu inferiornosti. Naravno, oni ne znaju da je za postojanje građanskog društva neophodna suverena nacionalna država, koja se, po pravilu, stvara borbom protiv okupatora. Srbi su se za svoju samostalnost izborili neprekidnim borbama protiv sila koje su želele da postave svoju vlast na ovim prostorima. Kod Hrvata takvih primera nema. Naprotiv, njihova istorija se svodi na borbe za interese, tih istih, veliki sila. Čak su i po osvajanju nezavisnosti (koju, uzgred, ne bi dobili da nije bilo pomoći SAD, Vatikana, Velike Britanije, Nemačke i Francuske) odmah stavili u službu zapadnih moćnika. Dakle, težnja ka građanskom društvu, koje podrazumeva da narod samostalno donosi odluke o spostvenoj sudbini, kod Hrvata ne postoji. Naprotiv, sve što se u njihovoj istoriji može videti je slugeranjstvo svetskim moćnicima.

Da Vas podsetimo:  Gračanica

Dojučerašnji komunisti, a danas predvodnici liberalne opcije u Srbiji, u nedostatku znanja, to naravno ne mogu da shvate. A i kako bi, kada su veći deo svog života proveli završavajući razne kurseve o marksizmu i samoupravljanju. Zaista, oni o građanskom društvu znaju koliko i ti čitaoče o prozvodnji kupusa ili krastavaca u Kazahstanu.

Na kraju, tu je i povampireno jugoslovenstvo i jugonostalgija, koju kroz medije najviše guraju gore pomenuti liberali. To se svodi na priče o tome „kako je nekada bilo lepo“ kada smo „svi živeli zajedno u slozi“ (što je, istorijski gledano, besmislica). Zatim se, perfidno, protura priča o „velikosrpskom projektu“ koji je sve to uništio. Tako da „jadni“ Hrvati ponovo ispadaju žrtve koje su se samo „borile za svoju zemlju“. Naravno, svesno se izbegava reći da su Hrvati tražili nezavisnost, a da su Srbi bili branioci Jugoslavije.

Dakle, kroatofilija kod Srba nije pojava koja se javila spontano i slučajno, nego je planski projekat na kome se radilo decenijama i koji je, nažalost, uzeo maha kod određenog dela srpskog naroda. On je emotivan i kao takav nije podložan racionalnom objašnjenju. To je neka vrsta kolektivnog mazohizma. Uzalud se trude oni Srbi koji nisu zahvaćeni ovom bolešću da objasne besmislenost ovakvih osećanja onima koji ih osećaju. Njihove stavove neće uzdrmati ni lupanje ćiriličnih tabli, ni napadi na srpske turiste u Hrvatskoj, ni desetine hiljada Hrvata na Tompsonovom kocertu koji uzvikuju „za dom spremni“. Oni će, čak i u tome, da vide neku srpsku krivicu.

Milan Ivanić
www.vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime