Milan Milenković: Trajanje u rđavoj beskonačnosti

Ima sigurno deset godina kako pišem novogodišnje tekstove o zbivanjima u godini koja dolazi, jer smatram da cilj političke analize nije da se (samo) objasne protekli događaji, već da se predvide oni koji će se zbiti. Imam punu svest o tome da prosečan Sorab najviše voli neobjektivnu, odnosno pristrasnu analizu, čija tačnost nema nikakvog značaja. Politički programi u nas imaju zadatak da zabave publiku, kojoj znanje i činjenice ionako ne znače ništa.

No, za razliku od Soraba, Srbi ne haju za reptilijance, narode najstarije, za masone, Bilderberg, „Beč-Berlin“ i slična sranja, već pokušavaju da, kao zreli ljudi, predvide događaje, kako bi pronašli orijentaciju u vremenu i da biološkom trajanju nađu smisao. Sorab je bezistoričan, tup, zarobljen u uskom krugu tema, koje mogu da se šire po broju, a da se nikad ne prodube. Njihovo življenje je jedno besmisleno tamo-amo, koje se ne može nikako dovesti u red, najpre zbog ograničenja u inteligenciji, čiji nedostatak dovodi do jedne vrste prenadraženosti u emotivnom životu, koji se dramatično nadgornjava pameti. Za vođenje politike je instinkt važan koliko i pamet, ali za razumevanje je potrebna pamet i to na nivou IQ 120+. Sve ispod toga je nedovoljno. U tome leži tajna neverovatnih i upornih promašaja srpskih političkih analitičara, među kojima ima i onih koji nikad ništa pogodili nisu, čak i kad su šanse za pogodak bile 50:50. Bacanje novčića na „pismo-glava“, dalo bi im bolji rezultat, nego pamet kojom raspolažu.

No, hajde da vidimo šta će biti osnovne teme u narednoj godini.

Na unutrašnje-političkom planu, dve će teme dominirati: Kosovo i ekonomija. Pri tom, Kosovo je tema koja ima samo propagandnu i manipulativnu vrednost, jer je ono, u stvarnosti, odavno prestalo da bude važno. Iako je izgubljeno odavno, ono će ovde, u Srbiji, nastaviti da bude predmet takmičenja u patriotizmu i pozicioniranja patriota bliže budžetu. Ni najveći rodoljubi, a to su kod nas redovno oni koji su najgrlatiji, ne misle da se stvarno bore za Kosovo, jer je njegova reintegracija manje verovatna nego da su Sorabi poreklom sa Sirijusa B, ali u toj verbalnoj borbi može da se zakači neko poslaničko mesto. Takođe, ni kombinacija sa vlašću, koja ima neurotičnu potrebu da upravlja svim patriotskim opcijama, nije nedostižna. Prave prodaje nacionalnih interesa bez patriota, nema. Oni se rađaju sa barkodom na dupetu i zato će ih Vučić koristiti do potpunog fizičkog i moralnog sloma.

Može, međutim, a ja mislim da će tako biti, da se dogodi da se ove godine konačno preseče čvor i da Kosovo u toku ove godine uđe u UN, ili bar da dobro pripemi poziciju za to. Srpsko javno mnjenje je, međutim, tako dobro preparirano, da bi i ulazak Kosova u UN bio samo povod za dodatno kukumavčenje i još oštriju borbu za „svetinje“, za „naš narod“ i za „Kosovski zavet“. Za pametne će to biti borba za očuvanje trgovačkih veza, za očuvanje rute narkotika, za neumrle kosovske dodatke i duple plate, a za budale će to biti praznik patriotizma. Vučić, u suštini, ne rizikuje ništa, jer će beskrvna borba za Kosovo potrajati sve dok traje naš mršav IQ. Naš patriotizam se hrani time što je besplatan i što nije opasan po zdravlje i život.

Za Srbe bi bilo najbolje da se ne iscrpljuju u oživljavanju leša. Kosovo je otišlo i vratiti se neće. Nas i ne plaši njegov stvarni, nego formalni odlazak, jer je iscrpljivanje u formalnostima, u grčevitom hvatanju za međunarodno pravo i u nebeskoj pravdi, karakteristično za poražene narode i to samo za one koji ne umeju da kotrolišu štetu, nego je samo produbljuju.

Ocena ekonomije u 2023-oj je nemoguća za promašiti. Postoje dve grupe faktora koji utiču na naš ekonomsko-privredni život: jedni su vezani za opštu situaciju u svetu, sa velikim tržištima, sa kretanjima cena na nivou planete i ti faktori su podložni promenama, ali ne i sasvim nepredvidivi; drugi faktori, koji su mnogo predvidljiviji i konstanta su u Srbiji, tiču se našeg kolonijalnog statusa, zbog koga se naš rad i naša dobra konstantno prelivaju našim belim gospodarima i čime je naš standard trajno limitiran; tome treba dodati i hronično gladnu i halapljivu političku elitu, koja ne pljačka, nego pustoši. Sa onim promenljivim faktorima bismo se nekako i nosili, ali sa ovim stalnim, ne možemo nikako, tako da je sasvim sigurno da ćemo i dalje krvariti i da će naša kupovna moć opadati. Povratak MMF-a znači da ćemo morati više da štedimo, što u praksi znači da ćemo osiromašiti kao crkveni miševi. Bećarska ekonomija se zasnivala na jevtinim i lakim kreditima, a taj zabavni park se upravo zatvara.

