Postoji li narod koji je manje ljudi imao, a da ih je više dao za slobodu?

0
240
Milan Ružić

Braćo i sestre, pomaže Bog!

Mene su pozvali da vam danas na ovom mestu koje samo sebe poznaje po Žiči u kojoj je krunisano sedam kraljeva, a ispred duhovnog centra koji nosi ime po onome koji je svoje ime Žičom u svetaštvu i okitio, pričam o Vidovdanu kao da postoji neko od Srba ko ne zna koji je to dan i čemu on služi.

Dobro je da je ova akademija upriličena danas da slučajno neko ne kaže kako je zaboravio da je sutra Vidovdan. Svi mi danas zajedno sa Božurima, vesnici smo Vidovdana. Neka znaju ale i prikaze koje keze zube i krvoločno kidišu na ovaj narod da je sutra dan kada moraju nazad u mišje rupe da iste te zube ne bi polomili na ovaj tvrdi zalogaj koji se Srbijom krstio.

Na Vidovdan se orlovi kriju od zmija, mačke od miševa, sekire od stabala, sunce od hlada i Golijati od Davida!

U našem narodu Vidovdan je dan posvećen Svetom caru Lazaru i kosovskim junacima. U pitanju je dan žalosti na koji narod ne peva i ne igra, na koji se u hramovima obavljaju pomeni na stradale u ratovima i dan kada se srpske reke okreću uzvodno noseći ništa osim krvi. To je dan kada smo proglasili rat Turskoj. To je dan kada je počeo i završio se Prvi svetski rat. To je dan kada je donet Vidovdanski ustav. Na taj dan je pečatirana Tajna konvencija i osnovan je Univerzitet u Novom Sadu. Dan kada smo izgubili Lazara i Miloša koje mnogi nikada nisu ni imali.

Vidovdan nas opominje da je Gavrilov pucanj, čiji je četvorogodišnji odjek planetom od nas načinio pobednike, isto toliko važan kao Jasenovac ili Kosovo i Metohija. Bez svega ovoga bi nas bilo dosta više, ako bi nas uopšte bez toga i bilo.

Da Vas podsetimo:  Nema nepravilnosti, ali zašto građani i dalje udišu otrove?

Kada bi neko odlučio da jun ima 27 dana ili prosto iz kalendara izbacio 28. nas Srba bi nestalo, jer bi bilo pokidano naše jedino vezivno tkivo koje nas, kao narod, drži na okupu i kvalifikuje za postojanje otkupljujući od Boga za nas dane na zemlji. Dok svanjavaju Vidovdani, osvanjavaće i srpski narod.

To je najsrećniji i najstrašniji dan kod Srba, ali bismo ga večno živeli i menjali njime svaki drugi datum, jer šta će nama drugi dan?

Naši kalendari i nove godine počinju i završavaju se sa 28. junom.

Iako se kod nas smatra danom žalosti, verujem da, kada ne bismo imali Vidovdan, svaki drugi dan bi bio dan žalosti za takvim datumom.

Vidovdan je datum rođenja Srbije i kum kosovskog zaveta. Od Gazimestana nas ovaj datum prati, opominje, ohrabruje i samo još zbog njega Srbi mogu da misle da su živi i jedino na njega mogu da se oslone.

Narodi čeznu za ovakvim datumom, a nama je on dat kao najteži, ali najsjajniji krst koji će pritisnuti naša leđa do pucanja. Dat nam je da ga ponosno nosimo. Na nama je da li će taj krst biti naš teret ili onaj krst sa kog ćemo vaskrsnuti.

Vidovdan je naša stvarnost i naša bajka.

Već čujem odjek iz daleke budućnosti gde otac sinu, pred spavanje čita bajku koja počinje rečima: „Bio jednom jedan narod koji je na jedan dan u godini mogao da pobedi ceo svet.“ Na nama je da te reči preinačimo kako bi taj otac svom sinu čitanje počeo rečima: „Postoji jedan narod…“ A te reči ćemo promeniti tako što ćemo se boriti barem na Vidovdan i što nećemo pristati na iščašenja koja na nas, kao na bunjište, bacaju terajući nas da sami sebe zatremo tako što nam govore da je moguće da dete ima tatu i tatu ili mamu i mamu.

Da Vas podsetimo:  Prilog otimačini jednog izgubljenog vremena

Istina, ovo je jedina zemlja u kojoj svako dete ima i dva oca i dve majke – majku i majku Srbiju, oca i Oca.

Neka se nakaradnošću, nemoralom i perverzijama kite drugi narodi, a pod paravanom demokratije, jer mi Srbi znamo da demokratija ne postoji. Ko ne zna, kad smo već kod datuma, neka za nju upita 24. mart ili 17. april kada je ta ista demokratija u svoje ime ubila dete na noši. I da je Milica bila jedina žrtva, bilo bi previše.

A kad sam već kod žrtvovanja, ne znam postoji li narod koji je manje ljudi imao, a da ih je više dao za slobodu, svoju, pa i tuđu, i to najviše o Vidovdanu.

U pesmi slobode, Srbija bi bila strofa, a Vidovdan refren!

Taj dan nam je ostavljen u nasledstvo kako bismo imali šansu da ne nestanemo. On od nas pravi veliki narod, jer sve što se na Vidovdan dešavalo, odredilo je našu istoriju i sudbinu. Bez svetionika nazvanog Vidovdanom, ne bi nas svet nikada video.

Na ovaj dan je srpsko drvo orezivano i čupano iz korena, ali je i dan kada se ono uvek iznova razrastalo, i to iz kostiju naših mučenika, a uz molitve svetaca.

O Vidovdanu se može pričati koliko god hoćete, ali on sam govori u svoje ime i sve ovo što ja vama sada pričam, sve vi to znate i sve to Vidovdan govori sobom. O svemu tome zvone zvona naših svetinja. O tome su pevane naše najlepše pesme. Ali sve što se o Vidovdanu kaže, nedovoljno je i nedostojno tog datuma. Na taj dan se ne govori, nego se dela. Dobro razmislite danas šta vam je činiti sutra i ko god ima neku bitku koju želi da dobije, neka je bije na Vidovdan, jer ne može izgubiti.

Da Vas podsetimo:  Havana, decembar 1958

Iako je Vidovdan kod nas najviše vezan za tugu, ja biram da se na taj dan radujem. To je jedini dan kada se sve naše tuge, koje su beskrajne, i svi naši porazi, pretvaraju u pesmu i pobedu, i kada se uz nas priviju kao neprobojni oklop čineći nas nepobedivim.

Prkosimo dušmanima, neveri i laži svakim drugim danom, a pobeđujmo ih na Vidovdan. Dokažimo da nisu svi naši preci, uz cara našega Lazara, glave ostavljali u prašini za posvađan, podeljen, razbraćen, raskršten i zalutali narod. Pokažimo da smo vredni njihove žrtve, svojih svetinja i svetaca, svog srpskog imena, svog nasleđa, svojih mučenika – sutra kada svane Vidovdan.

(Beseda sa Vidovdanske akademije u Kraljevu)

Autor: Milan Ružić

IZVOR: Iskra

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime