Milan Milenković: Ko to tamo siluje?

Ovde se nalazi statistika silovanih po državama – BAŠ OVDE. Srbija je na trećem mestu, ali otpozadi. Mršav indeks. Na 100 000 žena, samo 0,7 silovanja, dok nađi beli gopsodari, Ameri i ostali Vikinzi imaju od 50 do 100 puta više žrtava na 100 000 stanovnika. Začuđujuće, ili očekivano, kako ko to vidi, u statistici nema Velike Britanije. Švedi na prvom mestu. Znam da će Vučić, kad mu predoče ove statistike, reći da moramo bolje i više i da su ovako niske cifre ostale iz doba žutih i Đilasa. Ne može se u Evropu bez indeksa 10!

Stvar je u tome što je ova afera s M. Aleksićem i naduvavana preko svake mere da se pokaže da je srpski muškarac svinja, koja samo siluje, kad ne siluje, on pipka, zavlači ruke pod suknju, skida pogledom i slično. Priča je prijemčiva svakom ko nema mozga.

Mi izvlačimo neozbiljno dalekosežne zaključke iz kvocanja srpskih usedleica da ih, je li, muškarci stalno opsedaju, skidaju pogledom, da im se u gaće uvlače, alli to je deo folklora, ženska racionalizacija sopstvenog položaja (o, kako sam ja dobra ribe, svi me hoće, svi me traže, a meni obraz brani da delim naokolo, viđeste li mog poštenja i te fore), ili je, pak, u pitanju racionalizacija neprivlačnih žena, za kojima nikad ni jedno muško srce nije uzdrhtalo, da one nisu u prometu ne zato što su neprivlačne, već zato što neće da imaju posla muškim životinjama, koje hoće samo seks, umesto zajedničkog čitanja Šekspira. Taj običajni srpki feminizam nema ništa zajedničko sa malignim i radikalnim zapadnjačkim feminizmom, koji poništava porodicu, običaje, tradiciji i koji hoće da ukalja sve što je lepo izmedju muškarca i žene, a mnogo je toga i lepo, i vredno. Srpske feministkinje, koje imitiraju, kao skoro svako od nas, Zapad i njegove vrednosti, bez udubljivanja, onako, na površini, i ne švataju kolko i šta sve razaraju palanačkim feminizmom. Posebno su jadni muškarci koji zastupaju ovaj vulgarni feminiam, jer su to sve beta i gama mužjaci, koji misle da će se ušunjati u nečije kilote ovako bednim šlihtom.

Umesto da, potpuno nezavisno od ovog slučaja, kojim  nas mediji siluju danima, odbijemo s gadjenjem ideju da smo društvo silovatelja, mi pokorno, bez mozga i potpuno pod vlašću medija, pristajemo na ovu konstrukciju. Iz našeg mizernog skorojevićskog i građanskog položaja, sami kličemo kako smo smrdljivi i pokvareni Balkanci, das Serbisches Schwein, primitivci i goveda. Taj ko tu priču širi, neka priča u svoje ime, neka ne kenja po čitavoj naciji.

To što Srpkinje vole tužne priče, kako je nedeljno petorica spopadaju, malo su joj četiri ruke da se odbrani, nema veze s istinom. Uglavnom je obrnuto: ne moraš da tražiš, nude. Sede, čak i praznicima, same kod kuće, u trenerkama, sa vezanim repovima, glođu grickalice i slatkiše pred TV-om i kukaju kako su muškarci gamad seksistička. Kad ih čovek sluša, mislio bi da su sve bile nevine do dva’espete.

U Vrli novi, građanski i europejski svet, nismo mogli sa mrkim srpskim mužjacima, sa patrijahalcima i primitivcima, pa smo stvorili, na radost žena, tip šonjavog i kilavog maminog sina. Glupače su se radovale, jer su mislile da je lakše šonjave kontrolisati, ali se ispostavilo da maminog sina kontroliše mama, čak i kad mama odapne.

Sad bi mučene srpske feministkinje i da prdnu, i da se stisnu: da nađu alfa primerak, koji pere sudove, pegla, presvlači i kupa dete i povazdan sluša goospodju kako mu pametuje iza leđa. To je san, to nema ni u Bolivudu.

Arogancija jedne generacije, koja se našla pozvanom da prevrednuje vrednosti, moral i običaje, sad dolazi na naplatu. Vesela seksualna revolucija iz sedamdesetih, sa tandarenjem po haustorima je završena i toga više neće biti. Za dvadeset godina od danas, više od polovine Soraba i Sorabkinja će ostati sami za života svoga. Pamet nam dotle dopire i to je to.

Evo još nekih interesantnih stvarčica… Dakle, iz prve tabele se vidi da ni jedna žrtva silovanja prijavu nije podnela putem medija, što je ovih dana pravilo u Srbiji: Naravno, medijima se prijavljuje kad je u pitanju neka prethodno dogovorena kampanja, inače prost svet ide u policiju.

Iz treće tabele se vidi da svega 3% silovanih nije podnelo prijavu, a da je svega 8,2% čekalo više nedelja, ali ne i godina, da podnese prijavu.

Neće mnogo proći, bistriji medju onima koji su se zaleteli da na osnovu medijske kampanje skinu skalp Miroslavu Aleksiću, ohladiće glavu i videće da su požurili, ali, sasvim po srpski, neće priznati grešku, nego će da relativizuju, raconalizuju i, naravno, palamude.