Ukratko: inflacija će nešto oslabiti, cene će rasti iznad nje, jer Vučić i ekipa njuše veliki lični ekstraprofit iz skoka cena, ali najgore je što će kupovna moć dramatično pasti zbog nemogućnosti da se dobija laka lova iz inostranstva, koja je, za dugi niz godina, pokrivala razliku između našeg rada i standarda kojim živimo, a koji daleko nadmašuje taj rad. Imamo najmanje 2 300 000 parazita (penzionera, javnih službenika, službenika lokalnih samouprava itd.) i ne više od 300 000 radnika u realnom sektoru, od čega polovina radi u stranim preduzećima, koja profit zadržavaju za sebe i ne prelivaju ga u budžet. Takva situacija je neodrživa ukoliko se uspori zaduživanje.

Hoće li biti izbora – ovih ili onih – potpuno je svejedno i to ne bi tebalo da bude predmet političke analize. Kao i tema Kosova, i izbori su zanimacija za dokone i napaljene, zanimacija sa banalno predvidivim ishodom. Opozicija će, i ove godine, izokola podržavati vlast. Ona je tako i formatirana, odnosno sastavljena je od raznih varojanti DS-a, za koje je sasvim sigurna da nikad neće biti konkurentni za vlast, jer ih Srbi, pa i Sorabi, pamte kao Prokletu Jerinu i, ma koliko se presvlačili ili pregrupisavali, domet će im biti kratak. Što se tiče patriotske opozicije, kako ona sama sebi tepa, ona je prevarna priča i u njoj nema jednog poštenog čoveka. Bilo kako bilo, promena na političkoj sceni neće biti.

Srbija nema pravo, kao kolonija, da vodi spoljnu politiku, tako da se ni time ne treba umarati. Možda bi mogla da bude intersantna na nivou kurioziteta: obratite pažnju koga će Vučić u Americi podržati za predsednka i tačno znate da baš taj neće biti.

Što se rata u Ukrajini tiče, sklon sam da verujem da će Putin, u operaciji spasavanja voljenog sebe, permanentno moblisati novo topovsko meso i to manje sa idejom da pobedi, a više da ne izgubi. U srpskom poimanju sveta, Rusija je neka vrsta slovenske, pravoslavne Dembelije, u kojaj vlada ljubav, pravda i istina uz, podrazumevano, najviši teničko-tehnološki nivo u svetu. Rusko je govno med, a potocima u Sibiru teče topla voda. No, stvarnost je nemilosrdna: ovo je svet Vikinga i on će to biti za još bar dva veka.

U Rusiji je korupcija pojela vojsku, industriju i privredu i ona je, danas, brutalna, azijska despotija koja, istovremeno, mrzi i imitira Zapad. Zapad ima novac (i svoj, i tuđ, a i ruski), ima moć, ima flotu, ima diplomatiju i državne organizacije, za kojima slovenski narodi kasne jedno tri veka. Možda je Bajden senilni starac, ali prvih hiljadu ljudi ispod Bajdena su daleko jača ekipa, nego prvih hiljadu ljudi ispod Putina. Samo je pitanje vremena kad će Rusija biti iscrpljena ratom, bez obzira kako joj na bojištu bude išlo. Nove i nove mobilizacije će sve više i više koštati, novo oružje će koštati, a lova će presušivati. Kad Rusija dovoljno oslabi, počeće Zapad da joj otvara probleme u Aziji, u raznim Tadžikistanima, Turkmenistanima i ostalim „stanima“ i na kraju će uterati Rusiju u košmar građanskog rata, posle koga će naša Majčica potonuti u potpunu bezistoričnost. Novi dogovor između Kine i Amerike može lako da bude presuda za Rusiju. Kina je izgubila ovaj beskrvni rat sa Amerima, jer je njena privredna aktivnost smanjena, u konfliktu je sa Indijom, jednim aktom Zapad može da se odrekne kineske robe (preko 90% robe Kina izvozi na Zapad) i takav položaj, u kome se sada našla, ne ostavlja joj mnogo izbora. Ukrajina nije tu da pobedi Rusiju, mada bi i to moglo da se desi, već da je iscrpi. Rusija je, u vreme Regana, u miru izgubila ekonomski rat sa Amerikom, a uz konflikt u Ukrajini stvari će se odvijati brže.

Što bi narod rekao: Ne bojte se, dobro biti neće.

Autor: Milan Milenković