Najednom, sloga više ne postoji jer valjda će za nju imati vremena prilikom nekog sledećeg rata, nema više morala jer je neisplativ, nema ni umetnosti jer je u pitanju period u kom se svi, pa i umetnici, grupišu u klanove koji teže zaradi, a ne stvaranju radi zadovoljstva
Otkako smo se dohvatili telefona i računara, do naših glava su stigli podaci za koje se bez tehnologije nikada ne bismo ni zainteresovali. Međutim, kako smo vremenom, usled dostupnosti svih znanja, ostali zaslepljeni utiskom da nešto znamo, a ne znamo mi nego naši telefoni, tako smo svi postali stručnjaci za sve.
Ovo je vreme u kom najviše pažnje, što je sasvim očekivano, privlači sukob Rusije i Ukrajine, tačnije Rusije i Amerike kojoj oružje pridržavaju Evropa i Australija. Na tragu ovog sukoba, svi iskopavaju iz virtuelnog blata podatke koji idu u prilog argumentaciji koja njima treba, što nije nužno i istina, ali ti podaci od tih ljudi čine, barem nakratko, „nosioce istine“.
A šta će oni kojima ta „istina“ nije nasušna? Tačnije, šta da rade ljudi kojima geopolitika nije opsesija? Šta će individualci koji traže beg od te neprijatne stvarnosti i slika i priča koje ne žele da čuju, ako već moraju da osete rast cena? Takvi ljudi, a spadam među njih, čeznu za umetnošću ili nekim drugim vidom skloništa od surovosti žrvnja istorije koji melje, danas se čini, ne države, jer sve su te države i dalje prisutne, već melje isključivo identitete i stvari koje život čine lepšim ili pomažu u traganju za lepotom.
Kao i sve što vetar savremenih okolnosti nanese u naše uši, to se obavezno odrazi ne na promenu našeg stava ili ponašanja, na ubrzanje naše pameti kojom bismo predupredili svoju nevolju već na dalje ukopavanje u rovove antiumetnosti, propagande i laži.
Nikada se nije dogodilo da srpski narod strada, ili da gledajući sukobe drugih nasluti svoje stradanje, a da je nešto uradio o tom pitanju, osim vojno kada za to dođe vreme. I obavezno, to nam je valjda postalo deo genetskog koda, u tom periodu iščekivanja velikih nevolja fabrikujemo višak devijacija, a pošto smo skloni i voajerizmu, te devijacije privlače mnogo veću publiku, pa se one, podređujući se korporativnom kapitalizmu, odjednom nađu na onim rafovima na kojima stoje najskuplje stvari, ali koje se najviše kupuju, jer su nas ubedili da su na sniženju.
Najednom, sloga više ne postoji jer valjda će za nju imati vremena prilikom nekog sledećeg rata, nema više morala jer je neisplativ, nema ni umetnosti jer je u pitanju period u kom se svi, pa i umetnici, grupišu u klanove koji teže zaradi, a ne stvaranju radi zadovoljstva. Došlo je doba klanova, sveznanja, zatiranja svega što bi uslovilo da iz ove naše suve, namučene i krvlju natopljene zemlje proklija bilo šta u čijem bismo hladu mogli da se odmaramo. I sve, dok ovo pišem, deluje kao sto puta ispričana priča koja nikome ne donosi ništa novo ni dobro. Zašto je tako? Zato što smo navikli na to da sve što pročitamo bude senzacionalno, prvi put rečeno i tek otkriveno, a zaboravljamo da osnovne stvari treba večno ponavljati baš zato što ih stalno zaboravljamo.
A mi koji nemamo gde pobeći od ratnih dejstava, deljenja na klanove, mržnje i navijanja, mi ćemo se tako ponekad sakriti u još poneku dobru knjigu ili neki tekst ove vrste, kao što biste rekli – slab, naivan i nezanimljiv. I dok svoju nezanimljivost krijemo izricanjem senzacija, a svoju zbilju pokopavamo odsustvom stalnog saopštavanja suštine, polako dolazimo na rub postojanja odakle će nas gurnuti nešto što ne vidimo.
Dok budete čitali ovaj tekst i odmahivali rukom, jer u njemu nisu pominjane namere Rusije i Ukrajine, Herson, Krimski most, Surovikin, Zelenski i ostali aktuelni likovi i scene drame koju prinudno igramo, setite se da je Švab na vratima, a od njegove pojave do našeg uništenja nije ostalo previše. Možda samo nekoliko senzacionalističkih naslova.