U slučaju Miroslava Aleksića sve je obrnuto: osam godina prijavu nije podneo niko, a onda ih je, u tri dana, podnelo njih dvadesetak, a ne bi me čudilo da se pojavi  i pedesetak devojaka. I, gle čuda, nijedna nije odmah prijavila nemio događaj! U kojoj je to statistici moguće?

Sve u svemu, ovo se nije desilo nikada: režimska i europska štampa složno presuđuju  Aleksiću, bez da uzmu izjavu od nekog pravnika, no, zato uzimaju od glumaca, sportista, prodavaca kokica na ulici i sve je u tonu linča. Za M. Aleksića, do ovoga, nije znalo ni čulo 95% Soraba, a u jednom danu mu je 95% njih već presudilo, na onovu nekoliko bajatih izjava.

Prvi put je, da se ja sećam, ujedinjena drugosrbijanština i musavi srBski pseudonacionalizam naprednjačkog tipa, skupa jašu po kičmi Soraba koji, pobudaljeni od baražne vatre medija i rialitija, piju svaku vodicu koja se pred njih stavi.

Iako sam  (ko sluša moje emisije – zna) govorio da su obe ekipe sastavljene od istog, gramzivog i beskurpuloznog ljudskog materijala, koje su odabrale svoje strane, ne kao neko ozbiljno opredeljenje, već kao strategiju preživljavanja, u pokušaju da žive od prodaje magle i silovanja Soraba medijskim sredstvima, ipak sam iznenađen ovim stepenom saglasja i zaseravanja pravnih normi, kao što je ona  o pretpostavci nečije nevinosti. Od Informera i Kurira me to ne čudi, ali Danas i ostali „drugosrbijanski“ mediji se ubiše prizivajući i zazivajući pravnu državu, da bi se po njoj istovarili bez ikakvih obzira.

Ton u kome se odvija linč nad  Aleksićem, kao i iznenadno ujedinjenje dve, naoko suprotstavljene linč rulje, govori da su hajku naredili naši beli, vikinški gospodari, kojima obe ekipe poletno ližu dupe. Aleksandar Vučić ovo nije naredio, jer poslednje što bi uradio je da sebe skine s naslovnih strana, u korist neke anonimne glumice. Uostalom, sve naše ljudskopravaške i feminističke priče, kao i metodologija njihove primene su importnog tipa.

Miris gospodara se oseća u diskvalifikaciji svakoga ko samo posmatra slučaj, ne izjašnjavajući se ni u čiju korist. U optici uvozne feminističko-ljudskopravaške ideologije, odbijanje da se da podrška glumici je „sramno“, „skandalozno“ i „neempatično“. Nema veze što ničim nije dokazano da se neki događaj uopšte desio i da je neko tu, uopšte, žrtva ili dželat. Ako ti mediji kažu da je neko žrtva, tebi ostaje samo da se priključiš hajci, kao svaki dobar lovački pas.

Svako traženje da se sačeka neki dokaz, neka presuda, ili neko pitanje, recimo, zašto je glumica čekala osam godina, se kvalifikuje kao „viktimizacija žrtve“. Nema postavljanja pitanja, nema prava na sumnju. Šlus!

Na „Malčanskog berberina“ ni 30% ove hajke nije vođeno.

Šiba čisti adrenalin, toči se mržnja, bezmozgovići i ignoranti su dočekali momenat da frkću i – pomalo neverovatno – svi oni kovidoskeptici i antimaskeri, koji su završili mikrobiologiju na Jutjubu – nisu odlučili da istom brzinom, dakle 15-20 minuta pronicanja u materiju – završe i prava i da zapaze presumpciju nevinosti, kao ozbiljno civilizacijsko dostignuće. No, šta će Sorabima civilizacijsko dostignuće – popa dajte, veštice dajte, vračare dajte, jebeš pravo, jebeš zakone!!! U ta dostignuća se ubraja i Habeas Corpus Act, koji kaže da se niko ne može držati u pritvoru bez dokaza o krivici. Istina, u Sorabiji, zemlji u kojoj ne cveta ekonomija i kultura, ali bujaju teletabisi, pritvor se određuje u skladu sa doktrinom Petooktobaraca: „Uhapsite ga, pa mu nađite nešto“.

Sorabi, brzi na udicu kao klen i skoro isto toliko pametni, progutali su priču kao Šešelj tri praseta. Naravoučenije je da su Sorabi u čeličnom stisku medija, koji mogu da im rade šta hoće. Odsustvo kritičke svesti, karakteristično za manje inteligentne primerke vrste, plus njihovo masovno konzumiranje medija i prisustvo na društvenm mrežama, nisu dobra kombinacija, jer stvaraju efekat Kju-kluks klana, koji prvo veša, pa onda sudi.

Pri tom, ne sećam se da sam ikad video bezmozgovića koji se uzdržao da se ne primi na neku priču na prvo slušanje ili čitanje, a naročito nisam upoznao budalu da se uzdržala glasnog solidarisanja s ruljom.

Mene, lično, boli dupe za Miroslava, ali teletabisi, kad skaču i viču „raspni ga“, zaboravljaju da i oni mogu da budu predmet progona, jednako kao i Aleksić.

Rulja mozga nema.

P.S. Molim samo da mi se ne pripisuje da viktimizujem žrtvu, što je metod da se kao začepe usta svakome ko uključi mozak u ovakvim stvarima.

Izvor: Milan Milenković